Diamusk & International Dub Orchestra: Multietnička eklektika

Slobodan: Pesme imaju jak i originalan pečat. Ovo je nešto za šta ću i za 20 godina moći da kažem da stojim iza toga… Adisa: U diverzitetu izvora, kultura i običaja je ljepota svijeta, iako smo dugo uvjeravani da ćemo se svi izjednačiti i umrijeti od dosade… Gašper: Bivši harmonikaš mi je rekao „nemoj samo da vežbaš melodije i tehnike, već slušaj, slušaj… i pokušaj da osetiš tu muziku“… Benjamin: Da nije bilo Trifona Trifonova, verovatno ne bih ni došao u dodir sa balkanskom tradicionalnom muzikom

Za prosečnog slušaoca jazz je muzika koja se sluša u posebnim prilikama, kada je i raspoloženje adekvatno. S druge strane, sa fusionom se srećemo bukvalno svakog dana. Jedan od benefita modernog doba je što muzika sama dolazi do vas. Zahvaljujući određenim algoritmima, muzičke platforme mogu da prepoznaju vaš muzički ukus i preporuče vam šta da slušate. A još bolja, oldtajmerska varijanta je kada nekog muzičara već poznajete, a on vas „poveže“ sa nekim drugim umetnicima.

Upravo na taj način sam došao do veoma zanimljivog sastava Diamusk & International Dub Orchestra. O njima smo već pisali pre koji mesec, kada su i objavili fantastični album „Maze“. Ovogodišnje izdanje Nišvilla bilo je prilika da ih po prvi put čujemo uživo. Zapravo, i da oni sebe po prvi put čuju uživo, pošto se u punom brojnom stanju pre festivala u Nišu još nijednom nisu sastali. I već posle nekoliko odsviranih numera na probi videlo se da je, iako glomazan, ovaj fusion sastav izuzetno skladan.

Za tekstove i njihovu interpretaciju na sceni zadužena je Adisa Zvekić (umetničko ime Diamusk), koju pamtimo iz prve faze sastava Dubioza Kolektiv. Gitarista, producent i šef logistike je njen suprug Aldin Hasanović, a orkestar upotpunjuju Slobodan Boba (Jimi) Đukić (bas), Vladimir Krkljuš (klavijature), Matija Mlakar (trombon), Gašper Selko (truba), Benjamin Mekki Widerøe (saksofon) i Fredrik Mekki Widerøe (bubanj). Dakle, dvoje Bosanaca, te po dvojica Srba, Slovenaca i Norvežana (Benjamin i Fredrik su, usput, i rođena braća).

S obzirom da sam „Maze“ intenzivno slušao, nastup ovog multietničkog sastava me nije iznenadio. Ali, veliki broj posetioca Nišvilla jeste bio izenanađen, a mnogi su istakli da je Diamusk & International Dub Orchestra jedno od otkrovenja ovogodišnjeg izdanja festivala. To je bio više nego opravdan razlog da sa njima porazgovaramo i vidimo kako je tekao proces sklapanja ove kompleksne slagalice.

Iza sebe imaš raznovrsnu i dugogodišnju muzičku karijeru. Ipak, ovaj projekat može da se posmatra kao određeni iskorak, jer sa brass sekcijom sve dobija drugačiji ukus i miris. Da li je to bilo planski ili je sve došlo spontano?

Adisa: Pa, odmah da ti kažem… Došlo je nekako spontano (smeh). Naravno, namjere su bile prve, a onda smo razmijenjivali trake, preslušavali ih i svaki lični doprinos je bio ispoštovan. Jako je malo bilo pritiska da se nešto odsvira na određeni način. Čak i kada je bilo toga, pojavio bi se otpor, pa je ostalo ono što treba da ostane. Tako je album, na neki čudan, spontan način, izbacio nešto jako i dobro, zahvaljujući svima nama.

Kažeš da je bilo otpora? Od koga i zašto?

Adisa: Recimo, ja ne bih promijenila svoj take, a tako ni Džimi je bi promijenio svoju temu. On bi mene uvjerio da je to prava stvar i ja bih skontala da je to njegov doprinos. To je, u stvari, primjer sinhronizacije, možemo to tako reć. Odnosno, to su naše sposobnosti da sinhronizujemo frekvencije, tonove, energije…

Ti si vokal i pokretač cele priče, dok je Aldin glavni za logistiku. Koliko je komplikovano voditi brigu o celom sastavu, naročito ovako velikom?

