ST, Alen i Nenad Sinkauz (Još Gori): Fer je da ponudimo nešto novo

ST: Svi mi imamo nešto zajedničko. Kada najdublje uđem u sebe, ja sa najbolje povežem sa drugim ljudima. To je veoma zanimljiv fenomen… Alen: Mi smo u biti jako naviknuti na strukturu, to je stvar discipline. Nije da ti dođeš na probu i sad nešto bezveze kreneš, već se i muzička improvizacija isto tako vježba… Nenad: Ova glazba traži pažnju. Utoliko je možda kazališna, jer traži tišinu, nema neki background da možeš pit pivo, pričat i slušat

Mada, mora se priznati da ovo baš i nije došlo kao grom iz vedra neba. Pomenuti trojac već dugo sarađuje, nekoliko godina su izvodili pozorišnu predstavu „Malo je dovoljno“, da bi prošlog leta započeli sličan zajednički projekat nazvan „Raj na zemlji“. Kada su se u avgustu pojavili i prvi snimci ovog muzičko-teatarskog performansa, počela je da tinja, a potom i sve ozbiljnije gori nada da ćemo ST-a (Stojketa, Saleta) ponovo videti na sceni. Konačno je došao i taj trenutak i, verujte mi na reč, vredelo je svih ovih 12 godina čekanja.

Pretpostavljam da su mnogi očekivali nastavak priče koju je Goribor davno započeo. To je negde i logično, jer ni muzika niti poetika tog benda nimalo nisu izgubili na aktuelnosti, naprotiv. Svi mi i dalje živimo „ST bluz“ koji vremenom postaje sve mračniji, a način na koji je Stojke ogolio krhku i poroznu ljudsku dušu (temeljnom analizom sopstvenog bića) uspešno je prošao sve testove vremena. Goribor nam je zaveštao svojevrsni manifest aktuelnog i nadolazećeg doba u kome se sve više ljudi prepoznaje, a neretko i nalazi utehu.

Ipak, tog benda u njegovom izvornom obliku više neće biti, ali njegovo delo nastavlja da živi među ljudima nesmanjenom relevantnošću i intenzitetom. Ni ST-a više nećete videti oklembešenog o mikrofonski stalak u karakterističnoj depresivnoj pozi. Na sceni je sada jedan poletniji i energičniji čovek, poetski znatno više orijentisan na weltschmerz nego na sopstvene jade i boli. Shodno tome, i muzika je primetno drugačija. Nema bubnja, ali ima mnoštva detalja i slojeva čiji je cilj da dodatno istaknu ili pojačaju određenu emociju iskazanu stihovima. Manje je buke, a više tišine, koja u konačnom izrazu benda ima značajnu, pre svega dramaturšku ulogu.

Za muzičku percepciju Stojketovih stihova zadužena su braća Alen i Nenad Sinkauz iz Pule. Obojica su školovani muzičari koji briljiraju na svojim instrumentima (Alen na kontrabasu, Nenad na gitari), ali su veoma otvoreni za sve vrste eksperimenata i improvizacije, pa često kombinuju zvukove analognih i elektronskih muzičkih alata. Iza sebe imaju pregršt sjajnih projekata i bendova, od kojih posebno treba istaći njihov nekadašnji sastav East Rodeo, kao i eksperimentalni trio Roj Osa. Njihova specijalnost su nekonvencionalne muzičke forme, te muzika za film, pozorišne predstave i radio emisije. Od 2021. godine imaju i svoj label Kopaton Records.

Teško je opisati sve te nijanse tonova koje proizvodi Nenadova akustara. U jednom trenutku zvuči kao klasična gitara, da bi ubrzo zacvilela poput orijentalnog saza. Tu su i razne druge zvrčke, a Nenad se često koristi i šaputanjem, zujanjem, pucketanjem prstima i drugim akustičnim tehnikama kako bi obogatio muzičku atmosferu. A šta tek reći za Alena i njegov kontrabas, koji zvuči kao komirani bumbar koga ste silom probudili, pa vas iz osvete neumorno ganja beskrajnom cvetnom livadom. Impozantna je i samouverenost kojom ovaj sjajni muzičar odiše na sceni, naročito kada moćni instrument čvrsto pribije uz sebe.

