Edo Maajka: Učim, padam, dižem se, učim…

Mislio sam da nikoga neće zanimat moje priče o periodu poslije rata na Balkanu… Svaka poteškoća koja nam se desi je za neko naše najveće dobro… Volio bih napravit akustičnu, etno-balkansku verziju svih svojih materijala

Za upliv repa na ove prostore prvenstveno su zaslužni bendovi poput Run-DMC, Public Enemy, N.W.A. (Niggers With Attitude), De La Soul, EPMD, 2 Live Crew… Kada govorimo o domaćim grupama, prvi rep sastav koji sam čuo bio je beogradski Badvajzer sa svojim hitovima „Čuješ li buku“, „On je lud“ i „Ponoćni rap“. Potom se pojavljuju Who Is The Best, Robin Hood, Gru, CYA…

Ima i mnogo onih koji ne vole rep, a kao jedan od ključnih razloga za to navode poprilično sužen spektar tema poput novca, kurvi, kriminala i droge. Uz to dodaju da tekstovi većine repera ne odražavaju njihov stvarni život, već predstavljaju puste želje wannabe gangstera. No, ima i mnogo primera da rep muzika nastaje organski, što publika i te kako ume da prepozna.

Samo što su prošle turbulentne devedesete, pa zatim i famozni 5. oktobar 2000. godine, na scenu stupa Edin Osmić, rođen u Brčkom, sa dugim životnim stažem u Tuzli, a danas trajno nastanjen u Zagrebu. Možda vam ovo ime i prezime ne znače mnogo, ali ako vam kažemo da je njegov pseudonim Edo Maajka… Da, znate čoveka. Kao i njegov karakteristični osmeh na koji malo ko može ostati ravnodušan.

Iako je otada prošlo 23 godine, dobro se sećam svih flešbekova koje sam imao prilikom prvog slušanja Edinog debitantskog albuma „Slušaj mater“. Svaka reč je zvučala tako iskreno, istinito i proživljeno da me je ta ploča bukvalno ostavila bez teksta. A naročito ljubavna tragedija „Mahir i Alma“ koja slušaoca za nepunih pet minuta provodi kroz pravi rolerkoster emocija, spokoj predratnih vremena, sve strahote rata, te patnju i izazove posleratnog perioda.

Edo je u međuvremenu izdao još šest albuma: „No sikiriki“, „Stig’o ćumur“, „Balkansko, a naše“, „Štrajk mozga“, „Put u plus“ i „Moćno“. Njegovi koncerti su uvek dobro posećeni i svuda je „rado viđen“. U to smo mogli da se uverimo na njegovim nedavnim koncertima u beogradskoj Zappa Bazi, kao i u Bulevar Booksu, novosadskoj knjižari koja svira. U Novom Sadu je nastupio baš na rođendan grada, a tu smo ga i mi videli, čuli, a ponešto i pitali. I u svakoj varijanti smo imali „dobar vajb“.

Iz Zagreba je krenuo bojkot velikih trgovinskih lanaca koji se brzo proširio i na druge gradove Balkana, a u Srbiji su u toku veliki studentski protesti. Shodno tome, možemo li da kažemo da je „štrajk mozga“ okončan na ovim prostorima?

Edo: Jest, ovdje je definitivno prestao. U Hrvatskoj to ulazi na mala vrata sa tim bojkotima hipermarketa i tim lud’lom od cijena koje se dešava. Ljudima jednostavno nije jasno zašto su neke cijene tol’ko veće kod nas nego bilo gdje drugo u Evropi. Jebi ga, to mora stat. Mislim da smo na dobrom putu za neku bolju budućnost. To moram uvijek sa nekom dozom opreza reć jer se to znalo dešavat i prije, ali je znalo i stat odjednom. Ali, nadam se da sada neće tako bit, da ćemo ovaj put napravit stvari do kraja. Mislim da će to uzet zamaha na cijelom prostoru Balkana, malo po malo…

Na početku svoje karijere imao si grupu Defence, a vaš prvi singl bio je „Odbrana 99“. Odakle ta tolika defanziva, od čega ste se branili?

Edo: Defence je bilo društvo, skup prijatelja koji su se našli u Tuzli u određenom vremenu koje je bilo nevjerovatno za život. Tuzla je u to vrijeme bila puna nekih kreativaca i muzičara koji su jednostavno bili drukčiji od svega što se do tada desilo. Ja sam imao tu sreću da sam u to vrijeme bio u Tuzli i da sam naletio na ekipu sa kojom sam napravio bend Defence 99. U to vrijeme je bila fora imat neke brojeve uz ime benda. Prva pjesma nam je bila “Odbrana 99” jer tada je bila ’99. godina. Taj period neću nikad zaboravit, to su mi prvi izleti na binu i to je bilo nevjerovatno kaljenje. Kao mladi MC našao sam se na bini sa nevjerovatnim muzičarima i prijateljima koji su stari kao ja. Trebalo ih je nadglasat i natjecat se za svoje mjesto sa gitarom, basom i bubnjem, tako da sam morao dosta vježbat i imat jak output, tako da kažem. Nakon tog benda mi je bilo puno lakše repat na beatove i sve ostalo. Svakom reperu preporučujem da repa s bendom jedno vrijeme jer to je pravo dobra škola.

