Vani je rat, a mi smo u Kinu (Šiška)

MENT festival se, kao međunarodna platforma, izrodio, oblikovao, održao i razvio kao plod neprekinutog kontinuiteta alternativnog delovanja čiji su glavni nosioci Metelkova i Kino Šiška. No, pre svake današnje institucionalne i infrastrukturne podrške grada i sredine u kome je nastala, ljubljanska alternativa je, na samom svom izvoru, bila dovoljno drska u svojim nastojanjima da opstane samostalno i mimo svih tokova.

Činjenica je da na regionalnoj muzičkoj sceni ne postoji važniji festival, ne samo po pitanju izvođača, već i za sve ostale delatnike u polju koje nazivamo muzičkom industrijom. O, kako ne volim tu reč „industrija“, pogotovo kada joj dodaju epitet zabave. A ovogodišnji MENT je zaista bio pravo mesto na kome se pojmovi poput „scene“, „industrije“ i „zabave“ u kontekstu alternativne muzike mogu ozbiljno problematizovati i preispitati, naročito ako nam je zaista stalo da sve to, na kraju krajeva, opstane kao umetnost.

Sve što se odigralo na tom festivalu, održanom od 18. do 21. februara u Ljubljani, bilo je mnogo više od zabave. To je, pre svega, mesto okupljanja, povezivanja i upoznavanja za organizatore raznovrsnih događaja, PR-ove, izdavače, „velike“ i „male“, iskusne i manje iskusne, profesionalne ili samo entuzijastične pojedince koji imaju (ili će tek imati) nekakvog udela u kreiranju onoga što nazivamo supkulturnim delovanjem.

Meni je naročito bilo značajno to što se „tamo negde“ i dalje ceni i vrednuje muzičko novinarstvo kao posebna, možda ne umetnička, ali svakako kreativna branša. Zaista nam je značila podrška brojnih tamošnjih ljudi, jer Bojan Božić i ja smo u ovoj „našoj“ sredini iz koje potičemo, a u kojoj, nažalost, živimo i stvaramo, poodavno odustali od potrebe za dokazivanjem da naša delatnost iole nečemu vredi.

Barem sam ja odustala i, da nije bilo Bojana, ludog fanatika koji me je ubedio da MORAMO ovog puta da odemo (za čije babe zdravlje opet da se trošim, pitala sam se kao i uvek, zarobljena u raljama ovdašnjeg, svakidašnjeg besmisla), pojam MENT-a bi za mene ostao samo jedna zvučna odrednica, ali ne i predivno iskustvo, otkriće i, nadasve, avantura.

Dug je put odavde do Slovenije. Još nekako duži postane i teže ti padne u povratku, kada skontaš da, zapravo, uopšte i nije tako daleko, barem ne geografski. Međutim, razdaljinu o kojoj govorim, između ovog ovde i onog tamo, nije moguće izraziti kilometrima. Da je tako, sve bi bilo kudikamo lakše, a sav ovaj moj uvod potpuno nepotreban.

Opet, ni ja ne bih bila još jedna od sorte fanatika kojima uživanje i zabava nisu dovoljni, već mora da filozofira i problematizuje svaku pojavu koja joj se ukaže pred očima, a ovogodišnji MENT mi je zaista za to dao gomilu materijala. Ne mogu da se oduprem porivu da upoređujem i pitam se zašto tamo tako nešto prolazi i biva moguće, a ovde kod nas je praktično nezamislivo. Iako sam tek sada prvi put posetila MENT, Sloveniju i slovenačku scenu dobro poznajem i pratim već godinama unazad. I ne samo to, već i na razne načine održavam i gradim kontakte postajući sve povezanija sa njenim kontekstom.

Ne gajim iluzije o obećanim zemljama, ali pakao sopstvenog okruženja u kome se svakodnevno krećem padne mi mnogo teže kada iz njega nakratko izađem i vidim da u nekim sredinama, povodom nekih bazičnih stvari i potreba, odavno nema potrebe za vikanjem na sav glas. Da se ne lažemo, nijedan kutak Evrope (da se za sada zadržimo u tim okvirima), nije operisan od neoliberalizma, fašizma i ostalih -izama kojima su glavna sredstva moći ništa drugo do tlačenje i kontrola.