Nastupom u Puli 19. marta otpočela je mini turneja novoosnovanog sastava Još Gori. Naredna tri dana održali su koncerte u novosadskoj knjižari Bulevar Books, a slede nastupi u zagrebačkom Centru kulture Dubrava 26. marta, a potom i dva koncerta u beogradskoj Karmakomi, 27. i 28. marta. Dan kasnije, 29. marta, sjajni trio će nastupiti i u Kući tambure u Slavonskom Brodu. Očekivano, novosadski i beogradski koncerti rasprodati su mesec dana unapred, pa će oni koji su uspeli da ugrabe ulaznice za predstojeće nastupe zaista imati priliku da uživaju u nesvakidašnjem muzičkom spektaklu. Mi smo tu priliku imali 20. marta u Bulevar Booksu, a dan kasnije imali smo i privilegiju da razgovaramo sa ovim sjajnim triom.

Dugo nisi bio tu… Kad kažem „tu“, ne mislim samo na Novi Sad ili na Srbiju generalno, već i na muzičku scenu. Kakav je osećaj vratiti se i ponovo svirati ovde?

ST: Dobro je, s obzirom da je prošlo već 12-13 godina. Mislim da sam u pravom trenutku stao kada je reč o kreativnom radu, osećao sam se nekako prazno. To je bilo 35 godina života u onom periodu Goribora sa tim starim materijalom, tako da posle toga, prosto, nisam imao šta da kažem. Dobro je što se nije desilo ponavljanje i zloupotreba benda, tako da je ovo sada nešto potpuno novo i sveže. Svi ovi tekstovi nastali su u poslednjih godinu i po dana.

Ako izuzmemo onaj intimni nastup početkom meseca u galeriji „New Moment“, gde si bio sam, ovo je bio tvoj prvi koncert u Srbiji posle više od decenije…

ST: Da, ovo je bio prvi nastup. Ono u „New Momentu“, zapravo, i nije bio koncert. To je bilo više nešto kao: „Živ sam, sviraćemo“. Ideja je bila da predstavim bend, tada još nismo bili sigurni ni oko imena. U četvrtak (19. marta) u Puli smo svirali svoj prvi pravi koncert, a ovo juče (20. marta) bio je drugi, odnosno prvi u Srbiji.

Kako si se osećao tom prilikom? Jesi li imao neku nervozu ili tremu?

ST: Ne, to je sprženo kod mene odavno. Bilo mi je zanimljivo i važno, radovao sam se tim nastupima. Ovo je sad jedan specijalan trenutak, ali mi ne izaziva nikakvu tremu. Više to gledam kao stvar koja se dešava u pravom trenutku i veoma su mi interesantna sva ta iskustva, šta se dešava sa publikom… Pun sam entuzijazma za svirke i putovanja, ali to nije trema.

Kakav je vama osećaj ući u jednu potpuno novu priču, zajedno sa jednim od najautentičnijih kantautora u regionu od devedesetih naovamo?

Alen: Mi se, zapravo, već dugo znamo. Kada je Goribor u Puli snimao album „Evo je banja“, mi smo bili u Rojcu, u prostoriji preko puta smo imali probe, jer nam je taman izlazio treći album sa tadašnjim bendom East Rodeo. Onda je Edi Cukerić, koji je, u biti, producirao Goribor, došao do nas i rekao: „Hej, dečki… Možeš li ti nabacit kontrabas?“, tako da sam ja tamo odsvirao par stvari, pijanist Alfonso Santimone, koji je bio s nama, također je odsvirao nešto… To je bila 2010. godina, tad smo se upoznali i tu je već pala neka suradnja. Onda je Neno imao ideju da ne bi bilo loše pozvati Saleta i da pokušamo nešto napraviti u SC-u u Zagrebu. Bio je taj neki period dogovora oko svega toga, Sale je pristao…

ST: To se verovatno ne zna u Srbiji, mi smo pet sezona imali predstavu „Malo je dovoljno“.

