Preslušavanje: The Black Crowes – A Pound of Feathers

Pre nešto više od dva meseca, u svojih četrdeset i kusur godina postojanja, američki hard bluz rok bend The Black Crowes (Crne Vrane), objavio je svoj deseti studijski album pod nazivom “A Pound of Feathers“ (Funta ili prostije prevedeno – kilogram perja). Kris i Rič Robinson u okruglo četrdeset minuta muzike, izradili su jedan sasvim korektan pejsaž hard muzičkog doživljaja koji, lagano, no sigurno podiže adrenalin, čak i kod onog slušaoca koji nije ljubitelj ovakve vrste muzike

Album otvara “Profane prophecy” kroz punokrvni rok pristup, oštri rif protkan uzdasima na gitari i ritam koji ne gubi korak sa britkim vokalom, uz tekst koji završava sa ponudom ili funta perja ili funta olova, svejedno je. Poetična i nadahnuta tema, sa čak malo i šaljivim elementima, poput spavanja u šupljem balvanu cele noći…

“Cruel streak” je sledeća, živeći svoje snove, na način na koji jedino se želi, neophodno je uspostaviti kontakt sa demonima, prosto, sve ima svoju cenu, tako da je put kojim se ide veoma okrutan. Zanimljiva numera sa iskričavom, ali kratkom, solo gitarom u središnjem delu. Pevljivi refren uz brzi ritam daje snagu opisanoj četvorominutnoj temi.

“Pharmacy chronicles” je sledeća pesma na albumu, urađena u umereno lagano akustičnom stilu, malo razvučena, ali topla. Hladan med i obična kiša, zagubljena sećanja i nadolazak starosti kroz prisećanja na neka bolja vremena, mini epska tema koja kao da vuče korene sa početka karijere samog benda. Dobra vremena nikada ne prestaju, ako su zaista i bila takva kakva ih je video Kris u svome tekstu.

Četvrta na albumu je “Do the parasite“. Prava rokenrol stvar, moćni prepoznatljivi rifovi Riča Robinsona uz zanimljiv tekst koji nije lako ni prepričati, uz oko za oko, svađu za svađu, osveta i priča o njoj kao stalnoj ljudskoj kletvi. Svi se lako možemo naći u ovoj maloj, žestokoj storiji. Odlična tema koja, ako ništa drugo, nudi energičan rokenrol provod.

Sledi “High and lonesome” umerena rok numera, sa sjajnim tekstom koji zbori o tuzi koja izranja iz ruševina u bašti usamljenosti kroz snažan (visok) krik sve dok sumrak ne oživi. Emocionalno otpevana, jasno, strastveno i nadasve veoma čisto.  Okončavaju je fine niti violine.

Prvu stranu albuma završava “Queen of the B-sides“, kratka lagana numera, u akustičnom tonu obrađena, koja govori o tome kako nema radosti bez tuge, kako sve ima svoju, onu drugu, B stranu. Samo gitara i vokal u tek dva minuta rečitosti stvaraju jednu zanimljivu, kratku ali interesantnu pričicu.

Druga strana albuma otpočinje sa “It’s like that“, melodična i raspevana stvar. Patnja ostavljenog mladića koji traži brzopoteznu utehu na više načina, klasična priča o seksu, drogi i alkoholu onoga koji pati misleći da zaslužuje bolju sudbinu.

Sledi “Blood red regrets“, milost pružena kroz iskrivljenu sudbinu u puna četiri minuta valjajućeg rokenrola daje onakav krvotok kakav se samo poželeti može, uz još jednu tužnu storiju. Zanimljivo iskontruisana numera.

Nakon nje ide “You call this a good time?“. Razbijeno staklo u kupatilu, karmin po zidovima, droga i aspirin, alkohol i bol, zar su to dobra vremena, pita se Kris. Pravi nemilosrdni hard rok uz solo na gitari koji je tu bio više da popuni prazninu između refrena. Umerano brzog ritma u nepunih četiri minuta, kroz sasvim korektan tekst, drži pažnju slušaocu.