Kada je reč o Sloveniji, tome u prilog govori novembarski broj časopisa Mladina, u kome je jedanaest stranica posvećeno kritici katoličke crkve i njenim pokušajima da dobije zakonsko pravo da utiče na određena društvena i lična moralna pitanja, od čega su goruće teme pravo na eutanaziju i pravo na abortus. Takođe, saznajemo da romski aktivisti imaju pune ruke posla, jer obespravljenost nacionalnih manjina nije nepoznata stvar ni u slovenačkom društvu.

Ipak, ono u čemu prednjače u odnosu na ostatak Balkana jeste upravo stav prema bazičnim resursima jedne samoodržive sredine, a to su voda, vazduh, priroda i kultura. To su stvari koje se tamo ne tretiraju kao luksuz ili nekakva ideološka perjanica, već spadaju u elementarnu infrastrukturu društva. Takvo društvo, koje je odavno savladalo osnovne lekcije o odnosu prema sopstvenim resursima, ima mentalni kapacitet za to da se bavi pojavama koje odstupaju od normi i, samim tim, pristupa im sa manje straha, a više prostora za polemiku.

Tema ove priče treba da bude jedan festival, ali ja bih vam radije pričala o tome koliko poštujem jednu zemlju i njen narod. Slovenija je mala zemlja, sa malom kulturno-umetničkom scenom, a sposobna da iznese zaista velike stvari. Da ostavimo na stranu politiku, ideologiju, ekonomska i prirodna bogatstva. Oduvek sam se pitala kako Slovencima polazi za rukom ta funkcionalnost u svemu čega se dohvate. Da li je (samo) do mentaliteta?

Odmah zatim bih postavila sledeće pitanje: kako je opstala Metelkova? Dalje, kako je opstao Kino Šiška i kako to da trenutno spada u najbolje koncertne prostore u Evropi? Ljubljana je jedna od najmanjih prestonica na svetu, a, opet, izuzetno sadržajna. To nije puki “content”, već smislena raspodela kulturno-umetničkog programa na različite ljude i različite potrebe. Stoga, MENT je samo jedan od odraza u ogledalu jednog društva, jedne nacije koja poznaje pravu meru stvari i nastoji da tu meru održi.

Više od deset godina sporadično dolazim u Metelkovu. Gledam taj šarenoliki skvot koji će mi uvek biti paradigma nezavisnog alternativnog delovanja na Balkanu i ne mogu da ne mislim o tome kako je u Novom Sadu, kroz proces klasične džentrifikacije, tendenciozno degradirana čuvena Kineska četvrt u korist nekakvog Distrikta. Umesto živopisne vreve, vidimo prazne zidove u kvaziindustrijskom stilu, sterilni performans vlasti operisane od osnovne kulture, a kamoli od nekog smislenog kulturnog delovanja. Priča o tome treba da uđe u istorijske udžbenike kao primer zločina nad autohtonom urbanom kulturom, ali i nad džepovima već i previše opelješenih građana.

Kažu da je MENT najvažniji showcase festival na području srednje i jugoistočne Evrope. Za jednu novinarku koja nikada u svojoj delatnosti nije odmakla dalje od entuzijazma zaista je big deal biti deo nečeg takvog, a i dovoljno je blizu da odlazak tamo ne mora spadati u luksuz. MENT kao jedan kompleksan, ali kompaktan festival, ne može biti takav kakav jeste da nema podršku sredine u kojoj je nastao. Ne radi se tu samo o novcu. To je kreativni proizvod ne samo materijalnog, već i mentalnog i duhovnog obilja.

MENT sadrži mnoštvo segmenata i svi su smisleno povezani. Neverovatno je žanrovski razgranat: od dream popa do najžešćeg metala, od trapa do world music, preko najrazličitijih formi elektronike, eksperimentalne i ambijentalne muzike i onoga što bismo mogli nazvati savremena klasika. S obzirom na broj izvođača, lokacija i njihov raspored (timeline), verujem da je bio veliki zadatak osmisliti sve tako da ostavlja divergentan, disperzivan dojam, a da se, opet, ne gubi i rasipa po principu “kvanititet namesto kvaliteta”.

