Aleksandar Stojković St (Goribor): Spremni smo za scenu

Nadam se da ćemo napraviti neku verziju benda i svirati ponovo… Uz Goribor, rođenje sina je najvažnija stvar koja mi se desila u životu… Počeo sam da pišem svoje pesme zbog toga što nisam znao da sviram tuđe… Kad god bih ja nešto rešio sa samim sobom, nešto bi se rešilo i spolja

Poetska nadarenost Dejana Vučetića, Mileta Kekina, Nikole Vranjkovića, Aleksandra Stojkovića… uspešno je nalazila put i do najtananijih nervnih završetaka, tako da su retki ostali imuni na njihovo slikovito predstavljanje sveta oko nas. Saznanje da slični osećaji duboko prožimaju i mnoge druge duše donelo je i neku vrstu olakšanja, nekima čak i mir, kao i mogućnost da lakše prihvate (i prebole) stvarnost.

Goribor je bio jedan od najuspešnijih „painkillera“ u Srbiji, ali i jedan od najvoljenijih sastava Hrvatskoj, do te mere da ga ovi drugi imaju pravo pomalo smatrati i svojim. Tim pre što Stojke danas živi i stvara u Puli, gde je, reklo bi se, našao svoju sreću i mir. Dugo nije bilo značajnijih vesti o njemu, razgovora sa njim još i manje, tako da sam se silno iznenadio kada sam naišao na intervju koji je dao za pulski Radio Rojc.

Iako je poznati istarski fotograf Dejan Štifanić taj razgovor sa Stojketom vodio još u februaru ove godine, on je nekako prošao nezapaženo i ispod radara. No, činjenica da od ST-a dugo nismo ništa čuli iz prve ruke, ali i neke ohrabrujuće naznake iz tog intervjua, naveli su nas da vam prenesemo njegove najznačanije detalje.

Ukoliko preferirate audio varijantu razgovora, možete je čuti na ovom linku:

Sale, gde si ti do sada?

ST: Paaa… Uzeo sam jedan malo duži godišnji odmor, od nekih desetak godina. Mislim da sam ga zaslužio, posle naporne i teške turneje od 10 godina u kombiju. I, sada je taj odmor prošao. Kod mene to tako ide: nema me, nema, nema… a onda izađu 3-4 albuma. Videćemo šta će sada ovaj novi val da donese.

Šta pripremaš?

ST: Prošle godine je Dancing Bear objavio na vinilima dva naša albuma „Goribor“ i „Evo je banja“. Ove godine se sprema reizdanje zbirke pesama „Ne možeš mnogo, ali možeš malo“, a u planu je i njena promocija. Videćemo šta može da se uradi sa Goriborom. Sada je sve otvoreno, tako da idemo dan po dan.

Mislim da bi vas vaši fanovi rado videli ponovo na stejdžu.

ST: I ja sada osećam da bih mogao da budem ponovo na sceni. Sve je to prirodno, dođe kod čoveka do nekog pražnjenja i dobro mi je došao ovaj desetogodišnji odmor. Ja se nadam da ćemo neku verziju benda da napravimo i sviramo ponovo, zašto da ne?

Kako ostali članovi benda dišu?

ST: Nismo u nekom velikom kontaktu iz preventivnih razloga, da bismo bili sveži i da jedni druge ponovo upoznamo ako priča iznova krene. Mislim da su i oni spremni da uskoče u to, jer Goribor je bio veliki deo naših života. Ako bismo jedni druge sada cimnuli, pretpostavljam da bi se u narednih mesec dana desila prva proba, potom i druga, a onda i svirka.

Kako si proveo tih deset godina? Sigurno si nešto stvarao…

ST: Dobio sam sina, on sada ima sedam godina. S obzirom na moj lifestyle, šta sam radio i kako sam živeo, to je posle Goribora verovatno najveća i najbitnija stvar koja mi se u životu desila. Sin je sada krenuo u prvi razred, idemo u školu i vraćamo se iz nje zajedno, on igra fudbal za Istru… I, tako, sve te neke normalne stvari. Skupljamo lovu za Playstation, mada je možda još rano za to.