Alen: Da, to je u biti glazbeno-scenski performans, u biti je i koncert, negdje na nekoj granici, ne znaš točno šta je to…

Nenad: Predstava je bila bazirana na Saletovoj priči, tako da smo imali songove u slobodnoj formi.

ST: To je bio miks koji je šljakao fantastično…

Alen: … i to je stvarno jako dobro išlo. I mi smo tu skužili da se lijepa kemija desila i svima nam je to bilo dobro iskustvo.

Nenad: I onda mi se Sale javio… Kada je to bilo, Sale? Prije dvije godine?

ST: Da, pre dve godine. One prve godine smo se malo tražili… A onda smo prošlog juna, što je bio šesti mesec otkako smo se našli, napravili ovih devet stvari.

Nenad: Znali smo se mi periodično čut kao drugari. I onda se Sale jednom javio i rekao: „Hej, Neno, mislim da sad imam nešto za reći. Hoćemo li nešto napraviti?“.

ST: Moram da napomenem da nekih 7-8 godina pre toga nisam napisao apsolutno ništa.

Šta je za vas dvojicu u ovom projektu drugačije u odnosu na East Rodeo, Roj Osa i sve drugo što ste do sada radili?

Nenad: Znaš šta je drugačije? Rekao bih da imamo izuzetno poštovanje prema tekstu i tome kako se on isporučuje. Mi se u ovom projektu nekako tražimo, a tako je bilo i sa kazališnom predstavom „Malo je dovoljno“. Sale pročita tekst, ne otpjeva ga, već čita, mi vidimo šta je to i tražimo atmosferu kako da se taj tekst iznese na najbolji način.

ST: To je ta kombinacija, gde se tri različita duha spoje i podržavaju priču kako bi došlo to tog nekog konačnog izraza. Pogledamo se i zapitamo: „Imamo li mi ovo? Šta je ovo, da li to radi?“.

Nenad: Drukčije je nego momenat u kazalištu ili filmu. Šta se dešava? Dok radimo, nama se zna desit da se naježimo na probama. Nešto se tada desi, Sale izgovori neku riječ i… Hop! Otvori se neki trenutak i mi skužimo da to radi. Jako je spontano sve.

ST: Na poslednjoj probi dve nove pesme smo napravili…

Nenad: … evo, sad dok smo dolazili u Novi Sad.

Alen: Mislim da postoji veliko poštovanje i uvažavanje. Nevjerojatno je kako u cijelom ovom periodu na isti način shvaćamo estetsku moć atmosfere i beata zajedno sa tekstom. Odmah nam bude jasno, jako brzo dolazimo do nekih zaključaka, a ne bih rekao da „trčimo“ preko, već se vodimo nekim osjećajem koji je zajednički. Na primjer: „Ovaj tekst super ide s ovom glazbom, u to smo full sigurni“. Bilo je i momenata da smo probali neki riff sa nekim drugim tekstom i zajedno skužimo da to ne ide. I svi to izgovorimo u isto vrijeme, sve bude odmah jasno, uopće nema rasprave, ne gubimo vrijeme na to.

ST: Imamo taj neki sistem vrednosti koji znamo sva trojica, pa tražimo zajedničko rešenje koje ili svi odbacujemo ili svi prihvatamo.

Alen: U biti je jako teško za iskomunicirat šta je to. Neka smiješna magija…

Nenad: Imali smo situaciju i sa „Mudrim glavama“ dok smo radili sve te stvari. Dečki su nešto otišli, ja došao prije njih… I meni nešto „zazvoni“, ali ja ništa nikome ne kažem, samo radim glazbu… I pomislim kako bi to bi moglo bit dobro za „Mudre glave“, jer tekstovi su tamo (u studiju) i ja ih mogu vidjeti. A onda Sale dolazi, čuje glazbu koju sviram i kaže: „E, ovo su „Mudre glave“!“.

ST: Pravili smo break između dve stvari, Neno kreće sa nekim riffom, ja čujem to i kažem: „Heroji, heroji!“. Tako je nastala ona pesma „Heroji, pornići“. Sledećeg dana on dolazi i kaže: „Nešto mi je juče falilo u „Herojima“…“. I pušta mi na telefonu temu koju on sada peva u pesmi. Tako smo dobili celu stvar!

