Nikad isti, a uvek svoji: KOIKOI u kragujevačkom SKC
Jedinstveni KOIKOI nastavlja impresivnu sezonu. Pre nego što ih put uspeha odvede na međunarodne letnje festivale, svi koji su propustili da krajem marta budu u Hangaru ili (očekivano) poželeli da ponove doživljaj koncerta krajnje neobičnog, autentičnog sastava, imali su priliku za popravni ove subote, 18. aprila u Kontakt galeriji Studentskog kulturnog centra Kragujevac. A sam bend? Sa njima je unapred isključena mogućnost greške!
Ponekad je od početka jasno da prisustvujete stvaranju nečeg velikog. Legende ne nastaju samo iz prenošenja doživljaja posmatrača, ni značajnim doprinosom sredine koja ih prihvata i determiniše na određen način, već ogromnim udelom ličnog zalaganja, truda i posebne magije. Sve to na svojoj strani ima KOIKOI, pa nije nikakvo preterivanje ili novinarska fraza reći da je beogradski bend među najboljim i najoriginalnijim pojavama na regionalnoj muzičkoj sceni poslednjih petnaestak godina – i da od njih tek, sa radošću i ponosom – možemo očekivati velike stvari. Ako dovoljan dokaz nisu već njihovi albumi i spotovi, iskustva izvođenja uživo razoružavaju i najveće skeptike.
Možda zvuči kontradiktorno, ali sa KOIKOI naprosto uvek znate na čemu ste, mada istovremeno nema ponavljanja i opasnosti od monotonije čak ni kada repertoar lagodno spada u onu kategoriju poznatosti „u po noći”. Faktor iznenađenja spojen sa izuzetnom pouzdanošću kvaliteta stvaralaštva profesionalaca-zaljubljenika, dolazi podjednako od pojedinačnih talenata i uzajamno deljene sinergije četvoro članova, kao i izrazito prisutne teatarske komponente.
Veza sa pozorištem nije slučajna (Marko Grabež je poznati glumac, Emilija Đorđević ćerka i sestra pozorišnih umetnika, Emilija Đonin i Ivan Pavlović Gizmo komponovali su za teatar), niti samo u činjenici da svi oni direktno dolaze iz sveta ili okruženja i drugih umetnosti pored muzičke, što direktno unose u autorski rad grupe. Ona se najviše, najproduktivnije ispoljava upravo kroz faktor NEPONOVLJIVOSTI svakog novog nastupa koji, baš kao predstava, nikada nije identičan prethodnom i sa sobom nosi stalnu izvesnost prijatnog iznenađenja.
KOIKOI je izgradio čvrst stvaralački, vizuelni i idejno-ideološki identitet koji garantuje veoma energičnu, intenzivnu, emocijama nabijenu izvedbu, donoseći bendu pažnju, podršku i ljubav publike. Sve to, naravno, muzičari iskreno uzvraćaju, obnavljajući čaroliju iz susreta u susret.
Veliki su kadri da podjednako dobro vladaju svakom scenom i prostorom. Intiman klupski ambijent kragujevačkog SKC-a doprineo je pojačanom utisku uzajamnosti između posetilaca i grupe, ali ih nije ograničio u sada već tradicionalnim istupima iz zadatih okvira izvođačke „teritorije”. Marko Grabež svaki put (najdrastičnije uz „Misisipi”, ali do toga ćemo već doći), pozorišnim rečnikom opisano, ruši famozni četvrti zid uspostavljanjem direktnog kontakta.
I da slučajno imenom potvrdi tu simboliku, Kontakt galerija se do početka koncerta (negde oko 22 h) ispunila raspoloženom, mada isprva pomalo suzdržanom i tihom publikom. Pojedinima je naročitu znatiželju izazivala set lista položena u dnu frontmenovog mikrofona, što deluje simpatično kao pokazatelj željnog iščekivanja susreta sa muzikom gostiju, A oni su se, jedan po jedan (najpre Gizmo, pa devojke, na kraju i Marko) u pratnji pomalo zavaravajućeg člana organizacione ekipe, kroz publiku i gotovo neprimetno probijali do bine, u oblaku dima zauzimajući svoja mesta: još jedna pozorišna taktika, direktno uključivanje iz središta zbivanja koje kao da potvrđuje – jedni smo od vas. Svirka kreće odmah, teče bez prekida, Marko već sa prvom pesmom pogledom, gestovima, pokretima ruke poziva da se priđe što bliže.