Ovo nije festival za strogo žanrovski jednodimenzionalne slušaoce, a ni stvaraoce. Čak i da ste veoma otvoreni, naći ćete nešto što vam je “too much”. MENT ide do samih ivica, tako da se u jednom trenutku zapitate “zašto je ovo uopšte zavredilo pažnju?”, a već sledeći nastup može vas raspametiti na najpozitivniji način. Između trendova za masovniju publiku i ekskluziviteta koje prate samo “odabrani”, od autotjuna do virtuoznosti koja vas ostavi bez daha… Koliko god da pratite scenu, velika je verovatnoća da za većinu izvođača prvi put čujete tek kada MENT zvanično objavi svoj program.

Najzanimljivija činjenica u vezi sa ovim festivalom jeste to da nema headlinera, barem ne jasno istaknutih. Misija MENT-a je da vam pokaže šta je najkvalitetije od trenutno modernog i novog, ali da vam ne nametne ono što je popularno. Samim tim, ostajete spaseni od monopola te vraške industrije. Zoran Stajčić, glavni i odgovorni urednik regionalnog portala Ravno do dna, opisao je program ovogodišnjeg MENT-a jednom kratkom, efektnom reči: edgy, u značenju „drsko“. I nije mogao naći bolju i sveobuhvatniju odrednicu. Taj „rizik“ da se krećeš izvan granica predvidivog jeste ono što MENT izdvaja od ostalih, „običnih“ festivala.

MENT nastupi

 

Na osnovu nastupa koje sam slušala, kapiram da je kriterijum po kome se izvođači biraju upečatljiv stage presence. I zaista nije bilo izvedbe koja je slušaoce ostavila ravnodušnim, bez obzira na to da li im se prikazano svidelo ili ne. Bilo je koncerata koje smo slušali sa vilicom do poda, kroz neke smo samo “protrčali”, na neke samo gvirnuli s vrata, a neke izvođače smo svesno preskočili jer nam je pažnja otišla na neke druge… Sve kao što i inače biva na gabaritnim festivalima. U nastavku vam prilažem „the best of MENT ’26“ iz mog ličnog ugla, hronološkim redom.

Madra Salach

Deklarišu se kao irski folk, ali u svojoj pojavnosti su sve, samo ne konvencionalni u svom žanru. „The man who seeks pleasures is the man who seeks pain“, prvi su stihovi koji su žestoko odalamili moje senzitivne ganglije, a festival je tek počeo. Dirljivo i uznemirujuće u isto vreme. Pevač tokom svoje izvedbe ima takav naboj kao da se svađa sa celim svetom, a ima neku bol kojim odiše svaka nota koju otpeva. Neka melanholija otpora isijava iz nega, kao da je duša crnca zarobljena u telu klasičnog Irca. Još kad je onaj vergl (ili kako se već zove taj instrument) krenuo da reže vazdušni prostor… Spopali su me neka tuga i bes, krenule su mi suze. Izašla sam napolje i rekla: „Ja posle ovoga mogu odmah kući“.

Eh, kad bih ja zaista bila taj tip, a ne onaj koji uvek ostane do kraja.

Shabjdeed & Al Nather

Palestinski hip-hop/trap. Vrlo provokativno i neočekivano, a nastup je privukao veliku pažnju. Taj „egzotični“ jezik” na kome se repovalo je savremeni književni arapski pomešan sa levantinskim / palestinsko-jordanskim kolokvijalnim dijalektom. Takva kombinacija je česta u savremenim protestnim ili hip-hop pesmama sa Bliskog istoka. Muzički to sve meni liči na Bubu i Jalu, dakle, totalno izbegavam te žanrove, ali bilo mi je jasno da se ovde, ipak, radi o nekoj dubini, što mi je potvrdio i ChatGPT kada sam tražila prevod jedne pesme palestinskih izvođača. I evo šta kaže:

„Da li smo jednaki? Naravno da ne.
Iako je neprijatelj neko ko ništa ne razume,
On, ipak, gleda u budućnost, gradi se, organizuje, prilagođava.
A mi smo došli iskreno, kao istina
Dok nam je svet govorio da je on naš prijatelj.
Pa čak i ako se pokajemo ili ne –
mi od sopstvene krvi sadimo baštu“.
(„Tal Abib“ – „Tel Aviv“)

Min Taka

Tokom njenog nastupa, prvog festivalskog dana, atmosfera je došla do tačke ključanja. Moderan, energičan pop iz Turske, koji se karakteriše kao hyperpop, indie electro, etheral pop… Uspela je da nam skrene misli sa tvrdog političkog diskursa kojim je festival započeo. Prava klupska svirka, između slatkastog, mekanog ženskog vokala i intenzivnih gitarskih eksplozija.

