Remek delo ‘Tropical Breakfast’ Rastka Ćirića

Neke stvari ti se u životu dese slučajno (neko bi rekao i sudbinski), pa ga tako obogati i nešto o čemu do tada čak nisi znao ni da postoji. Tako se i meni dogodilo da mi na nedavnu promociju knjige “Kako (ni)je propao rokenrol u Srbiji, uključujući i 100 najboljih srpskih albuma od raspada SFRJ” dođu, i time je uveličaju “do neba”, sva trojica (Rastko Ćirić, Goran Skrobonja i Nevojša Ignjatović Nebe) iz nukleusa fenomenalnog Rubber Soul Project-a, jer pre toga nisu ni znali da je na listi od 100 najboljih njihov “album” plasiran na 23. mestu i da su mu u toj knjizi posvećene čak dve strane. Upoznavši se, pre i posle promocije, sa ovim divnim ljudima, od Rastka sam, na rastanku, na poklom dobio njegov CD “Tropical Breakfast”. Koji je u stvari i prava tema ovog napisa.

U 2021. godini osvojio je nagradu – Zlatnu medalju za koncept, kreativnost i originalnost (Za Rubber Soul Project) na velikom svetskom konkursu Global Music Awards. I tu smo se već približili muzici, kao temi o kojoj je ovde reč.

Rastko Ćirić rođen je 1955. godine u umetničkoj porodici (njegovi roditelji upoznali su se na Akademiji primenjenih umetnosti). Sa deset godina majka ga je upisala u muzičku školu da uči klavir, ali mu se tu nešto baš i nije dopalo i napustio je posle godinu dana. Sa 15 godina dobio je svoju prvu gitaru i, imajući već nekakvo muzičko predznanje, da je svira učio je sam i u tome, ne zanemarujući ni klavir, vidljivo napredovao kao autodidakt. Kako sam voli da kaže, njegova akademija bile su žurke i plaže, na kojima je očito dobro “ispekao zanat” pa je tako, između ostalog, imao i solo-nastup u hramu rokenrola SKC-u, izvodeći prilično zahtevan repertoar (n.pr. Genesis), što je čak zabeležemo (i pohvaljeno) u jednom broju Džuboksa, sedamdesetih. No, ono što je, gradeći karijeru na likovnom planu, “za svoju dušu” svirao i komponovao, taložilo se narednih dvadesetak godina. Sve to vreme, kao i svima nama “iz pedeset i neke”, kao nešto što mu je na razne načine obeležilo muzički deo života, bili su Bitlsi, koji su mu se zauvek uvukli u onu, već pomenutu (ali ne gumenu) dušu. Za ideju da, sa već “gotovim” pesmama, pokrene Rubber Soul Project istomišljenika je našao u poznatom piscu naučne fantastike i horora Goranu Skrobonji, koji će se latiti posla tekstopisca, dok su trećeg člana ovog nukleusa našli u Nebojši Ignjatoviću – Nebetu, profesoru na Muzičkoj akademiji (uz mnoštvo drugih vrhunskih referenci u sferi klasične muzike) koji je, međutim, imao značajno iskustvo i u rokenrolu, sa kultnom grupom Dogovor iz 1804. ali i sa grupom Renesans i td.

Ideju da snime album nepostojećih (izmaštanih) pesama Bitlsa za koje su samo (tu i tamo) postojali neki naslovi pesama, koje verovatno nikad nisu snimljene (ili barem nisu pronađene) poput “Rubber Soul” koja je navodno trebalo da bude deo istoimenog albuma, iz “cuga” su podržali i Miroslav Cvetković – Cvele, basista Bajaginih Instruktora, Damjan Dašić iz Bitls kaver grupe Bestbeat i brojni drugi muzičari i umetnici raznih usmerenja čiji je najmanji zajednički sadržalac da su “Bitls fanatici”. Tako je i nastao Rubber Soul Project, album koji je konačno 1996. godine izdat za PGP RTS na kaseti i CD-u i u malom tiražu (tek stotinak primeraka) na vinilnoj ploči. No, kako ovaj album i čitav projekat nisu tema ovog napisa (iako to i te kako zaslužuju – što ću možda u nekom od narednih “retro” tekstova i uraditi), ovde ćemo samo pomenuti da je projekat zaokružen box-setom objavljenim 2015. godine, koji na prvom CD-u sadrži pomenuti album iz devedesetih, a na drugom još 17 novih, u međuvemenu snimljenih, pesama, uz dve knjižice i obilje drugog materijala o nastanku ovog u svetskim razmerama vrednog Projekta. I tu smo konačno došli do prave teme ovog teksta u koju ja nisam mogao (niti umeo) da uđem bez prethodne, čak i ovako duge a ipak škrte, predistorije.