Kada već govorimo o deci… Ti si rođen i odrastao si u Boru, rudarskom gradiću u Istočnoj Srbiji. Kako je izgledalo tvoje detinjstvo?

ST: Bilo je dobro i bezbedno, mogao si da budeš ispred zgrade bez neke posebne kontrole i nadzora. Detinjstvo kao detinjstvo, puno je lomova i krševa, ali to je nekako bilo normalno jer smo sve vreme bili napolju. Bilo je tu traumatičnih događaja kao, na primer, kada te ušivaju na živo. Anestezija je tada bila „za koji tim navijaš“, pa ja doktoru odgovorim da navijam za Zvezdu, a on meni odgovara da je Partizan bolji. I dok se ja svađam sa njim, on me ušiva. Kada si mali, ne vidiš ništa od onih stvari koje se kasnije pojave kao neminovnost. Zbog nadmorske visine u Boru smo imali i dobre zime u smislu da je bilo mnogo snega, tako da je bilo sankanja i skijanja. Preko leta je, naravno, bilo raznih sportova, vožnje biciklima… Jedno normalno detinjstvo, šta već klinci rade u tom dobu. I onda ide preokret u osmom razredu, odnosno u prvoj godini srednje škole. Krenu bubuljice, krenu neka pitanja… I onda počinje neka druga zabava.

Kada je počelo tvoje interesovanje za muziku i umetnost uopšte?

ST: Upravo tada, u prvoj godini srednje škole. Imam sestru koja je osam godina starija od mene i, Bogu hvala, ona je uvek imala dobar ukus. Ostala je jedna kutija od patika sa kasetama, tu su bili Azra, Film i sve drugo što se slušalo osamdesetih godina. Već u tom nekom periodu, u prvoj godini srednje, pojavljuje se EKV kao nešto što je odskakalo od svih drugih bendova. Tada kreće puštanje kose i čitanje određenih knjiga, to je išlo paralelno. Zapravo, tada počinje ono istraživanje, ono pitanje „ko sam ja, šta je ovo oko mene, gde ja živim“. Tako sa muzikom i knjigama kreće neka nova zabava, to je bilo moje utočište i neki beg od svega što dolazi spolja. Znao sam da odem u bioskop i isti film gledam dva puta, od šest i od osam uveče, a izlazak iz bioskopa bi bio kao kraj nekog sna. Dakle, filmovi, knjige, muzika… To je tada krenulo i, evo, traje do dana današnjeg. Nije to više utočište kao što je bilo ranije, ali jeste neka sfera u kojoj se ja osećam komotno.

I onda je došao prvi bend…

ST: Da… Pa, ono što je bilo specifično je da ja nisam bio dobar gitarista, a nisam ni sada. Počeo sam da pišem svoje stvari zato što nisam znao da sviram tuđe, i to je ispalo super. U to vreme su skoro svi bendovi u Boru bili cover. Ja sam imao tri svoje stvari koje sam napisao, ali nisam imao bend. Piti je imao neku svoju ekipu, pa sam ja jednom uleteo na neku njihovu probu i, malo po malo, nas dvojica smo počeli da radimo. Čak smo imali i neki off bend, odsvirali jednu svirku na Borskoj gitarijadi, a onda su došle čuvene devedesete. Ja sam ’91. godine zbrisao za London i do ’96. godine ništa od toga nije postojalo. Onda sam se ja vratio, počeo da pišem tekstove kao neku vrstu baze, Piti bi uskakao sa gitarom, kasnije i Peđa, i to je bio početak Goribora. To je sve bilo u mojoj sobi, pravili smo demo snimke, i kada bi se skupilo 5-6 snimaka… imali bismo „album“. Tamo negde oko 2000. godine Zdenko Franjić se ponovo aktivirao i ja sam to slao njemu. Mi smo 2006. godine prvi put nastupili u Puli uživo, a do tada je Zdenko prodavao te naše demo snimke i albume. Taj svoj prvi koncert imali smo kod Brade na Art & Music Festivalu. Nismo imali bubnjara, puštali smo matrice sa laptopa, Piti i Peđa su svirali gitare, a ja recitovao. To je bio taj neki filmski momenat, posle te svirke više ništa nije bilo isto.