A konačno smo dobili i ime benda – Još Gori. Šta „gori“ ovog puta? Bor definitivno više ne gori. Da li, možda, sada gori Pula?

Alen: Ima tu sad više layera…

ST: Činjenica je da ime mora da se da… A ovo ime je sasvim OK, radi svoj posao. Može da bude šta god, ali definitivno ima smisla.

Kada već „gori“, kada već govorimo o toj vatri, da li osećaš isti žar kao i pre 12 godina, kada si poslednji put nastupao sa Goriborom?

ST: Ne znam da li je baš isti žar ili ne, ali sigurno je da ovo ne bih mogao da radim da žara nema. Zbog toga je i bila ta pauza, jer mi je trebalo vremena da ponovo napunim baterije i krenem. Evo, sad radim tu zbirku pesama. Na svakom od tih albuma ima… Kod Franjića ima pet, kod Cuke jedan Goribor, to je ukupno 70-80 tekstova. Sve što me je mučilo do tog trenutka, sve što mi je bilo interesantno… Ja sam to napisao. U međuvremenu sam se oženio, dobio sina, spustio sam se na zemlju, prestao sam da pijem, nisam se selio… To je za mene novi život, potpuno nova situacija. I sve to se polako skupljalo, to je bio kompleksan proces. Imali smo problem kada sam doneo neke stare tekstove. Imam možda nekih petnaestak tekstova koji su, ono, bili… Ali, to meni više nije radilo. Čitam ih, ali kontam da to nije to. Svi novi tekstovi su nastali u poslednjih godinu i nešto dana. Mislim da je to fer, da se radi nešto što je aktuelno, jer će to imati neki život u narednih pet-šest godina.

Ovo što ste predstavili novosadskoj publici je „Raj na zemlji“, pozorišno-poetsko-muzički projekat koji je nastavak vaše zajedničke priče iz predstave „Malo je dovoljno“…

Alen: To smo mi htjeli, to je bila početna ideja. Mi smo se prvo našli i kužili da hoćemo bend, a onda smo nešto pričali „možda, ipak, nećemo bend, ajmo mi opet nešto poput „Malo je dovoljno“, ajmo se lagano ponovo ukomorit“…

ST: … ja sam imao onaj performans „Moja soba“ i ideja je bila da nešto radimo na tragu toga. Nismo mi arogantno ušli u celu priču znajući šta radimo, već smo imali neki početni tekst i lagano krenuli. I to je ispalo baš dobro, jer smo sa sebe skinuli opterećenje u pripremi finalnog proizvoda.

Nenad: To je nevjerojatno, jer mi smo htjeli ić i radit predstavu, a dešavali su nam se songovi. I onda se desilo ovo sada, baš tako je bilo.

Pa, kada se sve sabere i oduzme, je li ovo što vi sada radite pozorišna muzika ili, zapravo, muzika za široke narodne mase?

Nenad: To treba publiku pitat da li je za široke narodne mase ili ne…

ST: … kako ko to želi da uzme. Mi ćemo to, svakako, isporučiti na vinilu (smeh).

Alen: Album će se zvati „Raj na zemlji“, trenutno je na masteringu kod Ognjena Zečevića i uskoro će bit objavljen na vinilu za naš label Kopaton Records. Mislim da će sve to bit spremno već na ljeto ili za jesensku turneju. A nadam se da bi digitalna verzija albuma mogla bit spremna već ovog proljeća.

Nenad: Samo da se vratimo na ovo, je li to kazališna glazba ili ne. Ja mislim da je to… Ovo je koncert, samo nije baš rock ’n’ roll. Ima svakakvih vrsta koncerata…

ST: Ono o čemu smo još razmišljali i što nam je veoma bitno jesu prostori u kojima ćemo da sviramo…

Nenad: … i na koji način ćemo taj format predstavljat.

ST: Ovako je nekako bolje. To je, možda, taj pozorišni momenat, nema onog gužvanjca…

Nenad: Recimo da ova glazba traži pažnju. Utoliko je možda kazališna, jer traži tišinu, nema neki background da možeš pit pivo, pričat i slušat.