Aldin: Ne bih to nazvao komplikovanim, to je pure joy. Što više obaveza tu ima, to je i više uživanja. Ja se radujem kada imam što više traka da izaberem, ali to uvijek radim uz amin nekoga od glavnih aktera.

Adisa: Imali smo mnogo kvalitetnog materijala, jer svi su slali po pet-šest traka minimalno.

Aldin: Da, naročito duvači. Ali, kako smo ritam sekciju zakucali na probama… Nemamo harmoniku i violinu kao na albumu, ali imamo tri dobra duvača i super ritam sekciju, pa sad to gonimo. No, ništa nam nije komplikovano. Stresa i nervoze mora malo da ima, a sve ostalo je uživanje.

Slobodane, kao i Adisa, i ti imaš bogato iskustvo u reggaeu, dubu i sličnim pravcima. Šta te je inspirisalo da zagrizeš za ovaj bend i uđeš u celu priču?

Slobodan: Zato što pesme imaju jak, originalan pečat. To je ključni razlog zašto volim da pravim muziku i zašto radim mnogo projekata: kada mi nešto zvuči dobro i originalno, kad vidim da ima prostora da to bude zanimljiva i kvalitetna muzika sa dobrim deliveryjem. Ovo je zaista nešto iza čega ću za 20 godina moći da kažem da stojim iza toga. Kada sam čuo prve demo snimke, meni je to zazvučalo vrlo originalno i zrelo, autorski veoma ubedljivo. Kad me je Krle pozvao i pustio mi jednu traku za koju su me pozvali da odsviram neke đitrice, kad mi je pustio tu traku u Sick Touch Studiju, gde smo radili mnogo toga vezanog za album, meni je već posle prvih četrdesetak sekundi bio trip „daj, idemo“. Potom smo snimili tu prvu traku i odatle je sve krenulo. Prvobitno su me pozvali da gostujem na jednoj pesmi, ali onda nam se mnogo svidelo kako sarađujemo i kako pesme rastu dok snimamo te trake, pa smo prepoznali neku cool energiju između nas, što je preraslo u želju da se odsviraju bas i gitara. Veoma uzbudljiv i dinamičan je bio taj proces snimanja, jer stalno je nešto novo dolazilo. Ja sam zadovoljan, to je baš lep projekat. Ceo sastav se upoznao dva dana pre nastupa na Nišvillu, imali smo jednu jedinu probu i odsvirali koncert. Ovo je ekipa vrlo iskusnih i zrelih muzičara, tako da ovo ni u jednom trenutku nije bio izazov, već jedan opušten i organski proces.

A kako tebi, Vladimire, izgleda ovaj početak, s obzirom da ste se svi zajedno okupili tek pre dva dana? Koliko je to različito u odnosu na tvoje prethodne projekte?

Vladimir: Ovo je vrlo originalno i drugačije od svega što sam radio do sada u smislu sviranja, senzibiliteta, originalnosti i ideja, kako je sve to sklopljeno na kraju. Ja sam „pretpostavljao“ kako će ovaj album da izgleda, s obzirom da sam sa njima radio prethodni album. Snimao sam neke klavijature, to je isto tako bila multietnička ekipa na albumu, tako da sam imao iskustva kako sve to ide. No, kada snimam klavijature na neki demo, ja ne mogu da pretpostavim kako će to da zvuči na kraju. Sve ovo mi je divno, osećam se kao da smo rasli zajedno koliko smo se kroz muziku spojili i upoznali.

Aldin: Mi smo i generacijski bliski, od nas četvoro ovdje troje je sedamdeset i deveto godište, a jedan osamdeseto. Mislim da i to ima neke veze.

Reggae i dub su prve stvari koje se primete u vašoj muzici, ali je veoma uočljivo i prisustvo balkanskog melosa. Da li je to bilo neophodno? I je li to bilo svesno?

Slobodan: Jeste, naravno. To je kulturološko nasleđe Balkana, a taj prostor ima milion različitih uticaja. Na albumu ima i ciganskih, turskih uticaja, a isto tako ima i britanskog duba, svega… To je world music, prilično je logično da se sve to čuje.