Max Baby

Max Baby je pariski multiinstrumentalista i producent koji u svojoj muzici meša alternativni rok, new wave i art-pop, uz slojevitu produkciju i povremene glitch-elektronske elemente. On gradi zvuk na spoju melodičnog indie zvuka i tamnije, gotovo noir estetike, sa naglašenim basom, dramatičnim gitarama i teatralnim vokalom. Pesma “Nothing Ever Changes” oslanja se na new-wave groove i alt-rock dinamiku, sa refrenom koji nosi repetitivnu, gotovo mantričku liniju o osećaju stagnacije i cikličnosti. Puštam je često poslednjih nedelja, kao da mi je postala neka vrsta himne.

Holy Tongue

Instrumentalni dub koji zvuči kao spontani ritual. Mračno, duboko mračno, ali potpuno prirodno, kao da se muzika sama stvara. Nisam sposobna da sročim ništa više od ovog opisa, ali definitivno mogu da kažem da je ovo meni najviše leglo od svega na ovom festivalu. Definitivno bih otišla na njihov samostalni koncert.

Ho99o9

Dva repera, opak bubnjar i kompjuter. Brutalna energija na granici hip-hopa, noisea i hardcore performansa. Bojan je lamentirao nad činjenicom da je kompjuter zamenio gitare, a ja sam ostala pri stavu da tandrkanje po žicama nije „must have“ za kvalitetnu, buntovnu muziku.

N8NOFACE

Minimalistički, mračni elektro-punk koji kao da dolazi iz neke paralelne verzije osamdesetih. Lo-fi ritmovi, hladni sintevi i vokal koji zvuči kao monolog iz distopijskog filma.

Eosine

Jedna od najboljih i najeskpresivnijih pevačica koje sam imala prilike da vidim. Upala sam u Gromku baš u trenutku kada se provukla kroz masu, popela na šank i viseći sa neke grede pustila glas da se naježiš. Isprva sam mislila da je neka luda obožavateljka, ali kad se vratila na scenu i dohvatila mikrofona, postalo mi je jasno da je to deo performansa koji ima shoegaze i post-rock emociju pretočenu u snažan, gotovo fizički opipljiv vokal.

TDK

Eksperimentalni noise metal iz Bugarske. Baš ih puno preslušavam kod kuće i jako mi lepo legnu u situacijama kada ne mogu da se odlučim da li sam više neurotična ili više depresivna.

Valentina Magaletti

Konceptualna bubnjarka. Svirka koja više liči na meditaciju nego na koncert. Ritmovi koji hipnotišu, između improvizacije, eksperimentalne muzike i transa.

mal pre mal

Treba jedna cela knjiga ili makar studija da se napiše o slovenačkoj noise sceni, to je jedno tako plodno područje za tu vrstu zvuka. mal pre mal su relativno nova pojava u tom prepoznatljivom ključu kroz svojstven punk / indie fazon.

Dunjaluk

Sevdah & rokenrol u neobičnom spoju. Prostor kapele u Ljubljanskom gradu dodatno je pojačao efekat transcedentnosti koja je bojila svaki ton na Lukinim gitarskim i Dunjinim glasnim žicama. To se ne da opisati, tome moraš da se izložiš i dopustiš da ti dodirne svaku poru, svaki kutak duše koja je odavno bila spremna za dubinsko (pro)čišćenje. Definitivno bih preporučila ovaj duo za neki budući line up Pocket Globe festivala (ako ga ponovo bude), reč je o sjajnoj manifestaciji koja prošle godine nije dobila finansijsku podršku lokalne samouprave. Inače, Luka Čapeta je jedan od najboljih gitarista u Hrvatskoj. Sve vreme su me njegov lucidni svirački stil, kao i fizička pojavnost, neodoljivo podsećali na nekoga ili nešto, a nisam bila sigurna na koga (šta) sve dok Bojan, taj vazda domišljati lik, nije odvalio: „Luka Zappa Čapeta“.