ST: Postoji ta gradacija, povezano je sve…

Alen: … i taj live je složen na taj način da stvarno ima neku dramaturgiju. Nama bi bilo u biti žao da publika to propusti. Mislim da se lijepo može iščitati cijela jedna gradacija svih tih materijala, teksta i glazbe. Na kraju se sve složi u neku finu i organsku cjelinu koja na interesantan način može da komunicira s ljudima.

ST: Na primer, na koncertu u Puli smo u publici imali generacije od 20 do 80 godina.

U osnovi je sve krenulo od pozorišta. U kojoj je meri muzika koju izvodite unapred režirana, a u kojoj meri se oslanjate na improvizaciju, koja vam je kroz celu karijeru važan deo izraza?

Alen: Mi smo u biti jako naviknuti na strukturu, to je stvar discipline. Nije da ti dođeš na probu i sad nešto bezveze kreneš, već se i muzička improvizacija isto tako vježba. I to ti daje neku veliku slobodu trenutka. Mi imamo pjesme, ali one svaki put imaju drugačije trajanje, drugačije ulaze i izlaze. Nije tvrda struktura, a opet nam je bitna. Recimo, bitna je Saletu da zna na koji način i kojim intenzitetom da ide preko muzike. Improvizacija je u tome da ti živiš svaki trenutak, da ga ne bagateliziraš. Ako se slučajno nešto dogodi, da si tu za ekipu, da možeš izvuć stvar.

ST: Možda publika ne razmišlja o tome, ali to je za muzičare veoma bitno. Ta forma mora da ima glavu i rep, da ima neku strukturu i cilj, na kraju krajeva. To je proces koji je nama veoma zanimljiv, kojim rešenjima da dođemo do tog cilja.

Pošto smo već neko vreme u priči o pozorištu, režiji i predstavi… Koliko je ovo što mi živimo realan život, a koliko je sve jedna velika predstava?

ST: Eh, da… Postoje dve, tri, a možda i četiri realnosti. Imamo ono što dobijemo na TV-u, imamo zvanične i nezvanične narative, a imamo i lične percepcije, kako mi doživljavamo sve te stvari. Ja nekako volim da gledam kroz tu ličnu prizmu iz koje se potom stvari šire dalje. Kroz tu neku analizu mojih osećaja ja želim da napravim dalju konekciju. To obično i bude tako. Ne zamaram se previše razmišljajući o spoljnim stvarima, više sam orijentisan na unutrašnji proces. Što je to intimnije, to i konekcija sa drugima postane snažnija. U tome i jeste poenta, da svi mi imamo nešto zajedničko. Kada najdublje uđem u sebe, ja sa najbolje povežem i sa drugim ljudima. To je veoma zanimljiv fenomen.

Šta, odnosno, koliko je to „malo“ što nam je dovoljno?

Nenad: Svatko treba sam sebi odgovorit na to, šta je to malo što je, zapravo, puno, a tebi je je dovoljno.

ST: Svako u svom životu mora da nađe tu neku meru. To, možda, i jeste ideja, da se ne puca na neke prevelike stvari, već da se obrati pažnja na ono što čovek zaista može. Mi se izgubimo u prevelikim željama, pa ne odradimo ono za šta smo zaista sposobni. Treba da deluješ u tom prostoru gde možeš da funkcionišeš, gde zaista imaš neki uticaj. Mi smo, isto tako, mogli da dignemo ruke od svega i ne radimo ništa, „jer situacija je ovakva i onakva, od toga ne može da se živi…“. Ali, mi volimo ovo što radimo i to nam donosi neki smisao i sreću. I za nas je to ono malo što nam je dovoljno.

„Pobeđivanje mraka“ je nekako lajtmotiv ovog vašeg projekta. Iskustveno posmatrano, šta je najveći izazov u pobeđivanju mraka?