Adisa: Sarađivali smo i sa Trajčetom Velkovim iz Makedonije. I ono što on svira je njegov izvorni zvuk, on uživa dok to svira i to se čuje. Ne možeš tako nečemu reć ne. Izvor je dio nas i treba da ostane u nama, da učimo iz njega i da ga čuvamo. A u diverzitetu tih izvora, kultura i običaja, u tome je ljepota svijeta, iako smo dugo uvjeravani da ćemo se svi izjednačiti i umrijeti od dosade.

Slobodan: Veličina celog projekta je baš u tome. Da pokažeš svoje emocije koje izbacuješ kroz instrument koji sviraš, kroz repovanje ili šta već. U celom tom diverzitetu i hrabrosti da ne postoje granice leži i velika moć ovog albuma, zvuka i same srži benda, jer pesme su tako i pisane. Nijedna od njih nije nastala tako što je neko rekao „ovde ćemo da ubacimo makedonski melos“, već su oni napravili neki demo, poslali ga Krletu i meni, a mi smo to nadogradili nečim svojim, pa sam ja uzeo i odsvirao istočnjačku skalu na basu, potrudio se da ta linija zvuči totalno turski ili vizantijski, jer me je tako i ponela atmosfera. Onda je na nešto što smo napravili Aldin, Adisa i ja Trajče odsvirao neku makedonsku melodiju, pa smo se onda složili da akcenat bude na tome. I sve se to gradilo totalno organski, nijedna pesma nije pravljena da tako zvuči od samog početka, već je ona sama tražila da bude baš takva.

Aldin: Tako je, nije bio u pitanju neki marketinški fol ili šta slično.

Adisa: Moramo pomenuti Almira Meškovića i Daniela Lazara. To su doktori, virtuozi, ljudi koji su potpuno savladali tu čaroliju historije i plemenitosti zvuka.

Aldin: U Meškoviću ti je Bosna, u Lazaru Srbija i Rumunija, tako da ti samo treba da pustiš čovjeka da bude svoj.

Adisa: Ispoštuješ njegov doprinos i fino ga „spakuješ“ da mu bude lijepo i komotno u tome.

Slobodan: Najveća fora je u tome što si ti spojio dva Norvežanina, dva Bosanca, dva Slovenca i dva Srbina, pa oni zajedno sviraju sve te različite pesme i manire i to zvuči tako kako zvuči.

Ako mogu da primetim, Slovenci su malo poremetili koncepciju jer zvuče kao Srbi, kao da su bili na saboru trubača u Guči. I to nije samo moj utisak, već su i brojni ljudi u publici to konstatovali. Ovo se posebno odnosi na trubača Gašpera.

Aldin: Ne volim ti ja to grupisanje. S razlogom sam tražio da se u ime benda stavi „international“, jer smo zaista međunarodna ekipa. Oni za mene čak nisu ni Slovenci, već Matija Mlakar i Gašper Selko. Malo mi ide na živce ta kategorizacija, jer protiv toga se u nekim tekstovima ovaj bend i bori, razumiješ?

Adisa: Mi smo potpuno opušteni i s radošću dočekujemo svačije dionice koje uglavnom spontano nadolaze.

Šta je za vas dvojicu neki novi momenat u celoj priči?

Vladimir: Kako smo uspeli da sve ovo sklopimo u neki reggae ili dub, kako sve to pitko i lepo zvuči zajedno.

Slobodan: Kad god sviraš ili snimaš sa nekim novim, koga po prvi put vidiš, to je uvek neko novo iskustvo, novi senzibilitet. Kada sa nekim novim muzičarem sviraš, ti provaljuješ koji vokabular on koristi, kako solira, koje fore ima… Tokom tog jednog dana i te jedne probe svi smo mi slušali jedan drugog, kakav vokabular imamo i šta pružamo u pesmi, pa smo se jedan drugom prilagođavali kako bismo dobro zvučali kao celina. Prvi put sam video šta Adisa baca u mikrofon, kojom jačinom, kuda se kreće kad peva i improvizuje, u koji fazon i manir ide, a to mi je sugerisalo šta ja da radim i kako da sviram. Gašper je školovani klasični i jazz muzičar, slušao je sve i svašta, ali je bio otvoren da se posveti svom instrumentu, a ne žanru, pa je naučio da svira i Bobana Markovića tako kako ga svira. Nije se on ložio na to, već je istraživao instrument. Ja sam dugo svirao sa ciganima, sigurno dve-tri godine. Bilo je tu različitih uticaja i u sviranju i u pevanju: indijskih, arapskih i francuskih melodija, jazza… Tu je toliko različitih uticaja i energija koje ti osećaš i tome se prilagođavaš. Ali, zašto sve to? Zato što sam ja želeo tako da sviram. To je veoma ozbiljno sviranje koje nekada ima pravila, a nekada ih nema.