Ki Klop

Nastup na kome sam bila prisutna, ali sam ga propustila. Glupo zvuči, ali to su festivalski momenti kad ti se prepuni slušalački kapacitet, pa počneš da se štekaš jer je veče tek na pola, a tebe već preplavljuju utisci, doživljaji i konstantna gužva. Prepun Orto bar, red na šanku koji strpljivo čekam, javljam se ljudima i ćaskam dok se njišem uz lagodni, lepršavi indie disco. Ne udubljujem se, samo razmišljam o tome koliko je lepo sve ovo što se dešava i kako bi trebalo da u skorijoj budućnosti konačno odem u Zagreb i proživim tamošnju scenu kojoj je Ki Klop na ovogodišnjem MENT-u zaista osvetlao obraz.

INSAN

Najveće otkriće i iznenađenje na ovom festivalu za mene. Kakav uvrnuti spektakl! Bojan me je savetovao da odem i uradim intervju sa njima, što sam i učinila misleći da će to biti jedan rutinski zadatak. Od prve rečenice videla sam da taj njihov stil, koji je nazvan „jugofuturizam“, nije samo fora, već je reč o umetnicima koji na kritički, filozofski i stvaralački način promatraju svet oko sebe. Pošto sam ih prvo intervjuisala, pa tek kasnije uveče čula i videla njihov nastup, shvatila sam da su moja pitanja mogla otići u sasvim drugom pravcu. Zaista mi je prijao razgovor sa njima, to su fini, pristojni i srdačni ljudi. A na scenu su izašli potpuno transformisani. Pevač, Benjamin, lagan, predusretljiv lik, bio je potpuno druga osoba, sa nabojem nekakvog besa, kao da stupa u ring, a ne na scenu. Ana, klavijaturistkinja, jedna casual mlada dama, na bini je bila prava diva. Jako čudan, nesvakidašnji spoj, iz disko zabave njihov šou se pretvara u ekspresionistički, avangardni performans u kome se nadigravaju Eros i Tanatos, kreativno i rušilačko. Pravo pozorište. Njihov trombonista, u uniformi pekara (ili kuvara), osim za semplove bio je zadužen i za humorne opaske kojim je razbijao nimalo prijatne, mrakom i ludilom nabijene sekvence. U prvim redovima, gde su vladali neopisiv trans, skakanje i euforija, bila je sve mlada publika, bukvalno klinci koji su tek počeli da izlaze u grad.

Suplexx

Još jedno pozorište, ali u HC fazonu. Bend koji spada u karakteristične za svoju branšu, ali ono što ih izdvaja je provokativni koncept u nastupu. Pevač se prerušava u klasičnu kurvu / kalašturu, ono, mrežaste čarape, suknjica dopičnjak, neke džombaste štikletine Karleuša stajl, što već samo po sebi izgleda dovoljno groteskno, ali je on je na sve to pridodao pletenu masku s dijaboličnim likom i uz sve to skače, trči kroz publiku, valja se, pada na leđa i diže noge dok mu se ispod suknjice pomaljaju gaće domaćinke. Pita me Bojan: „Ne razumem baš ovaj koncept, šta mu to znači?“. Zbunjena pitanjem rekla sam: „Pa, zar nije očigledno?“. Taj njihov trip će mene uvek asocirati na Vendi i Munkov krik u jednom.

MENT ljudi

Jedna od stvari koje MENT čine posebnim nisu samo koncerti, već i ljudi koji se tamo sreću. Iz samog organizacionog tima, koji čini dvadesetak ljudi uz veliki broj saradnika, razgovarali smo sa Miranom Rusjanom, jednim od najbitnijih ljudi na slovenačkoj sceni, a na MENT-u zaduženom za menadžment konferencijskog dela programa koji se održavao u M Hotelu (odmah pored Kina Šiška). O tom konferencijskom delu MENT-a, najvažnijem segmentu festivala, kao i o samom Miranu, biće više reči kada objavimo intervju sa njim. Takođe, imali smo prilike da, kroz fenomenalni DJ set koji je priredila u završnici festivala, saznamo ko je Ružica Petrova, programski menadžer i menadžer produkcije MENT-a. Sad nam je jasno zašto festivalski program tako kida!