ST: Kada posmatram život iz moje lične perspektive, svakodnevnica ima jednu dozu banalnosti i besmisla. Ta neka repeticija: budiš se, doručak, škola, posao… I onda se u celom tom procesu dešava svašta, mi tu prolazimo kroz raznorazne faze. Šta je tu meni bila glavna ideja? „Pašćeš, pogrešićeš, desiće se sranje, ali dogod se vraćaš nazad i preuzimaš odgovornost za to, dobrodošao si“. Ja sam oduvek bio previše grub prema samom sebi. Morao sam da postanem malo nežniji i sebi kažem: „Dobro, pogrešio si. Hajde sad preuzmi odgovornost za to i ispravi grešku. Hajde da probamo da to ne ponovimo u budućnosti“. Dakle, neminovno je da pravimo greške, ali preuzimanje odgovornosti za njih popravlja celu stvar.

Koliko je lako, odnosno teško, uglazbiti Stojketovu poetiku ako je poznato da on ništa nije napisao napamet, već da je većina tih stihova lično i veoma duboko proživljena? Kako se vi muzički identifikujete sa njima?

Nenad: Sa time se prvenstveno identificiram kao čitatelj, baš kao i njegovi drugi čitatelji koji ga vole. Svi se identificiraju kroz nešto što je on napisao. Naš alat da to bolje procesuiramo su gitara, kontrabas ili elektronika. To je nešto kroz šta mi dobro iskazujemo naše emocije ili našu interpretaciju tog teksta.

ST: Ideja je da oni prepoznaju tu emociju bez obzira što to iskustvo nije proživljeno na isti način. Mi se veoma dobro razumemo. Bez obzira što ja imam tu neku svoju priču, uvek postoji taj ljudski momenat u kome se mi nađemo. I onda njima nije teško da kroz muziku ispričaju tu moju priču.

Alen: Šta nam se, recimo, dogodilo u kazalištu… Na jedan težak, užasno mračan tekst, ti ideš u biti kontrapunktom i uglazbiš ga, ajmo reć, u durski moment. I onda se to i na vani drugačije čita, te riječi čovjeka drugačije gađaju. Ako si supermračan s tekstom i imaš supermračnu mjuzu, vrlo lako se ta dva minusa ili plusa ispeglaju i odu u flat. Meni je lijepo da postoji ta neka igra, taj neki balans, a na njegove tekstove gledam… Nije stvar identificiranja s time, meni je više stvar da ti to prihvatiš, kao kad prihvatiš neku osobu, način na koji netko nešto radi, ljubavnika ili ljubavnicu…

ST: To ti je ono, kao… Ne moram ja da budem u Drugom svetskom ratu da bih ga doživeo. Zbog toga je super što nam je taj proživljeni momenat skroz drugačiji, a negde se emotivno hvatamo.

Alen: Postoji sigurno i taj estetski moment našeg slušanja, filmova koje volimo, cijeli taj neki background koji nam je zajednički… Sve to negdje radi.

ST: To je, zapravo, moć muzike. Ona tako komunicira.

Nenad: I sad da se vratim na ono pitanje „koliko nam je teško ući u sve to“… Nije, apsolutno je prirodno.

ST: To deluje i na ljude, jer ti u publici imaš potpune strance koji primaju nešto. Ne bi oni aplaudirali ili imali neku emotivnu reakciju da ne osećaju to. Nešto se, prosto, desi. I mi se na probama vidimo, radimo zajedno, potom ide koncert, pesme se isporučuju… Ko klikne, kliknuo je. I idemo dalje…

Na osnovu onoga što sam mogao da čujem na koncertu, rekao bih da je tvoja poetika za nijansu manje introspektivna, odnosno da je malo više okrenuta prema spoljnom svetu. Zbog čega je to tako?

ST: E, to je tih 12 godina razlike… Meni sve ponovo ima smisla, jer i ja tražim nova rešenja. Pre „Raja na zemlji“ ja nikada nisam napisao takvu pesmu. Važno mi je bilo da ponovo osetim taj neki… Moglo je da se desi i ono „šta sam do sada napisao, napisao sam“. Da, drugačiji je pristup tome što pišem, svesno je drugačiji, a i meni popunjava neke nove momente. Nema smisla pisati iste tekstove i svirati istu muziku. To može da zvuči blesavo, jer ljudi imaju svoj best of i sve je to u redu. Ali, meni je ovo istraživanje, ovo mi je mnogo bitnije. Nije to samo neki proizvod koji staviš na CD. Mi rastemo zajedno, ispitujemo život, gledamo gde šta ide… Ovo je celovita priča, ceo život je u tome.

