„Znam ja nas, jebo ti nas“
Branko Ćopić je pisac koji je pisao najčistije o detinjstvu (prim.aut- misli se o detinjstvu kao pojmu, a ne o knjigama koje su pisane za decu) i verovatno ne postoji autor koji je na taj način pisao o pomenutom stanju svesti i duha ljudskog bića. Ćopić je uspeo najuverljivije da dočara momenat kada se školsko zvono raspukne i najavi veliki odmor ili letnji raspust. Ako je na vrhu planine svetske književnosti koja se bavi detinjstvom npr. Ubiti pticu rugalicu i Maslačkovo vino – Ćopić lagano može da se popne na tu planinu. Ona možda jeste visoka, ali na njoj, jel, ne tuku gromovi kao na Grmeču. Ali nama je urođen refleks da nam je tuđe slađe. Znam ja nas jebo ti nas.
Branko Ćopić je izvršio samoubistvo, tj. gurnut je u samoubistvo, a onda ga je i društvo ubilo za svaki slučaj – čisto da ga dokusuri kako se ne bi mnogo kurobecao – da se poslužim njegovim jezikom. Društvo je izrešetalo iz mitraljeza njegov fantastičan satiričan rad, kritiku društva, kratke priče i prozu kako bi pokazala lojalnost sistemu, a ostavilo u životu ekonomsko-propagandni program napisan verovatno kao kompromis između zaslužnih koji trljaju ruke i misle kako su još zaslužniji i dece koja uživaju u tim knjigama i dobijaju heroja vrednog te titule, a heroj dobija još malo vremena na satu i odlaže maniju gonjenja koja će da ga sačeka u drugom poluvremenu.
U suštini, Branko Ćopić je prvi čovek koji je progovorio glasno u vremenu kada glasno baš i nije bilo pametno, što nije kritika ondašnjeg jer i sadašnje nije u suštini mnogo drugačije; onda su glasne slali na otok, sada od glasnih naprave otok. A on je bio prototip – bio je prvi od koga su napravili otok. Znam ja nas, jebo ti nas.
Ćopić se već krajem četrdesetih razočarao u tekovine NOB-e, kada je video da su jedni profiteri zamenili druge, da se neke stvari i navike ne menjaju, da utopija ne može da bude postignuta ni posle velikih i važnih pobeda kao što je pobeda protiv fašista i nacista u Drugom svetskom ratu. Akcija biva uzaludna jer reakcija postaje bahata i uzaludna, a reakcijom proglašava akciju – i Ćopić tada shvata da ono što je stvoreno u krvi da će u krvi i da nestane, pa se baca u posao da se spasi ono što se spasiti može. Ali ne može.
1950. godine odlazi na letovanje u Dubrovnik sa urednikom Književnih novina Dušanom Kostićem i dok se izležavaju ugledaju ekskluzivno letovalište Splendid gde pristup imaju samo oni koji su jednakiji od jednakih. Isprovociran onim što je video, ili svojom dobrotom i naivnošću – odmah piše Jeretičku priču koju Ivan Kostić objavljuje po povratku u Beograd, sve sa karikaturom Zuke Džumhura. Kao odgovor tadašnje vlasti na Jeretičku priču sledi odmazda Branka Ćopića, nepotpisani tekstovi u novinama, napadi sa vrha države, redovni odlasci na informativne razgovore, izbacivanje njegovih dela iz lektire, a čak ga i tzv. najveći sin naroda i narodnosti spominje na antifašističkom skupu žena. Sve to u Ćopiću budi strah koji u to vreme pokušava da zaleči pićem. Njegov lekar će posle reći da je upravo period Jeretičke priče i bio okidač za njegove bolesti koje su se kasnije manifestovale u punoj snazi. U tom periodu njegove knjige prestaju da se štampaju, ljudi ga izbegavaju, a iz kluba književnika više niko ne želi da priča sa njim – osim Ive Andrića, koji ga, priča se u to vreme savetuje da bi trebalo da piše romane jer njih niko ne čita. Izdržava se od ženine plate. Znam ja nas jebo ti nas.
Ipak, zbog učešća u NOB-u drugovi bivaju blagonakloni prema njemu uz opaske kako neće biti uhapšen, ali da treba da ispegla svoje pisanje i da je sramotno da jedan od učesnika u Drugom svetskom ratu na posprdan način piše o revoluciji, herojima i ostalim učesnicima bratstva i jedinstva.