Prvi od svih, sa kojima nam je cela ova avantura i započela, jeste Robert Prezelj iz malog slovenačkog mesta Železniki, koji stoji na čelu Društva Rov i festivala Krawal. I sa njim smo radili intervju, jer je svojim višedecenijskim radom zavredio punu pažnju. Ovo je bio početak jednog divnog prijateljstva sa dobrim duhom i velikim čovekom sa „male“ scene. Već kujemo planove za razne vrste saradnje.

Tu je bila i Aleksandra Pavlović, ličnost koju vezujem za SKC Kragujevac, ali i Malomfezstival, saradnju sa bendom Gazorpazorp i ko zna koliko stvari koje još ne znam o njoj, jer je veliki radnik, multitalentovana, sposobna i, nadasve, veoma pozitivna osoba. Sreli smo i Vargu Balaža, glavnog i odgovornog za festival Fekete Zaj u Mađarskoj, koji preporučujem tvrdim alternativcima najmračnije provenijencije. U istom društvu bio je i Matej iz Bukurešta, a njegov post-rock bend AFLMSMP nastupiće u Novom Sadu, 29. marta u Crnoj kući. Veoma se radujemo ponovnom susretu.

Na ovogodišnji MENT svojim poslom (zadužen za zvuk Suplexxa) došao je i Milan Čekrdžin Cef, lučonoša srpske nezavisne scene savremenog doba. Jedan od onih ljudi za koje kažeš: „Da ga nema, trebalo bi ga izmisliti“. Hrabar, istrajan čovek, sa ogromnim iskustvom i čeličnom voljom kada radi za svoju stvar, a to je festival Ljubav i Bes, najbolji koji imamo u Novom Sadu i šire.

U prolazu kroz Metelkovu naleteli smo na Dina Mudrića, još jednog graditelja scene, sa mnogo titula u sferi nezavisne alternative, a jedna od njih je majstor zvuka za bend KaliKamo koji bi bilo lepo videti na nekom od predstojećih MENT-ova. Našli smo se u razgovoru i sa pomenutim Zoranom Stajčićem iz portala Ravno do dna. Luckast, srdačan, duhovit lik, a njegovi dnevni izveštaji sa MENT-a totalno gađaju u srž.

Na radionici koju je organizovao program Creative Europe upoznala sam Donu Ilijevsku koja je ove godine predstavljena kao „new face“ MENT festivala. Njena delatnost su PR i booking, a deluje u Skoplju, što samostalno, što kao pripadnica kolektiva Gola planina. Još jedan „new face“ iz Makedonije nam je pravio lepo društvo, a to je Luka Tošev, gitarista u bendu Dine Jašari. Po ko zna koji put je potvrđeno da je makedonska alternativa večiti izvor inspiracije još od vremena SFRJ, ali i danas nastavlja svoji autohtoni, progresivni put kroz neke mlade nade.

Posebno mi je drago što sam imala prilike da upoznam Lea Beslaća iz Zagreba, iz bendova Mangroove i Nemeček. Lik je sasvim nenametljiv u svojoj pojavnosti, vrhunski umetnik, muzičar i producent, koji sa sobom nosi mnogo vrednih priča. Album Mangroovea „Komad neba“ svrstala sam u pet najboljih izdanja u 2025. godini. Šteta je što su ovdašnji organizatori festivala od hrvatske scene čuli samo za Rundeka i Kekina i za njih se uhvatili kao pijan plota, pa Mangroove teško da možemo čuti jer „ko za njih ovde zna“ sem posvećenih istraživača kvalitetne regionalne muzike.

Od viđenijih Zagrepčana ćaskali smo i sa Danijelom Sikorom, velikim podržavaocem underground bendova, sa kojim sam već ranije sarađivala preko njegovog Geenger Records (odlična izdanja imaju) i kluba Dva Osam. Od stranaca nam je bio zanimljiv i Chris Eckman, Amerikanac koji živi, radi i stvara u Sloveniji, ima svoj label, a više o njemu možete saznati iz Bojanovog intervjua.

Bojan je nahvatao za intervju i Dareka Mazzonea iz Seattlea, čija je delatnost marketing u radio-stanici KEXP. Jedan veliki gospodin, kosmopolita, čovek iz samog vrha globalne muzičke scene. Bilo je veliko zadovoljstvo provesti sat i po vremena sa njim u razgovoru. Nije neki nabeđeni, nedodirljivi profesionalac, već čovek veoma otvoren za priču, nove ljude i nove stvari. Dao nam je kratke, a veoma praktične i smislene savete o tome kako da izađemo iz okvira i kako da unapredimo svoj rad, da se prilagodimo savremenim formama, a da se, pri tome, ne izgubimo u trendovima. Nisi progresivan ako kategorički odbijaš dobre duhove (i alate) novog vremena, a želiš da budeš viđen i prepoznat. That simple!