“Slušaj mater” je ocenjen kao jedan od najboljih debitantskih albuma ikada na ovim prostorima. Da li ti je to kasnije predstavljalo neku vrstu opterećenja, odnosno visoko postavljene standarde koji će teško moći da se nadmaše?

Edo: Nisam ja tada razmišljao na taj način. Meni je bilo jako drago što ću ja uopšte izdat album “Slušaj mater”. I još mi je bilo nevjerovatnije da taj album slušaju ljudi u Zagrebu, Beogradu, bilo gdje… Mislio sam da nikoga neće zanimat moje neke priče o periodu poslije rata na Balkanu, u vrijeme kad je hip-hop bio neki “represent”, neka ulica, nešto skroz drukčije od onoga o čemu sam ja rep’o. Kada sam vidio te silne recenzije i nominacije koje su bile nevjerovatne, onda sam se prep’o jer nisam bio spreman na to, nisam se nadao tome. Jednostavno sam uletio u to i ljudima se svidilo. Nisam imao nikakvo opterećenje, više sam imao taj osjećaj kada sam, recimo, radio album “Put u plus”. Tada sam bio jako zreo, imao sam nekih 37-38 godina, bio sam blizu četrdesetih i razmišljao sam o čemu ću sad repat. Isto mi se desilo i kada sam radio posljednju ploču “Moćno”. Nisam znao o čemu repat i kako nadjačat “Put u plus” koji mi je moja omiljena ploča. Tako sam razmišljao šta sad reć, kako odrepat, šta napravit da nekako prvenstveno zadovoljim sebe.

Uveliko se obeležavaju dvadesetogodišnjice tvojih albuma. Prošlo je već dve decenije od albuma „Slušaj mater“ i „No sikiriki“, a dogodine će tu čast imati i tvoja treća ploča „Stig’o ćumur“. Imaš li svest o tome da je prošlo više od 20 godina kako si na sceni?

Edo: Nevjerovatno mi je sve to… Mi smo za 20 godina „Slušaj mater“ imali neku turneju odmah nakon korone gdje sam morao ponovo učit većinu tih tekstova. Sa tog albuma repam samo par pjesama na koncertima, pa mi je bilo čudno prolazit ponovo kroz sve te tekstove. Ja sam ih morao učit, a publika ih je sve znala! Ma, lud’lo… Nisam se nadao da će „Slušaj mater“ postat ovakav klasik, a jeste klasik ako repaš nešto nakon 20 godina i svima kažeš da ćeš samo te pjesme izvodit, a ljudi dođu da slušaju baš njih.

Kako sebe dovesti u „no sikiriki“ stanje? Da li je tako nešto uopšte moguće?

Edo: Iskreno, ne znam da li je to moguće. Mislim da je život nekakav MMA (mješovite borilačke vještine): konstantno se spremaš, učiš nove stvari i nikada nije gotovo. Nikada ne postoji trenutak gdje ćeš reć: „E, sad sam to napravio i ne moram više ništa. Kako na poslovnom, tako i na ličnom planu i razvoju“. Mislim da čovjek mora učit i radit na sebi cijelo vrijeme, to je nešto što ne staje.

A šta je to što tebe sekira?

Edo: Sekira me svašta, brate… Moram se konstantno podsjećat kad uđem u neku fazu brige, jer sekiracija jest briga i ekstremna zabrinutost, da moram posegnut i za nekim duhovnim načinima nošenja s tim: percepcijama, meditacijom i vraćanjem sebe u plus iz tog minusa. Moram se podsjetit da će sve to proć.

Da se malo dotaknemo i „Ćumura“… Jesi li bio „sretno dijete“? Jesi li slušao mater?

Edo: Da, slušao sam mater pravo (smeh). Sretno dijete? Bio sam veseo do rata, ali i poslije njega, iskreno da ti kažem. Uvijek sam nalazio neke sitnice za koje bih se vezao, uvijek su me uveseljavale male stvari i mislim da su čovjeku te sitne stvari najbitnije. Kako sazrijevamo, mi zaboravljamo na to i moramo se podsjećat cijelo vrijeme. Moramo se uvijek vraćat na to sitno, jer kad sitno nije bitno, mislim da si se onda zajeb’o.

Para na paru… Kako beše glasi nastavak izreke?

Edo: Uš na fukaru!

Pa, kako je proteklo tvoje detinjstvo? Jesi li imao više para ili vašaka?

Edo: Što se tiče tog finansijskog dijela, men’ ti je uvijek bilo ono… Bio sam na dnu od rata, od neke trinaeste god’ne na vel’ki, dugi niz godina, tako da men’ to nije bio problem. Kad nemaš, onda ti pare nisu tol’ki problem. Onda se brineš o drugim stvarima.

A sada kada ih imaš?