Jeste li vi pobedili na tom Art & Music Festivalu?

ST: Jesmo, u nekom smislu. Nismo bili prvi, ali smo dobili nagradu žirija, kao i neke druge stvari, poznanstva sa Cukijem, Bradom, Šizom… Cuki (Edi Cukerić) se najviše založio za nas kod Dancing Beara, to svaki put moram da naglasim. Da on nije pogurao priču da mi snimimo album kod njih, teško da bismo mi to samoinicijativno uradili. No, Cuki je bio veoma uporan i stao je iza nas. Taj prvi album je, zapravo, bio kompilacija svega onoga što smo mi do tada snimili. Nije se sve snimalo ispočetka, već smo nadgrađivali ono što je već postojalo. Paralelno sa time su dolazile i nove stvari, tako da smo mi tu već bili u ciklusu. Sviralo se uživo, pripremao se album, a za „Evo je banja“ su se radile nove pesme. Dragaš je tada napisao dobru kritiku u Jutarnjem listu, što nas je i postavilo na muzičku mapu. I, stvarno, mi od te 2006. do 2014. godine praktično nismo stali, to je bio život u kombiju.

Znači, Pula vas je lansirala, zapravo?

ST: Da, definitivno je to bila Pula. Taj Art & Music Festival 2006. godine je za nas bio presudan. Nas je prijavio Zdenko Franjić, ja nisam ni bio u toku koji se festivali i gde organizuju i kako sve to ide. Mi smo u Srbiji imali Zaječarsku gitarijadu koja je uvek izazivala blagi podsmeh, to nama nije bilo funky. Ali, Zdenko je znao za ovo ovde, znao je i koja je ekipa u igri. Onda je on to poslao, i samo nas je u nekom trenutku Ambrozić potražio, pa se potom i Brada javio. I onda je bilo „idete na festival u Puli“, a da mi nikada do tada nismo svirali kao bend uživo.

U svakom slučaju, tada nisi mogao ni da sanjaš da ćeš jednog dana živeti u Puli?

ST: Ne, nisam. Tada sam ponovo aktivirao London, bio sam kod sestre preko zime. Tamo bih prezimio novembar, decembar, januar i februar, pa bih se vratio nazad. Ali, već prvi put kada smo bili ovde meni je to bilo veoma zanimljivo, jer mi smo obično letovali u Dalmaciji. Ja sam u glavi imao ono što smo učili u osnovnoj školi, tipa Makarska, Opatija i slično… No, nisam znao da Istra ima toliko zelenila i da iz hrastove šume bukvalno možeš da zakoračiš u more, što je bila prva stvar koja mi se dopala. I, naravno, ljudi, Rojc, cela ta ekipa… Već posle pet minuta ti se osećaš dobro. Kako su se radili ti naši albumi, mi smo non-stop bili vezani za Pulu, ona nam je doslovno bila druga baza. I onda su se polako kockice složile i, eto, sada sam tu već sigurno nekih desetak godina.

I, kako ti se sviđa život u Puli?

ST: Pa, ukratko… Posle Londona, Beograda, Zagreba… Meni je Pula super!

Vratimo se sada na Goribor. Mnogi kažu da bend ne bi bio to što jeste da nema tvojih stihova.

ST: Tekstovi su meni jako bitni, ali bez te propratne muzike to bi bila samo poezija u knjizi koju bi neko čitao kada je sam. No, za bend kao bend je ta ekipa veoma bitna, da ona podrži taj tekst i da onda to ima još neki smisao. Dakle, muzika i tekst su u Goriboru jednako važni, jer zajedno i rade.

Ti se u svojoj poeziji najviše boriš sa svojim demonima, ali i sa drugim demonima koji nas okružuju. Sa kime je lakše boriti se?

ST: Mislim da jedino sopstvenim demonima treba da se bavimo i da jedino tu nešto možemo da napravimo. Iz mog nekog iskustva, kad god bih ja nešto rešio sa samim sobom, nešto bi se i spolja rešilo. Mislim da je tu ključ: borba sa samim sobom, istraživanje ko si i šta si, šta si i gde pokupio… Mi smo poprilično kompleksna bića, ništa tu nije banalno koliko god to nekada tako izgledalo.