“Eros blues” je sledeći song koji govori o osamljenosti nadolazećeg gubitnika, koji, iako na kolenima, ne želi moliti. Više umereno lagana, nego li pravi bluz, ipak ne ostavlja ravnodušnim onoga koji sluša. Višeglasnost vokala u finišu numere je takođe zanimljiva. Kako je počela tema na gitari, tako je i okončala samu numeru.

Album zatvara “Doomsday doggorel“. Može li se osetiti miris dogorevajućeg grada, može li se videti sudba kroz prazne oči, postoji li prekidač lanaca, stvaralac kiše i protresač duša… Sve to u jednom dahu izgovara Kris uz podmukli vetar koji remeti nežnost gitare i prateći ritam istih. Samo obmana i crna somotska zavesa iza koje vrebaju raznorazne opasnosti. U skoro pet minuta umerenog ritma, na kraju elegantno spuštaju tu istu zavesu za sobom.

Da li su priče koje pričaju Kris i Rič Robinson zaista i mrzovoljne, ima li Cepelinskih elemenata i bluza istkanog iz Stounsonovih tema iz prošlog veka, teško je reći na osnovu par slušanja albuma, ali sastav Black Crowes se mora ispoštovati, ako ni zbog čega drugog, a ono jer je u svom bezmalo poluvekovnom opstanku preživeo i uz to prodao preko 30 miliona nosača zvuka.

Na samom albumu nema previše euforije niti neke preterane transformacije grupe. Ko je upoznat sa njegovim ranijim delovanjem, uz novi album dobiće ono što je i očekivao – ritam, drskost, poetičnost tekstova, oštar vokal uz zanimljive i prepoznatljive rifove, koji, ipak, nisu otišli toliko daleko u nekoj svojoj dubljoj nadogradnji.

Bend se i dalje ne povlači, nastavlja da se obračunava na sebi svojstven način kroz živopisnost hladnih i mokrih velegradskih ulica koje više kriju no što se videti može u njima, svu tu usamljenost koju nosi ovosavremeni način življenja i gubitak vlastitog identiteta. Ne ulazeći u to da li je njihov prethodni album bio žešći i kvalitetniji nego “A pound of feathers“, Vranama se mora pružiti podrška u istrajnosti i želji da i dalje lete na svoj način ujedno nudeći raznolikost rokenrola kakvog ga oni stvaraju u ovoj dekadi 21. stoleća.

Ne mogu se otrgnuti da ima nečeg i hipijevskog u njima ili je to samo utisak neposrednosti koji izbija iz samog albuma. Da, postoji i taj miks između panka, roka i fankija, tu negde optira i kantri, ne samo zbog akustičkih momenata na albumu, ali je to sve upakovano u zanimljivu živost samih Vrana, njihovu doslednost da budu takvi kakvi jesu u ovom veku iluzija i prodavaca magli.

Energija američkoj juga prosipa se i na ovom albumu, ali onako tiho, kao da se braća Robinson udruženim snagama vraćaju na njihov prapočetak u ranim mladim danima, no sa manje agresije. Njihov virtuelni zverski ugriz kroz pršteće gitarske rifove i visok raspon vokala do snažnog urlika, na trenutak oslikavaju britki let Vrana kao u najboljim danima benda.

Da okončam, možda nije najbolji album The Black Crowesa, ali je više nego pristojan u odnosu na sveukupnu svetsku ponudu, bar u prvom kvartalu ove godine, Vrane su dozvolile i sebi i nama da prodišemo punim plućima rokenrola, da ne gubimo veru jedni u druge i da izživimo svoj život, kakav god da je, na naš način.

Eto, Vrane i dalje lete, suton i jutro i dalje se prepliću u sopstvenoj večnosti, a proročanstva, kakva god bila, uglavnom se ne ostvaruju, zato mnoge stvari i imaju istu težinu, kilogram perja i kilogram olova, samo je ugao iz koga se gledaju uvek drukčiji. Pronađite sopstveni i razumećete…

Preslušavanje: U2 – „Easter Lily“

Tags: A Pound of Feathers, The Black Crowes