Edo: Sad nije da imam nešto, ali sam zadovoljan. I dalje sam nekako u tom podstanarstvu, i dalje bih htio rešit neke stvari koje me muče, jebi ga, kao i svakog čovjeka na planeti. Mislim da je to isto k’o i sa svim živim stvarima, moraš se naučit hendlat, nekako se fokusirat na ono što imaš, a ne na ono što nemaš. Ja znam na sebe: kad cijelo vrijeme razmišljam o tome šta mi fali, onda mi uvijek fali nešto.

Balkansko, a naše… Zajedno sa onim lepim omotom to je sjajna aluzija na gastarbajtere. Da li bi u ovom svetu i u ovom vremenu bio gastarbajter?

Edo: Kasno mi je već, ne bi mi se dalo više. Jedno je otić sad na neko vrijeme, na pola godine il’ godinu, al’ kad djeca krenu u školu, s time je gotovo. Svijet je postao globalno selo iako, naravno, postoje određene razlike među državama. Naravno da je čovjeku koji radi u Švedskoj puno udobnije sa finansijske strane, al’ tih pluseva i minusa ima uvijek i svugdje. Ja sam nekako našao Zagreb kao svoje mjesto pod Suncem i ne bih išao iz njega više.

Kada si već kod pluseva, šta se to na putu u plus dešava od sutra?

Edo: Uuu, jebote… Zavezao si ga (smeh)! Ta priča „Put u plus“ je u biti priča koju pričamo cijelo vrijeme. To je taj neki pokušaj odmaka od trenutne situacije u kojoj jesi, a koju ti percipiraš kao lošu, i pokušavaš se sjetit sebe kakav jesi u biti. To je ono što konstantno učim i padam, dižem se, učim, padam, pa se opet dižem… Mislim da je svaka poteškoća koja nam se desi, i to je ono najteže za naučit u životu, za neko naše najveće dobro. A mi toga ne možemo bit svjesni u tom trenutku.

Jesi li ti moćno biće? I šta te čini moćnim?

Edo: Mislim da su svi moćna bića. U bitnim trenucima u životu moćnim me čini to što, kad nešto zaserem, ja sam svjestan da sam zasrao i onda budem odgovoran i pokušavam to promijenit na adekvatan način. Jako je teško sebe uhvatit u nečem i bit objektivan prema sebi, a mislim da sam to pravo dobro istrenirao. Nekako mi je cilj da se što prije uhvatim u tom nekom minusu ili nezadovoljstvu i da što brže iz toga izronim.

Rekao si jednom prilikom da su tekstovi koje pišeš tvoja refleksija u ogledalu. Međutim, u poslednje vreme si počeo da kopaš malo dublje po sebi. Jesu li te neka otkrića iznenadila? Ili možda uplašila?

Edo: Konstantno te nešto iznenadi, uplaši, ali i razveseli, jebi ga (smeh). To je rupa bez dna i nema boljeg alata za kreativu od tog kopanja po sebi. To jest ono što svaki kreativac ima i što mu je neotuđivo, što je samo njegovo, kontaš? Lako je nama srat po drugima i reć šta drugi nije napravio kako treba, al’ kad to ideš kopat u sebi, onda je to puno zanimljivije i puno bolje jer, na kraju krajeva, ti to izvodiš. I onda se nađeš u situaciji da svaki put kada izvodiš takav neki tekst koji se tebe duboko tiče, da svaki put imaš i neko malo čišćenje gdje ti je neugodno, ali ti je na kraju pjesme i drago.

Jesi li bolji kao otac ili kao maajka?

Edo: Ja se nadam da sam dobar. Nemam pojma, stari, sad kako su ove tinejdžerske godine uletile cijelo vrijeme se preispitujem i gledam đe sam zajeb’o, đe nisam, đe sam previše popustljiv, a đe premalo… Mislim da niko nije savršen roditelj i svi se mi molimo da će bit najbolje na kraju.

Imao si kroz karijeru izuzetno dinamične albume i saradnike, pravio razne muzičke eksperimente, a na kraju došao i do jazz orkestra HRT-a. Postoji li još nešto što bi želeo da probaš u muzici, a nisi do sada?

Edo: Ima puno toga… Da ti sad ne govorim sve planove, ali volio bih napravit neku akustičnu verziju svih svojih materijala, neku etno-balkansku verziju svega toga. Ali, tu ima jedan problem što ne bih volio da ode u džigeru, u neki preveliki narodnjak. A ako praviš tako nešto, onda mora otić u melos. I sad tu mjerim oko toga… Onda, volio bih radit sa Tamarom Obrovac i njezinim bendom, sa nekim ljudima za koje nikada nisam imao hrabrosti. Recimo, ja nikada ne bih imao hrabrosti prić jazz orkestru HRT-a i Mironu Hauseru reć „ajmo nešto radit“, tako da mi je drago da su oni men’ prišli i napravili prvi potez. Taj materijal je jako zanimljiv, a ploča treba izać ove godine. U studiju smo snimili većinu toga i nadam se da ćemo imat dosta koncerata da to raji pokažemo, jer to je stvarno lud’lo materijal.

Vladimir Marinović (On Tour): Haotično, dezorganizovano i vrlo često disfunkcionalno

Tagovi: Edin Osmić, Edo Maajka