Preslušavanje: Diamusk – Beskraj
Definitivno, kičmeni stub novog albuma je numera „Alkemija“. Razmišljanje „izvan kutije“ (svoje glave) jedini je način da mentalnom alhemijom depresiju pretvorimo u nadu, mržnju u ljubav, a bol u oproštaj, snagu i nestanak.
Konačna verzija neke kompozicije i albuma je kao goblen, odnosno vez. Spreda sve izgleda savršeno, a kada okrenete naličje, vidite potpuni haos. Da, mnogo toga „u pozadini“ treba uraditi kako bi u studiju ili na sceni sve zvučalo kako treba. Baš kao ni boje, odnosno različite tehnike veza, ni određeni instrumenti nemaju jednaku specifičnu težinu u određenim pesmama. Potrebno je mnogo kompromisa i osećaja za balans kako bi se sve uklopilo u skladnu celinu.
Stvari postaju još komplikovanije kada među „inputima“ imate nešto potpuno unikatno, atipično i drugačije od svega što ste do tada videli i čuli. Jer, kada govorimo o vokalnim mogućnostima, Adisa Zvekić je zaista „redak zver“. Pevačica prve postave Dubioze Kolektiv i suosnivačica ovog benda poseduje tu neku mističnu, vanzemaljski vibrantnu notu u svom glasu, koja bi se, ako mene pitate, savršeno uklopila u neki industrial ili darkwave bend.
Adisa Zvekić (Diamusk)
No, Adisa (umetničko ime Diamusk) je odlučila da ostane verna svojim korenima, a to su reggae, dub, pa čak i ska, uz neizbežnu primesu balkanskog melosa. To se ispostavilo kao teži, ali, sasvim moguće, i jedini ispravan put. Nakon nimalo prijatnog razlaza sa Dubiozom, Adisa je osećala da u istim vodama (kojima i njen matični bend plovi) još ima šta da kaže (i te kako ima), pa otada traži adekvatno muzičko okruženje za svoj moćni glas.
Prvo je to bio bend La Cherga, sa kojim je objavila veoma zanimljiv Balkan dub album „Revolve“ (2011). Potom su usledila tri samostalna izdanja: „Wadada“ (2016), „Freedom“ (2017) i „Sleepwalkers“ (2019). Posledice koronavirusa uslovile su nešto dužu kreativnu pauzu, tako da se Adisa vratila na scenu polovinom maja prošle godine, kada su Diamusk i International Dub Orchestra objavili odlični album „Maze“. Nedugo zatim, sastav je imao veoma zapažen nastup na Nišville Jazz Festivalu, kao i na Krakra Jazz festivalu u bugarskom Perniku.
Nepunih godinu dana kasnije, iz Diamusk kuhinje stiže nam „Beskraj“, novo izdanje u potpunosti otpevano na maternjem jeziku, što je novina u radu Adise Zvekić. Koncept je ostao isti kao i na prethodnom albumu: Adisa peva i piše tekstove, njen suprug Aldin Hasanović je zadužen za aranžmane, miks i gitaru, a ovoga puta i za klavijature (i usnu harmoniku), dok ostatak orkestra čine etablirani gostujući muzičari.
Neki od njih su učestvovali i na albumu „Maze“ (Gašper Selko na trubi, Matija Mlakar na trombonu, Daniel Lazar na violini i Almir Mešković na harmonici), a „nova“ imena su gitaristi Armin Bušatlić i Željko Ljubić Piti, Zlatan Redžić i Dimitrije Simović Mita na basu, Ivan Cvetković Ivši na bubnju, Filip Stipsić na saksofonu, te Andrej Maksimović na trubi. Elmedin Zunić je dizajnirao omot albuma, dok je Petar Rudić bio zadužen za miks i mastering.
Pevanje na maternjem jeziku definitivno je bio pun pogodak, jer Adisini tekstovi i glas još više dobijaju na ekspresivnosti i emocijama. „Beskraj“ predstavlja slobodni i beskrajni let muzičkim nebom, i to svih petnaestoro ljudi koji su učestvovali na pripremi albuma. Žanrovski je potpuno šarolik, van svih okvira i definicija. No, primetno je da Aldin voli bras više nego ’leba da jede. Srećom, uvažio je sugestiju da makne neke layere, što je aranžmanima omogućilo da lakše dišu.
Dok je „Maze“, ipak, bio i tematski i muzički više formatiran, „Beskraj“ pokušava da oslobodi misaoni proces i bitisanje modernog čoveka. Definitivno, kičmeni stub novog albuma je numera „Alkemija“. Razmišljanje „izvan kutije“ (svoje glave) jedini je način da mentalnom alhemijom depresiju pretvorimo u nadu, mržnju u ljubav, a bol u oproštaj, snagu i nestanak. Produkcijski, tekstualno, pevački… „Alkemija“ je pravac kojim Adisa (Diamusk) treba da ide ka budućnosti, jer ta kompozicija sublimira zeitgeist digitalnog doba, karakterističnog po krahu ljudske i usponu veštačke inteligencije.
Od ličnih favorita izdvojio bih i vrcavu „Come As You Are“, kao i depresivni „Mrak“ (sa blagom dozom optimizma na kraju), ponajviše zbog „začina“ koje su dodali Almir Mešković i Daniel Lazar. „Budi“ se, takođe, ima neki svoj „štih“, mada u pojedinim momentima deluje „prenakrcana“ sadržajem. Treba reći da „Beskraj“ ima i jednu važnu nuspojavu: nakon što budete preslušali ovaj album, u potpunosti ćete zaboraviti na „Maze“. Mada, možda to baš i jeste bila želja autora…
Iskreno, nisam pristalica izdavanja albuma godinu za godinom, više volim da materijal malo „odleži“ pre nego što se snimi nov. Takođe, voleo bih da vidim i stalnu postavku benda, mada to baš i nije jednostavno kada živite nedaleko od Arktičkog kruga. No, dogod to predstavlja korak napred u muzičko-evolutivnom putu ka sebi, takvu priču treba podržati. Možda je „Beskraj“ došao malkice prebrzo, ali iz njega progovara teskoba, a nju u sebi ne treba držati predugo.