Za tebe kažu da si glasnik te neke posleratne generacije koja je ostala na brisanom prostoru, pomalo razočarana…

ST: Ja pričam ono što vidim i kako doživljavam stvari. Za one koji su sa 18 ili 19 godina doživeli devedesete to je bio veliki šok i pretpostavljam da je tu taj generacijski link, pošto smo svi mi odjednom probudili u potpunom haosu i besmislu. Verovatno da dobar deo tog besmisla i dalje traje, ali nekako smo se navikli na sve to. Vidiš i sam kad sretneš neke ljude koji su naše godište, kao da imamo neki poseban jezik s obzirom na to da smo prošli kroz neko odvratno i nepotrebno iskustvo. Sada smo živi, ali ono što te ne ubije, to te osakati. Ne može to mene da ojača, jer tu je ostao ožiljak. I možda je sada neka naša generacijska uloga da pričamo o tome, jer te stvari se, na žalost, zaboravljaju. Dešavanja iz devedesetih su donele samo zlo, ništa dobro iz toga nije izašlo.

Neki su se okoristili, nekima je to bilo najbolje vreme u životu…

ST: Naravno, zato i kažem da je to čisto zlo. Tebi umire trećina populacije u haosu, ne zna gde živi i kako se zove, postaješ država izbeglica i uništenih domova, a neko drugi se bogati. Šta je to? I sad neki kažu „možda ne bi bilo loše ponovo sve to“. To je suludo! Poslednje što nam na ovom prostoru treba je novi oružani sukob.

Tako će nova poezija i muzika biti drugačija u odnosu na, da ih tako nazovemo, divlje godine Goribora?

ST: Sada, kada smo ušli u ovo reizdanje knjige, prelistao sam je tekst po tekst, da vidim da li to i dalje radi i diše. Kao što znaš, ja nikada nisam otvoreno pričao o politici, ali je ispod svega toga ta neka socijalna svest. Bitno je da sagledaš gde živiš, šta se dešava. Ja sam jedan deo materijala bacio kada je počela korona jer je postao potpuno irelevantan, ušli smo u neki novi haos. Zato se i dogodio taj desetogodišnji odmor, jer sve ono što sam imao, ja sam i napisao. Prosto rečeno, bio sam prazan po pitanju tema i interesa, nije mi imalo smisla ponovo pisati iste stvari. Sad, videćemo u kom će to pravcu da krene. Mi smo uvek pričali o nekom kršu i lomu, ali na taj način da iz toga treba isplivati, da nema dizanja ruku i da nismo nemoćni. Voleo bih da u ovoj novoj fazi potvrdim tu priču da ne moraš da budeš džanki i da budeš muzičar. Možeš da budeš jako dobar muzičar, a da potpuno preskočiš ovo sranje sa druge strane.

Možda je najveće pitanje za svakog čoveka kako se izboriti za slobodu u ovom društvu?

ST: Globalno gledano, mislim da smo ušli u neku potpuno novu fazu te priče. Mnoge stvari koje smo uzimali zdravo za gotovo su jednostavno nestale: zdrav razum, preispitivanje, argumentovana razmena mišljenja… Opasno je to što se većina ljudi povodi za masom, jer ta masa ide u nekom pogrešnom smeru, ide ka nekoj destrukciji. Sinhronizovano ludilo je podignuto na neki viši nivo. Biće izazovno kako će se stvari odvijati u narednih 10-15 godina. Da ne ulazimo u politiku, ali nešto se dešava sa tom Amerikom, nešto što smo do sada gledali samo u filmovima. U Njujorku, Los Anđelesu i drugim većim gradovima vi sada imate šator naselja, ne znam ni sam koliko hiljada stanovnika Amerike danas živi u šatoru na ulici. O čemu mi onda pričamo? To sigurno nije bilo u planu, ja nisam očekivao da će tako nešto da se desi, to su scene kao iz „Terminatora“. Dakle, nema penzije, sa ovakvim stvarima uvek moraš da budeš na stražarskom mestu, uvek budan.

Tagovi: Aleksandar Stojković St, Goribor