Kako si i sam rekao, nekoliko godina nisi pisao apsolutno ništa, niti si slušao muziku, gledao filmove… Šta je bio taj impuls koji te je vratio kulturnom stvaralaštvu, kako kao konzumenta, tako i kao autora?

ST: Previše je bilo toga i ceo moj život je bio samo to: muzika, filmovi i knjige. U jednom trenutku je to prestalo da radi i onda sam ja to morao da pustim. Zašto je dobro kada se to desi? Jer tada možeš da kažeš: „E, sada znam zašto mi se ovo sviđa, nije zbog toga što sam u Boru i nemam izbora“. Kad vratim film… To je bilo najzdravije što sam ja mogao da radim u tom gradu i u tom trenutku: da gledam filmove, čitam knjige i slušam muziku. To je bio moj drugi svet i u jednom trenutku je to prestalo da radi, pa sam morao da uđem u ovaj realni svet i vidim šta mi se zaista sviđa, a šta ne. Tada je muzika dobila novo značenje, jer više nije bila fake, nije dolazila iz nužde, iluzije i fantazije. Sada mi muzika pomaže da se osećam bolje i da mi život ima više smisla. Imam i dete, pa ne mogu sebi da priuštim nikakvo padanje, depresije i slično. Mislim, mogu, naravno… Ali, ne smem.

„Jureći ljubav“ je, zapravo, prva pesma koju ste vas trojica snimili zajedno. Kako je došlo do toga?

ST: To je bilo u vreme predstave, moj demo je bio na nekoj akustari…

Nenad: … ti si mene zvao i onda sam ja radio te linije gitare dolje na probama. I Nedim je bio tu…

ST: … da, nešto smo eksperimentisali i isprobavali, nije to bio neki veliki plan. Kako smo radili predstavu, pesma je izletela bukvalno u trenutku i odmah smo je snimili.

Alen: Jeste li je svirali sa Goriborom?

ST: Ne, nikada. Pa, to je već bio i kraj Goribora. Kada se desila predstava „Malo je dovoljno“, u jednom trenutku sam shvatio da će biti problem vratiti se na formu klasičnog rock ’n’ roll benda. Sa tom predstavom se, barem meni, desilo nešto veoma interesantno, a to je korišćenje tišine i pažnje, gde ti sa sitnim detaljima dobiješ veliki efekat. Neko ti daje apsolutnu pažnju, a ti to prihvataš delikatno i radiš sa time. Priznajem, u jednom trenutku sam pomislio da je to viši stepen komunikacije nego u rock ’n’ roll bendu. Otada stalno idemo ka nekom mirnijem izrazu, jer to je mnogo moćnije i mnogo je bolji efekat, bolja je komunikacija kada dobijemo tu pažnju. Kada je zaslužimo, naravno, kada napravimo tu atmosferu u kojoj možemo da koristimo tišinu.

Jesi li na kraju uhvatio ljubav? Ili je, možda, uhvatila ona tebe?

ST: Uhvatila me je i pustila. I sada je baš kako treba, nema više iluzija.

Osim ljubavi, šta nam je još potrebno da pobedimo mrak i ostale izazove ovih ludih vremena?

Alen: O tome i mi često pričamo… Da se vratim na ono što je Sale rekao, da možda u našem malom svijetu radimo i držimo se tih nekih malih zajednica, radit nešto što ti je najbliže i najiskrenije. To je danas jedini način da ti budeš iole normalan i svoj. Da radiš u polju u kojem jesi, koje te zanima, tamo gdje si iskren i gdje imaš šta za reć, da se ne petljaš tamo gdje ti nije mjesto.

Nenad: Poštovanje, ljubav, to trebamo… Mi smo imali priliku sa Robom Mazurekom svirat i surađivat. I kada vidiš jednog tako velikog umjetnika koji je na sceni stvarno jako dugo, ti skužiš da su ljubav, poštovanje i predanost podtekst svakog njegovog tona.

