Triput sam se sreo s Albaharijem
Ima tu neke nedokučive paranormalnosti. Jer, baš sam se jutros, probudivši se mnogo rano i pokušavajući da još malo dospavam, prebirajući po glavi koga bih od rok oldtajmera mogao da pozovem da učestvuje u izboru najboljih EP ploča iz šezdesetih godina, s tim u vezi, setio Davida Albaharija.
Iako sam za njega znao i pre toga, čitao njegov „Fras u šupi“ i još neke zbirke priča, pa smo čak istovremeno pisali i za NON, a da se tamo nikad nismo sreli, slučaj je hteo da ga upoznam pre tridesetak godina, na premijeri predstave njegovog kolege i prijatelja Svetislava Basare „Oksimoron“, čiji sam ja bio producent, i da tokom koktela pričamo uglavnom o rokenrolu, u razgovoru koji sam ja „potegao“, znajući da je on bio jedan od autora antologijskog Almanaha novog talasa „Drugom stranom“. Tada ga i zamolih, a on sa oduševljenjem prihvati, da učestvuje u izboru YU 100 – najbolji albumi jugoslovenske rok i pop muzike. No, on se uskoro preselio u Kanadu i mada mi je dugo stajao na spisku onih koji mi „duguju“ listu svojih deset najboljih albuma, budući da se knjiga, koju sam radio zajedno sa Danilom Štrpcem, dugo krčkala, jednog dana mi se javio, rekavši da je došao u Beograd i da nije zaboravio na obećanje koje mi je, ja sam mislio lakonski, dao na pomenutoj premijeri. I, tad se nađosmo, nisam baš siguran, ali mi se čini u nekom stanu ili kancelariji u Ulici kralja Petra koja ne znam da li se još uvek zvala Sedmog jula. Ne sećam se ni da li mi je tom prilikom izdiktirao ili je imao već otkucanu listu na kojoj je na prvom mestu bio „Paket aranžman“, a među deset (po njemu) najboljih, još po dva albuma Azre i Električnog orgazma, i po jedan Filma, Tajma, Prljavog kazališta, Idola i Haustora. Pouzdano znam da mu nikada nisam dao knjigu, jer nije bio na njenoj promociji 1998. godine, ali me je na njegovo prisustvo u njoj često podsećala činjenica da je, zbog svog prezimena na „A“ bio prvi na spisku, a istim razlogom ja, na istoj strani knjige, kao drugi.
Čak dvadeset godina nakon upoznavanja, treći put smo se sreli u Skupštini Beograda, na dodeli Književne nagrade „Isidora Sekulić“, za knjigu „Životinjsko carstvo“, gde sam ja bio u ulozi referenta za kulturu i organizatora ceremonije dodele ove nagrade. I, pošto sam po prirodi stvari morao pre toga da se čujem s njim dva-tri puta, prethodno upozoren da je dobrano narušenog zdravlja, što se jasno čulo i „kroz slušalicu“, naš kratak razgovor se svaki put sveo samo na neke detalje, vezane za samu priredbu, na kojoj je krajnjim naporom jedva pročitao kratku besedu koju je tim povodom napisao. Pre same dodele, javih mu se kao „onaj što ga je zivkao telefonom“, a on se priseti da se znamo, setivši se pritom i knjige, koju je u međuvremenu, negde već nabavio.
Iste godine na sajmu knjiga kupih i „Knjigu o muzici“ koju je („u četiri ruke“) napisao zajedno sa Žarkom Radakovićem, i pročitah je „za noć“, zainteresovan pre svega da vidim u kom je smeru muzički u međuvremenu evoluirao. Albumi, koncerti i muzičari o kojima su u toj knjizi nadahnuto pisali, u najvećem broju slučajeva su mi bili totalno nepoznati, jer radilo se uglavnom o džezu ili (ređe) o džez-roku, tako da je moj sin narednih dana imao dosta posla oko skidanja sa interneta i narezivanja desetak albuma koje sam želeo da preslušam. A koji će mi ubuduće biti i neka vrsta putokaza i lektire iz koje sam u onom što i sam slušam prepoznavao neke gitariste i druge muzičare o kojima sam iz ove knjige prvi put čuo.
Od našeg poslednjeg susreta prošlo je osam godina, a da sam se često pitao u kakvom li je zdravstvenom stanju, jer ni ono u kakvom je bio tada nije ništa dobro obećavalo. Spremajući se da krenem da pozivam (po prirodi stvari starije) ljude koji se sećaju šezdesetih godina, listajući pomenutu knjigu, njegovo sam ime svesno preskakao, sluteći loše i smatrajući nepriličnim da ga zovem, iako znam da bi on to, da je zdrav, rado prihvatio. Šta me je nateralo da baš u trenutku kad je vest o njegovom odlasku već kolala medijima, a ja to nisam znao, pomislim na njega i odvrtim film o našim prethodnim susretima, teško je objasniti. Tek, vest o njegovoj smrti, iako, da se ne lažemo, dugo već nije neočekivana, pogodila me je i zbog toga što odlaskom nekoga poput Davida Albaharija svi nepovratno, kao društvo i kao kultura, ostajemo neprocenjivo siromašniji. A to što je pritom reč i o jednom divnom, blagom i predusretljivom čoveku, i rokeru, što nije nevažno u celoj priči, razlog je više za žaljenje. Jer, takvih kao što je bio on, sve je manje. Nažalost.
