Boemska rapsodija Radeta Šerbedžije
Pozorište mladih (Novi Sad, 28.12.2023.)
Sve je izgledalo kao u onim noćima kada sami sa sobom, praćeni tamburaškim orkestrom, evocirate neprežaljene mladalačke ljubavi, prisećate se propalih prijateljstava, žalite za dragim ljudima koji su napustili ovaj svet, prepuštate se dertu opšte prakse i flaši (flašama) kvalitetnog „merloa“. Nedostajao je samo oblak duvanskog dima, karirani stoljnjak i konobar koji bi katkad izmamio osmeh boema namernika.
Koliko god to paradoksalno zvučalo, treba se od sveg srca zahvaliti koordinatoru Srpske napredne stranke za Bač na pokušaju da osujeti nastup proslavljenog glumca, reditelja, pesnika i muzičara Radeta Šerbedžije u tom mestu. Za one koji su se kasnije uključili, evo kratkog rezimea. Planirano je da u organizaciji producentske kuće Balkan Art Collaboration Šerbedžija održi koncert 27. decembra u Baču, a dan kasnije i u Novom Sadu. Nekoliko sati pred početak nastupa u Baču producent i organizator koncerta Zdravko Vulin saopštava da su lokalne vlasti, predvođene koordinatorom SNS za Bač, u poslednji čas otkazale već zakupljenu i plaćenu salu za nastup, iako su sve ulaznice za koncert bile rasprodate. Uporan i prkosan, kakvog ga i poznajemo sve ove godine, Šerbedžija održava koncert u parku i sa tog mesta poručuje „Jao onima koji zatvaraju vrata umetnosti“. Na improvizovanom koncertu se okupilo više od 1000 stanovnika Bača i okoline, a Šerbedžija zaokružuje svoj nastup stihovima Nikolaja Semenoviča Tihonova: „Naš vijek će proći, otvoriće se arhivi, sve što je bilo skriveno od nas, sve što u povijesti od laži živi, pokazaće svijetu i slavu i užas“.
Kada govorimo o novosadskom Pozorištu mladih, tu nikakvih dilema i nedoumica nije bilo. Uostalom, Novi Sad je veliki grad, skorašnja evropska prestonica kulture, i bio bi preveliki luksuz poigravati se sopstvenim, ali i renomeom Radeta Šerbedžije. No, stameni Ličanin se dobrano naoštrio zbog svega što se prethodne večeri dešavalo, pa je rešio da se osveti na sebi svojstven način – tako što će Novosađanima prirediti ugođaj za pamćenje. Dodatno inspirisan i „daskama koje život znače“ pod svojim nogama, a koje su takođe značajan deo njegovog umetničkog stvaralaštva, Šerbedžija je sabrao sve uspomene, emocije, glumačke i pevačke kapacitete i, cedeći suvu drenovinu u sebi, isporučio kompleksni audio-vizuelni koktel novosadskoj publici.
Sve je izgledalo kao u onim noćima kada sami sa sobom, praćeni tamburaškim orkestrom, evocirate neprežaljene mladalačke ljubavi, prisećate se propalih prijateljstava, žalite za dragim ljudima koji su napustili ovaj svet, prepuštate se dertu opšte prakse i flaši (flašama) kvalitetnog „merloa“. Nedostajao je samo oblak duvanskog dima, karirani stoljnjak i konobar koji bi katkad izmamio osmeh boema namernika. A taj boem, pun sete i emotivnih ožiljaka, priseća se svog detinjstva i ukusa „panonskih trešanja“, neprevaziđenog glasa Miša Kovača, svog generala Arsena Dedića, koji ga je učio „kako se pjeva u mikrofon“, a kome u čast je otpevao „Tvoje nježne godine“… Nije Šerbedžija zaboravio ni Džonija Štulića poslavši mu posebne pozdrave pesmom „Meni se dušo od tebe ne rastaje“.
Stihovi, melodije, čaše vina… nizali su se kao vlakovi na „zapadnom kolodvoru“, noseći sa sobom misli, emocije i tragove u vremenu. Uz to isto vreme i Šerbedžija je još jednom posvedočio o velikanima srpskog pesništva poput Branka Miljkovića i Vladislava Petkovića. „Ne marim da pijem, al’ sam pijan često“, odrecitovao je čuvenu Disovu pesmu usput gustirajući čašu crnog vina. „Pa, zar vi zaista mislite da ja zaboravljam“, kroz smeh je dobacio želeći da otkloni svaku sumnju da „poznaje“ Alchajmera. Mada, šarmantno je izgledao momenat u kome Šerbedžija nije mogao da se seti kako počinje „Eto pjesma“, pa je u pomoć priskočio gospodin iz publike donevši omot ploče sa stihovima. No, stari mangup ne zaboravlja važne stvari, pa je tako poslao poruku podrške studentima na blokadama u Beogradu, sigurno se i sam prisećajući kako je neku drugu (moju) generaciju studenata sa svojom suprugom Lenkom Udovički predvodio polovinom devedesetih. Za tu svrhu poslužila je „Barbara“, za koju je rekao da je pesma koje svaka vlast treba da se boji.
Flaša je bivala sve praznija, ali su noć i duše posetilaca ovog spektakla bivali sve puniji. „Ako je sreća ispijena, nek’ bude čaša razbijena“, rekao bi u tom momentu Predrag Živković Tozovac. Ispustio je čašu Šerbedžija završavajući repertoar legendarnom „Ne daj se, Ines“, verovatno se oslobađajući neprijatnog osećaja koji sa sobom dolazi prolaznost vremena. Na samom kraju, i novosadska publika je njemu učinila gušt time što je na nogama sa njim otpevala „Tiho noći“, omiljenu pesmu Nikole Tesle. Ostaje žal što nismo čuli „Sa tvojih usana“, staru pesmu Crvene jabuke, kao najsvežije izdanje „Šerbedžija ekspresa“. No, ne brinite, doneće je sobom već sledeći vlak… Zapadni kolodvor je, ipak, ozbiljna institucija. Za razliku od onog beogradskog, donedavno glavnog, a sada odlazećeg u zaborav…