Branko Ćopić u tom periodu postaje jedan od najbogatijih i najčitanijih pisaca, ali i dalje nastavlja da kritikuje društvo kroz ironičnu i satiričnu prozu ali ovaj put rekacija, tj. akcija drugačije reaguje. Više ga ne prozivaju i ne prete mu javno, ali počinju da ga prisluškuju i prate, da bi 1960. godine posle odlaska u SSSR gde je izjavio da eksperimentisanje u jugoslovenskoj književnosti ne ispadne uvek nužno dobro, biva pozvan na informativan razgovor, a zatim i isključen iz partije.
U istom intezitetu on kroz svoje knjige koje je pisao za decu nastavlja da postoji i živi, ali njegova kritička reč sve češće odlazi u zapećak i postaje nevidljiva na radaru, jer oni koji su zaduženi za promovisanje književnosti u tom periodu u front guraju upravo te knjige koje su, naizgled bile bezazlene.
Takođe, jedna od priča koja je 1971. godine izazvala pažnju jeste Jugoslavija bez Jugoslovena – u kojoj je predosetio raspad država i u kojoj se na posprdan način odnosi prema popisu stanovništva iz te godine, a tačno 20 godina kasnije sve ispada prilično tačno, što će reći mnogo pre Nadrealista i Štulića koji su takođe ukazivali na eventualni raspad onoga što je krivo sraslo.
Da je imao sposobnost da izanalizira stvari unapred, osim te priče jeste i priča Samoubica koju je napisao 1957. godine u kojoj glavni junak kratke priče zbog kredita želi da izvrši samoubistvo – i dok bira mesto i način za isto, baš za rešenje nalazi Savu i most.
Kako se približava sredina sedamdesetih godina dvadesetog veka sve manje piše i postaje sve bolesniji. Njegov lekar mu daje tri dijagnoze; manija gonjenja, depresija i neuroza. Poslednje godine života živi mirno, povučeno i bez reflektora pozornice sem odlaska na po koju proslavu. Poslednjih dana života se bojao da će mu zapleniti imovinu i da će biti streljan.
25. marta 1984. godine izvršio je ubistvo skočivši sa Brankovog mosta. Pre samoubistva je rekao ženi da će sam ugrejati ručak i otišao u šetnju Tašmajdanskim parkom, a zatim popio kafu u hotelu Moskva i pozamašnom sumom počastio konobare, rekavši da ima jako dobar razlog za to. Došao je do Brankovog mosta i dugo šetao tamo-amo, a kada je jedan od prolaznika pretpostavio šta će da se desi – Branko mu je samo odmahnuo rukom i skočio. Njegov prijatelj Toma Kuruzović će reći: Pogledao svoju Bosnu prema zalasku sunca, i bacio se glavom na beton.
Jarane moj, našao sam se na udaru ‘podguznih muva’ koje su se trudile da opravdaju povjerenje partije, pa me počeše kao Hrista razapinjati – rekao je Ćopić u jednom od poslednjih razgovora Momčilu Srećkoviću.
– Povrediš li čovjeka – ne budi ohol. Ubiješ li pesnika – doći će drugi – rekao je poljski nobelovac Česlav Miloš. Dok su jedni spavali po klupama, išli na letovanja plaćajući ih u sto rata, neki su bili proganjani i naterani na samoubistvo jer su videli u kom se smeru stvari kreću. Bar dva pisca. Bar dva Branka. Pesnici su ubijeni, ali drugi nisu došli. Znam ja nas jebo ti nas.
Branko Ćopić je u oproštajnom pismu napisao:
Sam je kriv za svoju smrt. Vadili su ga iz govana mnogi dobri drugovi pa nije pomoglo. Bio je tu i Hektor, ambasador iz Meksika, sada je u Turskoj, i Selim Numić, i Ratko Novaković, i Cica, Bog je ubio dabogda! I njegovi brojni čitaoci, ali ništa nije pomoglo. Pomozite joj da preživi ovu moju bruku i sramotu, ako je ikako moguće. Zbogom lijepi i strašni živote! Mart mjesec, 1984. godine!