Posebnu zahvalnost imamo za bend Lelee i njegove članove, Jelenu i Damjana, koje, na neki način, smatramo domaćinima MENT-a. Oni su nedavno održali nastupe u Beogradu i Subotici, a početkom leta videćemo ih i na jednom divnom, vojvođanskom DIY festivalu (za sad ne smem ništa više da otkrijem).

I još bi ovo nabrajanje trajalo, još mnogo njih bih mogla da pomenem, jer najdivnija stvar na celom MENT-u bila je upravo ta prisutnost i prisnost jednih sa drugima, što nijedan kontakt nije slučajan i nijedan susret usputan. O svim tim ljudima, već čuvenim, koji su već štošta uradili i izgradili, tek ima da se priča. I treba, još mnogo.

Kretanje kroz festival je poseban nivo priče i još jedan dokaz kako je organizacioni tim na sve mislio, između ostalog i na to da ljubljanski gradski prevoz za posetioce festivala bude besplatan, čak i da postoje posebne linije koje voze od Kina Šiška do drugih koncertnih lokacija. Prvog dana je sav program prezentovan u Šiški, drugog dana su uključene još i Metelkova i Stara Elektrana, dok je treći dan bio kulminativan sa još dve lokacije: Orto barom i Ljubljanskim gradom (Ljubljana Castle), da bi se četvrtog dana sve završilo u jednoj tački odakle je i počelo – „hramu slovenačke alternativne kulture“, kako od milja nazivaju Kino Šiška.

I po tome se, sa organizacione strane, vidi ozbiljnost MENT-a koji se, kao međunarodna platforma, izrodio, oblikovao, održao i razvio kao plod neprekinutog kontinuiteta alternativnog delovanja čiji su glavni nosioci Metelkova i Kino Šiška. Pre svake današnje institucionalne i infrastrukturne podrške grada i sredine u kome je nastala, ljubljanska alternativa je, na samom svom izvoru, bila dovoljno drska u svojim nastojanjima da opstane samostalno i mimo svih tokova. I to treba imati na umu kada MENT pokušamo tumačiti (samo) kao dobar muzički biznis, jer da bi takav postao, ključno je, pre profita, bilo zajedništvo i svest o zajedničkom cilju koji nadilazi pojedinačne interese. Organizatori MENT-a, prosto, imali su od koga da to nauče.

Mnogi slični procesi su u ostatku regiona nasilno, tendenciozno i institucionalno prekidani. Zato ovaj festival nije bio samo još jedan doživljaj, već i velika lekcija, jer takav kontinuitet nije održan bez suočavanja sa izazovima koji se, kada je reč o Sloveniji, prevazilaze razumnim balansiranjem između zapadnoevropskih i balkanskih uticaja. Zato taj njihov kontekst i moramo tumačiti izvan zone pogubne i besmislene jugonostalgije. Pojam „jugofuturizam“ mi se mnogo više sviđa, jer prostora za budućnost ima samo ako smo dovoljno sposobni za nešto više od samosabotiranja, osobine koja nas je više unazadila nego svi prokleti ratovi ikada.

A možda je danas najveći čin drskosti upravo sačuvati (svoj) mir. Ali, kako kaže stara kineska poslovica, „ako želiš mir, moraš se boriti“. U tom smislu, alternativna kultura nikada nije bila samo zabava niti puki larpurlartizam, već prostor u kome imamo priliku da branimo mogućnost drugačijeg sveta.

I zaista, neka se konačno počne drugačije ratovati. Baš tako, stavom, kulturom i smislom za lepo, mada znam da je to baš teška utopija. Ali, neke utopije barem na trenutak skliznu u stvarnost, u onaj „naš“ prostor koji smo uspeli da sačuvamo.

Ili, što bi rekao gorepomenuti sastav INSAN: „Vani je rat, a mi smo u Kinu“ (Šiška).

Živa Voda: Svi na pod(ijum)

Tags: Kino Šiška, MENT Festival, Metelkova