Kažete da, barem tekstualno, pripadate world music žanru. Hoće li i muzika to da prati? Da li planirate i neke nove žanrove, stilove, instrumente, a na kraju i ljude?

Adisa: Trenutno smo fokusirani na ovaj album koji je nedavno izašao, tako da još nemamo neke dugoročne planove. Ali, svašta je moguće.

Aldin: Planiramo da se sledeće dvije godine radi minimalno. Ona će pisat kako će pisat, što svakog dana i radi. To ja mogu sjest, udarit neki beat ili početnu bas dionicu, ali mislim da je ovo za sada sasvim dovoljno. I ne bih ove ljude mijenjao ni za kakve druge. Može doći neki gost, otvoreni smo za ljude koji su učestovovali na albumu, a sve ostalo je zatvoren krug.

Gašper, odakle dopiru zvuci Guče u tvojoj muzici? Je li to posledica istraživanja instrumenta, ili si negde čuo nešto što ti je bilo zanimljivo? Ili imaš rodbinu ili devojku u Srbiji?

Gašper: Ne, nemam nikoga u Srbiji (smeh). Imam rođake u Hrvatskoj, ali oni nemaju nikakve veze sa muzikom. Pa, ne znam… Možda je to krenulo kada sam počeo da sviram u Balkan Fusion Bandu. Tada nisam znao kako se ova muzika svira. Na početku sam samo učio, a naš bivši harmonikaš mi je rekao „nemoj samo da vežbaš melodije i tehnike, već slušaj, slušaj, slušaj… i pokušaj da osetiš tu muziku“. Zaista, inspiracija ne dolazi samo iz srpske, makedonske ili bugarske muzike, već i od umetnika iz Alžira, Libana i drugih zemalja čiju sam muziku slušao.

Primetno je da u izrazu benda postoji jak uticaj „pleh muzike“, odnosno balkanskog melosa. Gašper se sjajno prilagodio, a kako si se ti osećaš u toj priči?

Matija: Mislim da je taj melos dugo prisutan u Sloveniji i mi to možemo da osetimo. I ja sam bio u bendu koji svira balkansku muziku, pomalo u stilu Gorana Bregovića, a meni se to dopada i nije mi bilo teško da sviram sa svim ovim ljudima.

Trombon je specifičan instrument sa veoma zahtevnom tehnikom. Od čega (koga) si krenuo, koje su ti bile početne reference?

Matija: Krenuo sam sa nekim funk trombonistima, pomalo i sa „modern trombone shorties“, jazz muzičarima… Ali, super mi je sa ovom ekipom, jer volim da radim nove stvari.

Evo nama i saksofoniste…

Benjamin: Da, pokušavam da shvatim o čemu razgovarate (na balkanskim jezicima). Čuo sam da pominjete Gorana Bregovića…

Jesi li ikada slušao Bregovića?

Benjamin: Jesam, Aldin mi je pričao o njemu. I pitao me je da li mi možda zvuči kao neko koga sam već slušao.

A kako ti doživljavaš tu vrstu muzike?

Benjamin: U Norveškoj postoji bend koji se zove Farmers Market. U njemu je jedan Norvežanin koji voli balkanski folk, on je i osnovao bend sa grupom muzičara. On svira gitaru, harmoniku i violinu, ponajviše gitaru, a basista, bubnjar i klavijaturista su, takođe, umetnici iz Norveške. Ne znam kako je to izveo, ali je u nekom bugarskom selu pronašao saksofonistu koji mu je nešto odsvirao preko telefona i on je odlučio da ga angažuje. Taj saksofonista je ubrzo došao u Norvešku i zaista je sjajan! Muzika Farmers Marketa je za nas (mene i brata) bila inspiracija kada smo imali 15-20 godina i nama se zaista dopada balkanski folk. Veoma je interesantno da te u svoj bend pozove neko ko je poreklom sa Balkana i ko želi da svira dub sa primesama balkanskog melosa.

Da li ti lično zvučiš kao saksofonisti sa Balkana?

