Top 5 u 2025: Ana Bjes
Naša koleginica i saradnica Ana Bjes nije imala nikakvu dilemu, pa je za izdanje godine u regionu izabrala “soundtrack vaše i naše surove realnosti”, odnosno album “Jedinstvo” sjajnog sastava KaliKamo.
Kraj godine je vreme za rekapitulaciju mnogih aspekata života, pa tako i ostvarenja u oblasti muzičke industrije. Stoga, odlučili smo da (i mi) odaberemo najbolje albume na prostoru “od Vardara do Triglava”. Kako bismo izbegli subjektivnost u tim ocenama, odlučili smo da u pomoć pozovemo renomirana imena iz zemalja nekadašnje zajedničke države. Želja nam je da okupimo ljude koji prate i dobro poznaju scenu na ovim prostorima, pa, shodno tome, njihov vrednosni sud ima specifičnu težinu. Rezultate ove ankete objavićemo početkom 2026. godine.
Evo nam, konačno, još jedne predstavnice lepšeg pola. Kreativne, posvećene i rečite. Devojke koja voli da piše i to radi veoma dobro, zbog čega je rado viđen autor u brojnim muzičkim medijima, pa tako i na našem portalu. Njen prirodni habitat je prostor ispred bine, gde pažljivo i pedantno upija sve detalje, a onda ih nadahnuto prenosi u pisanu formu. Uvek beskompromisna podrška sceni, a pre svega onoj alternativnoj. U tom smislu, Ana Bjes Nikolić je muzička verzija Ilije Najdoskog, jer je spremna da ide glavom gde niko neće nogom. Pre nego što predstavi svojih Top 5 u 2025, Ana će izneti i svoj “ekspoze”.
“Sem ‘mojih 5’, dala sam sebi dozvolu, da ubacim i bonus track, singl koji mi je obeležio proteklu godinu. Eto, nova godina je, mora tog kafanskog, patos sevdaha, a zna se naširoko da, pored rokenrola, kafanu volim više no ‘leba da jedem. Elem, da sam pesmu “Zagrljaj”, koju izvode Vizelj i Džipsii, slušala na ploči, verovatno bih istu izlizala. Vizelj nije bend koji robuje žanrovima, tako da me ovakva pesma od njih nimalo ne iznenađuje. Isprva mi nije legla, a onda mi se uvukla pod kožu, ne znam ni kako ni kada. Volela bih da su u nekom paralelnom univerzumu svi naši popularni narodnjaci ovakvi: iskreni, autentični i istraživački nastrojeni. Ne znam, eto, volim ovu pesmu jer ima taj južnjački meraklijski patos, koji mi malo fali na severu. To nešto “pusto tursko”.
Na samom kraju 2025. godine, teške, izazovne, ograničavajuće, razočaravajuće, ali i otrežnjujuće, nemam nikakvu potrebu za pametovanjem, pogotovu ne o alternativnoj muzici. U totalnom raskoraku sa svakim smislom za “razum” i “normalno” u okruženju, sistemu i poretku u kome sam trenutno smeštena, zahvalna sam što sam u toj godini imala “luksuz” da, ipak, dovoljno živim i uživam muziku. Zahvalna sam što je stizala do mene, a i ja do nje. Zaista, u vremenima koja dolaze možda to stvarno postane luksuz, onaj pravi, bez navodnika, bez ikakve ironije u glasu ili zapetama.
Postoji potreba, postoji volja, postoji motivacija. Postoji kvalitet. Postoji ideja. Postoji autentičnost. Postoji, nadasve, poruka o tome da zaslužujemo bolji svet. Svi oni, koje vam, u nastavku, za “u uvo” nudim, zaista su ga svojim postojanjem stvorili, uprkos tome što ova realnost iz dana u dan siluje svojim šizofrenim saundtrekovima, namećući algoritme čiji je cilj samo da te izbace iz ritma. Zato i neću da delim bendove na male i velike, poznate i nepoznate. Nisam imala dilemu samo za broj 1, a ni ono pod 2, 3, 4 i 5 nikako nije “iza”. Ova lista je proizvod onoga što mi je u protekloj godini pružio Novi Sad, ali i proizvod okolnosti koje su mi dozvolile da povremeno iz njega izađem.
1) KaliKamo “Jedinstvo” (PDV Records)
Jako prljavi ples. Ljubav i bes. Album koji leči apatiju. Nema obloga, samo oštri rezovi na tkivu koje odavno više nije živo. Oslobodi se mrtvila. Te lirike lome podmuklu tišinu povlačenja od očiglednih stvari protiv kojih, navodno, ne možemo ništa. Ili bar tako pokušavaju da nas ubede. E, pa, možemo. I moramo. Baš tako kako piše u naslovu albuma.
2) Mangroove “Komad neba” (Aquarius Records)
Nemam reči da opišem tako nešto osećajno kao što je ovaj album. Onaj momenat kad zaćutiš, a pesma zavlada svakim tvojim nervom. Kakvo nestvarno ostvarenje… Komad neba: parče Lepog u bespućima uobičajenosti.
3) Grizete “Čekanje” (samizdat)
U pitanju je album benda koji zaista zaslužuje da za njega “Ima mesta” na regionalnoj sceni. Dolaze iz Novog Sada i na svoj suptilan, nenametljiv način, puštaju glas iz grla o stvarima koje nas muče, protiv kojih se borimo, kojima se nadamo, kojima težimo, koje – ČEKAMO. A nikako da dođu… Bar neka su nam oni došli sa ovim prelepim, preemotivnim albumom.
4) Stiff Buscemi “Jet Black Highdooks” (Inverted Spectrum Records)
Psihodelični rok. Moj teren. Ako je nešto tako blisko mom unutrašnjem ritmu, ritmu moje duše, onda je to takva neka muzika. Bilo je i ima je u Novom Sadu, u raznim formama, makar kao primesa. S tim što je ovo onako baš orijentalno. Pokreće, baš pokreće i drži te u njišućim pokretima, čak i kada ode u mračnije, gotovo apokaliptične zvukove. Te neke arapske skale… Baš umeju da voze.
5) Myshkin “Rediscovering” (samizdat)
Ovde nije reč o bendu, Myshkin je svojevrstan projekat iza koga stoji solo gitarista i kompozitor Radoslav Zdravković. “Rediscovering” je eksperimentalno ostvarenje, sa elementima progresiva, ambijentala, klasike, klasičnog roka, elektronike… Put nastanka ovog dela je čudnovat. Naime, Radoslav je još tokom pandemije koronavirusa inicirao saradnju sa muzičarima iz raznih branši širom sveta, koji su mu slali svoje snimljene deonice, a koje je on uklapao i nadograđivao kao jedinstveno delo, nešto nalik muzičkom mozaiku. “Rediscovering” se može nazvati jednom “beskontaktnom” sešn svirkom, produktom težine vremena u kome je počela da nastaje, a umnogome ga je prevazišla. Prva tačka sazrevanja jednog muzičkog autora.