Neke stvari ti se u životu dese slučajno (neko bi rekao i sudbinski), pa ti tako život obogati i nešto o čemu do tada nisi znao ni da postoji. Tako se i meni desilo da mi na nedavnu promociju knjige dođu i time je uveličaju “do neba” sva trojica (Rastko, Goran i Nebe) iz gorepomenutog nukleusa Rubber Soul Project-a, jer pre toga nisu ni znali da je na listi od 100 najboljih njihov “album” plasiran na 23. mestu i da su mu u toj knjizi posvečene čak dve strane. Upoznavši se, pre i posle promocije sa ovim sjajnim ljudima, od Rastka sam, na rastanku, na poklon dobio i njegov CD “Tropical Breakfast”. Koji je u stvari i prava tema ovog napisa.

Ja za uživanje u muzici kod kuće obično koristim gramofon i ploče, a tek informativno mi u tu svrhu služe kompjuter i Jutjub, dok CD-ove gotovo isključivo slušam u kolima. Kojih se retko, tek preko vikenda, dočepam od sina sa kojim ih delim. Pa sam tako i na pomenutom Rastkovom CD-u u prvom cugu čuo tek prvih pet pesama i, osim da su mi se dopale i brzo “ušle u uvo”, bilo mi je potrebno narednih nedelju dana da bih ponovo preslušao (sad ceo) album. Ali, kako u kolima, normalno, ne mogu da pišem svoja zapažanja o svakoj od pesama, kao i o njihovoj celini, do sledećeg “slušanja” poneo sam sa sobom samo omot CD-a sa bukletom unutar njega, kako bih odatle “povadio” neke informacije. Iz njih sam saznao da su pesme inspirisane Rastkovim (dvokratnim) boravkom u Australiji 2010. i 2011. godine (s podnaslovom “Twelve memories of Australia”). U pitanju su bila dva romantična putovanja na kojima se sreo sa svojom starom devojkom iz doba studija, koju nije video decenijama. Našavši se u tropskom raju i naglo se vrativši u prošlost, pomešane emocije i nostalgija izazvale su neverovatnu erupciju kreativnosti. Pesme su nastajale tokom šest meseci nakon povratka iz Australije. Nebe i Cvele su mu u to vreme pomagali oko demo snimaka, a tekstove je, jer su lični, ovoga puta pisao sam, uz izvesne (tu i tamo) konsultacije sa Timoti Džon Bajfordom koji mu je pomagao oko nekih engleskih fraza, idioma i sličnog. Album je konačno snimljen 2019. godine, a u sopstvenoj produkciji izdat godinu dana kasnije. Zašto je jedan takav autor i jedan tako dobar album morao da izda sam i zašto se o njemu malo čulo i malo pisalo teško je ovde odgovoriti u nekoliko rečenica, jer ulazi u korpus svega onoga što nam se u državi i društvu u kome živimo dešava, gde za kulturu uopšte a poglavito za rokenrol, ima jako malo mesta. A još ako iza sebe nemaš (jaku) diskografsku kuću, da to koliko-toliko “gura”, ceo taj veličanstveni posao ostaje nekako “ispod radara”.

I, odmah da kažem (umesto nekog zaključka) ovaj album me ponovo i sve više podseća na Bitlse i komotno bi (s tim da je tematski vezan za Australiju) mogao biti treći deo antologijskog Rubber Soul Project-a, iako mi je Rastko, kroz nekoliko telefonskih razgovora u kojima sam ga “davio” oko nekih detalja, rekao da se svojski trudio upravo da ne liči na Bitlse. U čemu srećom nije uspeo. Jer, osim što je TO u njemu toliko jako (ovo lično smatram vrhunskim komplimentom) i Bitlsi su očito obeležili njegovo detinjstvo i mladost i zaista nema nikakvog razloga “bežati od njih”, jer su najvažnija muzička (pa i umetnička) pojava dvadesetog veka. A, pritom, Rastkov glas toliko podseća na glas Džona Lenona ili Pola Makartnija (nikako nisam mogao da “prelomim” na kog mi od njih dvojice u pojedinoj pesmi više liči). Od toga se ne može (niti ima potrebe) pobeći, a ako celoj priči dodamo činjenicu da je Rastko i na ovom albumu otpevao sve (pa i prateće vokale) i da je nasnimavanjem svoga glasa postigao neverovatan efekat u kom, slažući glasove na njihov čuveni način, to u skoro svim pesmama u kojima ima višeglasnog pevanja, apsolutno zvuči kao da pevaju sami Bitlsi. Ovde, uz malu (ko zna koju po redu) digresiju, moram priznati da sam celog života voleo sve u vezi “velike četvorke”, pa tako i bendove koji su mi (svesno ili nesvesno) ličili na njih, poput grupe Liverpool Express, benda Klaatu (za koji se čak dugo “pisalo” da iza njega stoje sami Bitlsi), pojedinih pesama grupe Oasis i da ne nabrajam dalje.