ST: Pritom, on nije neki banalan lik koji ne zna šta se dešava. Svi mi dobro znamo šta se dešava, ali naš izbor je da ovako živimo i funkcionišemo. Svi mi vidimo raspad sistema, ali treba da budemo tamo gde možemo da delujemo i imamo neki uticaj.

Vi već dugo funkcionišete u ovom sastavu, još od 2012. godine, u raznim formama i intenzitetima. Imate li kao kolektiv planove za neki duži vremenski period ili ste, prosto, u trenutku?

Nenad: U trenutku smo na dulje. I lijepo nam je.

Alen: Stalo nam je da ovo objavimo, da vidimo kako će se sve razvijati. Sale ima svoje pisanje, mi sa strane imamo naše projekte…

ST: … a ovo gajimo zajedno i bilo bi lepo da se to dalje razvija. I, ono što je meni veoma bitno, jeste da svako od nas ima svoj život, a onda mi odaberemo da se nađemo i radimo zajedno.

Nenad: Sad, recimo, razmišljamo o turneji na jesen i tražimo koja su to mjesta koja nas zanimaju.

ST: Idemo na tih 100, 150, 200 sedećih mesta, to je sad neka potpuno druga dimenzija.

Nenad: Da, sada mozgamo o jeseni. Ploča je skoro gotova, pa nam te stvari izlaze vani same.

ST: Shvatili smo da bi bilo dobro da nađemo neke intimnije prostore kako bi i publika imala taj puni doživljaj, tako da se to može smatrati nekim velikim planom. Pa, videćemo… Verovatno ima i onih koji smatraju da nismo normalni, jer svi muzičari žele u što veće prostore, a mi bismo u što manje.

Koje greške iz perioda Goribora i drugih prethodnih projekata ne želite da ponovite?

Nenad: Ovo jurcanje koje je ponekad uzaludno… To smo si rekli da više ne radimo. Znači, to cimanje da si u nedjelju ovdje, a u ponedjeljak… Nama se znalo dešavat da sami radimo te datume, pa sa Sicilije potegnemo do Beča, a iz Beča za Pariz… I onda skužiš da kamperom uopće nećeš stići, nego u Beču žicaš drugi auto od ekipe… Znači, takve stvari više nećemo.

ST: I ono moranje da se svira… Jedino što mora jeste da bude smisleno, da ima uslova… Bitno nam je da to što duže traje, da nema pritiska. Imamo dovoljno i godina i vremena da to bude prijatno, a ako nisi lud i ne juriš, sve to može da se organizuje. A greške su neminovne, samo treba preuzeti odgovornost za njih. Ima nešto zdravo u tome. Kad god da se vratiš, dobrodošao si.

Hvala ti što si se vratio, a i vama dvojici što ste uz njega.

ST: Oni su stvarno… Ja se javljam posle deset i kusur godina, a Neno ni u jednom trenutku nije pitao ni šta ni kako, već je samo rekao „da“.

Nenad: Ja sam bio sav sretan, čovjek je pisao nove stvari i mene je baš „oprala“ emocija, moram to reć.

ST: Da, moram i ja ovo da kažem. Srđan (Đurđević, iz knjižare Bulevar Books, op. aut.)… On je čuo dve stvari koje smo snimili i pokrenuo je celu ovu stvar da mi dođemo i sviramo ovde. Zahvaljujući njemu smo dobili te datume i počeli da ubrzavamo probe kako bismo mogli da odgovorimo na poziv.

Alen: Da, mi još nismo imali u planu koncerte, mi smo samo imali u planu završit album. Možda čak od jeseni, ali ovo nas je ubrzalo, što je super.

ST: To je sjajno! Kada se tako nešto desi, šta drugo možeš da kažeš osim: „OK. Evo nas, stižemo“.

Sara Renar: Nježnost je radikalni odgovor na sve

 

 

Tagovi: Aleksandar Stojković St, Alen Sinkauz, Goribor, Još gori, Nenad Sinkauz