Mile Kekin prvi put bez Piva u Nišu
14.09.2024, Banovina
Bio je neki jun mesec leta gospodnjeg 1992, kad sam pobegao iz VJ i dok sam sa ekipom i gitarom u sastavu: Saša Trajković (Serbon), Ilić Vladimir vidao svoje “vojničke psihičke rane” (ah, ta vojska), uz neko jeftino domaće vino u vojničkoj uniformi pored zida zgrade na Obilićevom vencu u Nišu, a bubnjar ex Stentora Miloš Stojanović – Šime, snimio mi je na jednoj od strana maxell kasete album “Džinovski”, rekavši mi “…ovo moraš da čuješ, novo je, znam da će ti se svideti…”.
Od tad je prošlo 32 godine, kasetu još uvek imam u svom posedu, druge nosače zvuka takođe, bend sam video uživo preko 20 puta, upoznao se i sprijateljio sa nekim članovima benda, a Hladno pivo je doživelo sve svoje zvezdane trenutke u svakom smislu popularnosti i slave kroz 8 studijskih, 3 živa albuma, mase singlova, spotova, mnogo koncerata i turneja, te raznih nagrada tipa najbolja regionalna atrakcija, najbolji pevač, najbolji album, najbolja pesma, najuspešniji izvođači… Uopšteno, histerija koja je pratila ovaj bend u poslednjih 20-tak godina samo u Srbiji, napravila je od njih najpoželjniji muzički proizvod iz Hrvatske, i zasigurno jedan od onih bendova koji rasprodaje sve moguće prostore i festivale.
Sve je to skoro savršeno funkcionisalo do 2022, kada je Mile Kekin najavio kraj koji se i desio i gde se Hladno pivo i formalno podelilo na tri tabora: Mileta Kekina i bend, Savršene marginalce, a iz prikrajka je vrebao i Milko Deda sa svojim Ostatkom… I naravno, svi manje-više sviraju pesme Hladnog piva… Ne znam kako su sudski podelili zaostavštinu, naročito u tom autorskom smislu, koja je pesma čija, koliko procenta pesme je ovaj ili onaj dao, čiji je refren, a čija strofa, šta je sa muzikom i stvarno zna na kraju poprilično sve to da boli…
Javnost je bila u neverici, ali očekivano ili ne, Hladno pivo je na ovim prostorima zaista uradilo sve što je moglo, od malog lokalnog benda došli su do vrha mejnstrim voda na prostoru bivše SFRJ, što uopšte nije mala stvar, Kekin je od perspektivnog pevača došao do izuzetno poštovanog tekstopisca najboljih angažovanih pesama na hrvatskom jeziku, kako za Hladno pivo, tako i za druge izvođače, uz sve to stigle su i uloge u serijama i filmovima.
Nije Hladno pivo možda njemu postalo malo, pošto je ono sa godinama postalo prepoznatljivi brend, nego će pre biti da je njegova kreativnost prevazišla okvire istoličnosti Hladnog piva i njihovog karakterističnog punkrock zvuka koji je takođe vremenom evoluirao, ali izgleda da se više od prikazanog nije moglo. Zato je Kekin probao kroz saradnju sa nekim drugim muzičarima i naročito kroz solo albume, koji će mu kasnije postati svakodnevnica i uz malo drugačiju ritam sekciju, da baci akcenat prvenstveno na reč, pa tek onda na zvuk, i da time malo spusti loptu, što će mu postati željeno stanje, koji dodatno samo naglašava kvalitet njegove lirike koja konstantno ide u progresivnom smeru. Ona ga je i ustoličila na vrlo visoko mesto u hrvatskim poetskim krugovima, a u ovom slučaju muzika pratećeg benda je zapravo samo ona konstanta koja prati Kekina bez ikakve dodatne studijske ili komplikovanosti uživo i što juče neko reče to je “…Hladno pivce za slabiji pol…”. Da neko ne shvati pogrešno, nije stvar u Kekinovim sadašnjim muzičarima, mladi su, multi-instrumentalisti, perspektivni, i što je najvažnije slušaju momci, nego cela sadašnja priča je postavljena svesno tako, da od prve solo ploče Kekinu bend bude samo pratnja i to je vidljivo na svakom koraku. Ovde se čuje sve i nema improvizacije. Možda sadašnji bend zvuči više kabaretski, za razliku od Hladnog piva koji su bili uživo muzički mnogo više agresivniji, tj. svirački udarači, ali znam da Kekin zna šta radi, polako…
Predigra jučerašnjem koncertu bila je obilna kiša koja je pala nešto posle 19:00. U nedelji u kojoj smo i ne samo “...kad sam na bini volim da se vidi da imam majicu...” ušli iz istih u ne možda zimske jakne, ali svakako u topliju jesenju garderobu, pa nam je smetao i vetar i kiša, ali kad je počela u subotu uveče da pada, stvarno mi nije bilo svejedno, a znam da nisam bio jedini koji je tako razmišljao… Svako ko zna za Banovinu kao otvoreni prostor u Nišu koji je koncertno aktuelan od juna do kraja septembra, zna za problem kiše, ali baš zato treba razmišljati o nekoj ciradi koja bi se koristila samo u to vreme, u perspektivi da se postavi od gornjeg vrha čelične konstrukcije, iznad zvučnih kutija, do susedne zgrade najmanje u dužini bine, odnosno da organizatori koncerata ne moraju da non stop gledaju u nebo ili prognozu meteorologa, a da posetioci budu spokojni. To siguran sam ne košta 300 dukata, a svima bi to mnogo značilo u Banovini. Dobro, juče je kiša stala neposredno pred početak koncerta i svi smo imali sreće, ali moglo je da bude drugačije i verujem da je mnogo ljudi odustalo od koncerta zbog nestabilnog vremena. Izostala je, zato, i puna poseta koncertnom prostoru, ali opet i onih odokativno 700 ljudi zabavilo se u subotu na pravi način.