Naravno, sve to podsećanje na Bitlse ne bi mnogo vredelo da Rastko Ćirić nema i sjajne pesme kojih se ni oni sami ne bi postideli i da, baš poput njih, u svakoj od pesama, ne eksperimentiše i vešto ih (nekad manje ili više diskretno) obogaćuje neobičnim zvucima, poput zviždanja (čak i “horskog”), nečeg što mi liči na “sviranje u češalj ili u list”, razne vrste udaraljki, harmonike, cvrkut ptica i svašta nešto što možda nisam ni prepoznao, ali je efektno i apsolutno se uklapa u željeni aranžman, atmosferu pesme i njenu harmoniju. Odslušavši već nekoliko puta ceo album, koji ne da mi nije dosadio nego ću ga slušati još mnogo puta, osim da na njemu među 12 pesama nema slabog mesta, onima koje su mi se dopale “iz prve”, poput sjajne “Mango Tango” (nadrealistički ples oko zemljine kugle), “Rusty Clown`s Blues“ (tužna pesma o kraju detinjstva), „Paradise and Hell“ koja sa fantastičnim višeglasnim pevanjem zatvara album, svaki put mi se svojom lepotom nametne još poneka, poput dve predivne balade, „Once Upon a Rhyme“ i „Fortune Cookies“ od kojih se, kao kod „pravih“ Bitlsa, nikad neću moći odlučiti koja mi se više sviđa („Michelle“ ili „Girl“, na primer). A tu je i zaumna „Jazzbird“ (sa višeglasnim džezi zviždanjem), smirena a divna „Kangaroo Field“ (pesma o vremenu i vremenskoj distanci), „Cherry Boy“ (pesma koja stihom „Long & Winding Road“ podseća na istoimeni hit Bitlsa), ili naslovna pesma „Tropical Breakfast“ koja otvara album i u svom tekstu sadrži naslove svih ostalih pesama na njemu. Pa, ako do sada nisam rekao, ili niste shvatili, da je ovo konceptualni album, da je sve na njemu povezano i jedno iz drugog proizilazi, ova pesma je samo jedan od dokaza za to. I, ako ovde nisam naveo neku od pesama, to ne znači da mi već sutra zbog toga neće biti žao i da mi baš ona neće postati omiljena. Jer, neke od njih brže, a neke sporije „ulaze u uvo“, problem je (generalno) što one prve brže iz njega i „izađu“ (i dosade), ali sumnjam da se ovde (kao i kod Bitlsa) to može desiti. Jer, sve emocije, sav talenat i svo znanje jednog velikog i višestranog umetnika smešteni su u ovih 12 pesama, koje možda jesu, zbog vruće inspiracije, nastale relativno brzo, ali su potom deset godina fazonirane i brušene da nam zauvek okupiraju dušu.

Da kažem i, što je možda trebalo negde napred, da je Rastko (svi vokali, akustična gitara, zviždanje i razni efekti) na ovom albumu okupio, kako već za koju pesmu, divnu ekipu saradnika i istomišljenika (Nebeta, koji svira klavijautre i više drugih instrumenata i Cveleta na basu), a pored njih tu su i: Želimir Vasić Žak (bubnjevi, perkusije i cimbal), Milan Nikolić Milanke (kontrabas i perkusije), Bratko Bibić (harmonika), Marko Ćalić Ćaki (solo gitara), Oliver Jovanović (razne perkusije), Dragoljub Ilić (gudački aranžmani i kontrabas), Ksenija Milošević (violina) i Dejan Timotijević (violončelo)…

Šta još reći, na kraju ovog (pre)dugačkog teksta, osim da je ovaj album zasluži(va)o mnogo bolji, da ne kažem poseban tretman, jer ovakav dragulj bio bi veliki događaj i za mnogo veće zemlje i kulture nego što je naša. Što generalno važi i za ovde više puta pominjani Rubber Soul Project. Rastku i ekipi njegovih prijatelja, uspešnih i ostvarenih u oblastima kojima se bave, zarada i slava očito nisu bili prevashodni, pa nisu iz petnih žila „čupali“ i „kopali“ da bi se o njemu više čulo, zadovoljni valjda već samim tim što je ostvaren i ugledao svetlost dana.

Verujući u neku „pravdu“, do koje se (poslovično) sporo i teško stiže, pravedno bi bilo i da ovo (kao i potonje) Rastkovo remek-delo stigne barem samo do onih koji ga zaslužuju i koji bi ga voleli. A takvih je, verujem, mnogo. Nekako paradoksalno zvuči i to da ovaj album nije ni objavljen u Australiji o kojoj peva, iako bi i tamo za njega sigurno bilo zainteresovane publike. Makar samo toliko što podseća na Bitlse. Dovoljno je.

Tagovi: Rastko Ćirić, Rubber Soul Project, Tropical Breakfast