Benjamin: Ne (smeh). Ovo što ja sviram je više neki crossover. Ali, volim te male muzičke fraze i mislim da je norveška narodna muzika, barem kada govorimo o saksofonu, inspirisana balkanskim frazama i muzikom uopšte.

Dobro, da preformulišem svoje pitanje… Da li vi (Slovenci, kolege iz brass sekcije) mislite da on zvuči nalik muzičarima sa Balkana?

Gašper: Da, naravno (smeh).

Matija: Polako se približava našim standardima.

Benjamin: Pa, mislim da sam sve impresionirao svojim sposobnostima da se prilagodim.

Da li se tvoj brat slaže sa tobom?

Fredrik: Da, apsolutno.

Je li to (samo) zbog toga što ste braća?

Fredrik: Da, tako je (smeh). Pretpostavljam da nisam baš mnogo edukovan muzičar. A zamisli tek kako izgleda kada edukovani muzičari iz baltičkih država sviraju sa nekime ko samo sluša neki čudan norveški bend (ja) i sam povezuje neke stvari. Benjamin i ja smo često svirali zajedno u bendu, pa verujem da sam imao dobre uzore i naučio kako da se adaptiram na brass sekciju. Norveški muzičari koji sviraju balkansku narodnu muziku treba da budu na određenom nivou pre nego što se u tome osete komotno. Imamo taj jedan bend (Farmers Market) koji svira pod velikim uticajem bugarske tradicionalne muzike. To je za mene bila važna referenca, baš kao i jazz, s obzirom da imamo veoma dobru jazz scenu u Norveškoj.

Benjamin: Setio sam se, Trifon Trifonov se zove taj saksofonista Farmers Marketa iz Bugarske. Zaista neverovatan čovek! Da nije bilo njega, verovatno ne bih ni došao u dodir sa balkanskom tradicionalnom muzikom.

Fredrik: Mislim da je mogućnost da sviraš sa drugima i da se prilagodiš orkestru sjajna stvar, ali ako su muzičke i kulturne razlike veće, to zahteva i više vremena. Ovaj bend je dobar primer za tako nešto. Aldin nas je pozvao, počeli smo da se upoznajemo i sviramo zajedno. I, evo, stigli smo do albuma.

Pozicija bubnjara je veoma osetljiva, tim pre što ovaj bend svira world music sa mnogo različitih uticaja. Koliko je tebi teško da sve to sublimiraš u jedan ritam?

Fredrik: Volim da mešam muzičke žanrove, eksperimentisanje je važan deo mog rada. Mislim da mi nije bilo potrebno previše vremena da se prilagodim, mada je ovo potpuno nova kombinacija žanrova u kojoj sam se našao. No, uspeo sam i da radim „svoju stvar“.

S obzirom da su Slovenci, Bosanci i Srbi ista, balkanska sorta, kako ste se vas dvojica emotivno povezali sa ovom muzikom?

Fredrik: Tako što smo je svirali u kontinuitetu. Nisam čuo ništa pre nego što sam počeo da snimam bubnjeve za kontrabas. A za drugu pesmu, koju sam radio za ovaj album, nisam ni znao da je to pesma (smeh). Bio je tu i neki klavir, a ja sam svirao nekih 5-10 minuta i rekao sam „radite sa time šta hoćete“, pa je Aldin to odneo kući i napravio „Blindfold“.

Benjamin: Generalno, ja sam emotivno povezan sa svima njima jer mi smo kolege na poslu, tako smo se i upoznali. Počeo sam da radim u biblioteci u Bergenu pre dve godine, potom sam upoznao Aldina, a on je bio u fazonu: „Super, još jedan čovek koji se bavi muzikom. Sviraš saksofon? Držim te na oku“ (smeh). I onda mi je rekao da ima nešto snimljeno i pitao me da li bih želeo da preko toga odsviram saksofon. Ja sam pristao, mi smo to snimili, a potom počeli da radimo i neke druge pesme. Ne znam koliko je album već bio konceptualno zaokružen pre nego što smo počeli da radimo zajedno, ali se sećam da smo uradili jednu pesmu, zatim i drugu, a onda je Aldin rekao „da, snimićemo album“, pa sam morao iznova i iznova da dolazim. I tako smo, odjednom, imali album…

Fredrik: … odjednom smo imali i bubnjara (smeh).

Milan Marković i Marko Aleksić (Nemi pesnik): Romantike više nema

Tagovi: Adisa Zvekić, Diamusk & International Dub Orchestra, dub, Nišville