Istini za volju, postojalo je još jedno koncertno dešavanje u AKC Fuzz sa svirkom nekoliko bendova, sa istom ili sličnom publikom, što će reći da je možda i to još jedan od razloga nešto slabije posete… Nisam propratio nastup niškog kantautora Mitra Zorića, o kom sam čuo sve najbolje, jer sam zahvaljujući drugaru Dejanu Miljkoviću – Midiju, Nišliji iz Paraćina, i njegovim kolegama iz SBB Niš, i zbog “priči nikad kraja” malo kasnije došao na koncert, ali verujem da će biti prilike da grešku oko negledanja predgrupe, odnosno “Makadamskog građanina” uskoro ispraviti. Nećete ovom prilikom od mene dobiti ni set listu pesama Mileta Kekina, koja zapravo i ne postoji jer bend svira po Kekinovim senzibilitetu, ali bili su tu najveći hitovi sa oba solo albuma Kuća bez krova i Nježno đonom, uz najveće hitove Hladnog piva, klasičan dobar nastup svih muzičara na bini, velike karizme i sjajnog odnosa sa publikom i možda najjačeg javnog nastupa glavnog protagoniste Mileta Kekina lično.
Sve to zvuči pomalo i nadrealno, atmosfera u Banovini na trenutke slavljenička i euforična, pa teatralna, jer Nišlije vole Kekina, Mile voli Niš, u kome je proveo svoje vojničke dane kojih se i uživo rado setio, i sve se to vidi. Ovih dana, ponovno je aktuelan Trening za umiranje u novom aranžmanu i niška publika je bila prva koja je uživo čula kako to sada zvuči, doduše bez Darka Rundeka. Bio je tu i Konobar, Pjevajte nešto ljubavno, a sjajna interakcija i međusobni odnos sa publikom nastavlja se u gostovanju mlade obožavateljke iz publike, koja mu pomalo stidljivo gostuje u Teško je ful biti kul, u delu kad se repuje, što je od posebnog značaja za sve, jer samo prikazuje odličnu atmosferu.
Ljubav, i jasan dualizam pozitivnih emocija se odvija obostrano i oseća se u vazduhu. Kekin je majstor izgovorene reči, a njegov karakteristični vokal ima tu sposobnost da kroz svoje angažovane pesme targetira društvene i političke teme. Čak i kad je potpuno drugačiji osećaj novijih pesama kao npr. Reno 4, Zubić Vila, Ratnik Svjetla sa kojom je i otvorio koncert, sve to Kekin radi dozirano, da ne smori prisutni auditorijum navikao na proverene hitove kao npr. Samo za taj osjećaj, Nije sve tako sivo, Pravo ja, Na ovim prostorima, Pitala si me, ili Ezoterija (na kraju).
Dva sata i 15 min čiste svirke sa bisom i unikatna magija koja će se po najavi prezadovoljnog Kekina nastaviti i sledeće godine, na istom mestu. Nije ovo bio rasprodat koncert, ali je imao nešto mnogo više u odnosu na te rasprodate. Ne volim da pravim poređenja kad su koncerti u pitanju, ali ako se setim poslednjeg koncerta Hladnog piva pre 2 godine, na istom mestu, gde je uistinu bilo više ljudi, meni je ovaj i tehnički i zvučno, i sadržajno bio puno bolji.
Nekako intimnija, duševnija i posebnija atmosfera koncerta i jedna sasvim fina subota sa promenljivim vremenskim prilikama u gradu na Nišavi…
“…za svoje male katastrofe, što će ih biti, što ih bilo,
tražim melodiju i strofe,
kao soundtrack za moj život…”
(M.K.)