Najpre je izveden gotovo ceo novi album, prekrasni introspektivni dragulj s kraja 2025. „O sreći u snovima”. Zvuče, kako bi se pomalo klišeizirano ali sasvim tačno reklo, kao sa studijskog snimka, s tim što je za njih uvek važan element improvizacije, još jedan spoj sigurnog i iznenađenja. Marko Grabež (vokal i gitara) i Emilija Đorđević (bas, prateći vokal), kao najisturenije figure, tandemski cirkulišu scenom. Emilija Đonin, beskrajno darovita i harizmatična, dodaje vilinskog praha svojim klavijaturama i glasom, u jednom trenutku se priključivši i kao pojačanje na gitari. Naizgled u pozadini, Ivan Pavlović Gizmo za bubnjevima drži ritam i stabilnu kičmu kompletne strukture. Zajedno, oni su uvežbana, složna, u potpunosti posvećena ekipa koja diše muziku, uvlačeći vas u kolektivni trans, skoro ritualni čin, istinsku magiju.
Nakon uvodne „Ponovo stran”, nizale su se „Plivam”, „Nemam oreol”, „Voleo je dan”, „Introjekcija”, „Blekstar”, pri čemu se i publika sve više oslobađala. Posebno je sanjivi zvuk „Kristalne” i opominjuće, simbolikom bogate „Urnišu me šume”, uz Emine sint bravure izvanredno postigao kontinuitet atmosferičnog pretakanja jedne numere u drugu. Sa svakom sledećom rasla je dobra energija, ali se podizao i stepen misaone angažovanosti usled prepoznavanja i dubokog doticanja kroz otpevane reči, besprekorno interpretirane i odsvirane.
Eksplozija stiže sa drugim blokom pesama koje su nam ih svojevremeno i predstavile, uglavnom sa neverovatnog prvenca „Pozivi u stranu”. Neopisivo dobre reakcije publike na „Krinolinu”, „Hangar”, „Hrast”, u bukvalno gradacijskom nizanju, kulminirale su „Putem mimoza” i „Misisipijem”. A tada, zna se: dok melodija struji i meandrira, Marko silazi u publiku, razvlači se kabl, prestupa i prkosi predviđenim granicama prostora, počinje šutka, izvučena je žica… Ova stvar, epiloška u zvaničnom delu nastupa, uvek je pravi mali koncert za sebe.
Izuzetno je važno i lepo (ka)da ustanova ima muzičkog urednika poput Aleksandre Pavlović, koja je višestruko podigla atmosferu i vidno uživala. Brinući o detaljima (voda, kablovi, papiri) istovremeno se gubila u muzici, predvodila horsko pevanje i šutku, „dirigovala”, doprinosila utisku jedinstva i prisnosti. Zaista, uraganska energija i posvećenost za svaku pohvalu! Čestitke od srca zaslužuju i majstori zaduženi za svetlosne efekte koji su bili naprosto sjajni, adekvatno pratili repertoar i sugerisali raspoloženje koje različite kompozicije nose sa sobom.
Bend nakratko odlazi sa bine samo da bi se, pozvani natrag na bis, od prisutnih oprostili još jednim upečatljivim spojem starog i novog, snažnog i delikatnog. Iza zapaljive „Bog te ubio!” usledila je nežna, na poseban (a tako potreban) način optimistična „O sreći”: Pričam, oprosti, ne znam ko si – al’ te zamišljam…
KOIKOI je grupa koja se – daje. Do kraja. Nakon toga, ostaju uz merch štand (majice, vinili…) da se druže i slikaju sa fanovima, razmene osmehe i reči podrške, koju zaslužuju, svim srcem. U vremenima kakva jesu, neophodan je podstrek da se, kako kaže njihova pesma, stisnu zubi i, onda, još bolje i lakše, zajedno protrči kroz mrak. KOIKOI hrabro zalazi u tamna, osetljiva područja egzistencije, pita, podstiče, izaziva. Doživite ih, vredi: ispuniće vas ushićenjem, prkosom i snagom. Sreća se krije u muzici, ne samo u snovima, a ljubav, pored Hangara, obitava svuda gde se ovako okupimo… Zato nalazim da je najlepše u zaključku se poslužiti Markovim rečima, ujedno obećanjem u koje nema razloga sumnjati: vidimo se uskoro!
