Mario Knezović (Zoster): Nisam čovjek od pameti, već od nadahnuća

Postoji granica gdje više ni svijest ne može spasit čovjeka kada on doživi neke traume i bolove… Treba nam 100 godina mira, u kojima neće bit živih ljudi koji su bili svjedoci ili sudionici bilo kakvog nasilja… Očevi su jeli kiselo grožđe, a djeci trnu zubi. Time se ja bavim na novom albumu… Na Balkanu je potrebna profesionalizacija svega, to je ono što će nas spasit od pizdarija… Ja sam Tadiji dao svoje kosti, meso i krv. Ja sam se, zapravo, posudio njemu

Znam, “najgori” sam… Ali, nemojte pomisliti da nemam empatije i da sam “nezainteresiran”. Voleo bih i ja da pustim “mozak na pašnjak” i da ne razmišljam o “svemu čega nema”. “Ja znam da izgledam” kao “brod koji tone”, a da stvar bude još više zabrinjavajuća… I “osjećam se” tako. Svi mi govore “budi svoj”, ali… “Vrijeme će doći” i za tako nešto.

Dobro, pošto sam se malo poigrao stihovima i nazivima pesama mostarskog sastava Zoster, da se vratim na početak. Zaista nemam osećaj da ovaj bend postoji i radi već 25 godina i iza sebe ima već pet albuma, a da na šestom uveliko radi. Jednostavno, “to ti je tako”. Stameni Hercegovci su išli korak po korak, lagano rasli i osvajali region po sistemu “tiha voda breg roni”.

Dugo nisam mogao da skontam zbog čega se diže toliki hype oko Zostera. A onda sam, sasvim slučajno, napravio paralelu sa novosadskim bendom Killo Killo Banda. Aha, to je to! Reggae kao osnova, tekstovi i priče prizemni i narodski, maltene drugarski. Onaj osećaj bliskosti sa nekime iako ga uopšte i ne poznaješ niti si sa njime razmenio koju rečenicu.

A vidi ih sada… Zoster će 6. juna nastupiti na samostalnom koncertu ni manje ni više nego u Luci Beograd, prostoru koji po pravilu dočekuje najveće svetske muzičke zvezde. Samo 20 dana kasnije Zoster će se naći i na programu ovogodišnjeg Arsenal Festa u Kragujevcu, sada već jednog od kultnih srpskih muzičkih festivala. U osvit svih tih značajnih letnjih dešavanja razgovaramo sa Mariom Knezovićem, “najgorim” od sve dece u Zosteru.

Hajdemo od početka… Zoster je jedan oblik herpesa, nešto kroz šta si tokom svog života i sam prošao. Koliko je to zaista bilo dramatično? Zbog čega si poželeo da nazoveš bend po tako neprijatnom iskustvu?

Mario: Sve se to dogodilo slučajno i u tom trenutku nije bilo tako dramatično. Tada nisam bio svjestan da je zoster posljedica stresa. Moj tata je umro devedeset i devete, ja sam to dobio negdje dvije i prve i vjerovatno je to ta nakupina koje ja nisam bio ni svjestan. Sada, kad pogledam unazad… Otkud meni mladom zoster? To obično dobiju stariji ljudi kojima padne imunitet. Virus imamo u tijelu kada prebolimo one dječje bolesti, rubeole, varičele… I kada ti padne imunitet, taj se virus aktivira i dobiješ upalu nervnih završetaka. Znam jednu ženu iz Zagreba, njoj je jedan na oko izletio, pa ga je praktično izgubila. To je jako zajebano, puno boli i veliki su plikovi… A znaš li zašto sam ja najgori? Zbog toga što su moji prijatelji najbolji. Svi su doktori, svi su završili ozbiljne škole, a ja sam otišao u pjevače, pa se zbog toga ja zajebavam da sam najgori. Jedan je kirurg, drugi je oftalmolog… Za vrijeme studija ja ih pitam „šta mi je ovo“, a oni mi kažu „to ti je zoster, ja sam to učio prije mjesec dana“. Onda mi oni sve ispričaju o tome, a ja napravim analogiju da smo mi bend koji je nastao kao posljedica pada imuniteta društva. Sama ideja da bi htio imat bend u poratnom Mostaru bila je suluda. Ja sam veoma rano dobio poriv da stvaram svoje pjesme. Imao sam bend i u srednjoj školi, zvao se Norme. Tako da… Zoster nam je u ono vrijeme zvučalo zanimljivo, pa je ostalo to ime. Sad bih ga promijenio, dao bih bendu ljepše ime (smeh). Recimo, Čuvarkuće bi bilo lijepo ime.

Izgleda da je Hercegovcima zapisano da moraju ići putem koji je posut trnjem i prepun izazova. Da li je tako bilo i u tvom slučaju?

Mario: Mislim da je svačiji put posut trnjem, da svako ima izazove koje mora proć, gdje moraš pobijedit sebe. Kad vratim film unazad, to je zaista bilo jedno veliko ludilo. Ne znam da li bih sada imao snage to isto prolazit, u to vrijeme je sve nekako išlo s lakoćom.

S jedne strane, Hercegovce odlikuje sirova snaga, izdržljivost i snalažljivost… A sa druge strane imamo istančanu emociju, izražajnost, intelekt, pisce poput Alekse Šantića, Jovana Dučića, Zuka Džumhura, Marka Tomaša… Gde si ti između te dve krajnosti?

Mario: Našao sam neki put, mislim da se to ponajviše da iščitat u ljubavnim pjesmama koje nisu patetične, a imaju patos u sebi zbog tog podsmijeha životu. To je surov kraj, krš je to, treba doć do zemlje da bi je obrađivao… Moraš napravit one vrtlove da bi došao do zemlje, a taj kraj dobro izbrusi ljude koji kriju svoje emocije kako bi preživjeli. Jednostavno, ne mogu si priuštit to otvaranje. I onda se nađe neki Marko Tomaš, neki ljudi koji su na tom prostoru odgojeni, pa imaju balans između tvrdoće i emocija.

Da li je i po tebi bilo potrebno „kopati“ kako bi se došlo do plodne zemlje?

Mario: Jeste, sigurno. To je proces, to nije nešto što bih ja htio osvijestit. Strah me je da će se izgubit magija ako to osvijestim. Ne želim neke stvari kod sebe pretjerano ni osviještavat niti analizirat, jer onda će postati preracionalne. Ja sve puštam da me nosi vjetar. Još se osjećam potentnim da stvaram i otkrivam stvari, još sam radoznao. Ako počnem analizirat, otjeraću muze.

Da se vratimo na „najgoreg“. Često su nas roditelji, familija, učitelji… kritikovali kada smo bili mali i govorili nam kako smo „najgori od sve dece“. Nekako se to u narodu ukorenilo, to je opaska koja se i dan-danas često čuje. Jesi li i ti imao takvo iskustvo tokom odrastanja?

Mario: Kažem ti, svi moji prijatelji su ozbiljni ljudi. Mislim, ozbiljan sam i ja (smeh). U nekom poimanju svijeta, pogotovo u Hercegovini, doktori su ozbiljni ljudi, a mi pjevači smo zajebanti. Tako sam ti ja među svojim prijateljima bio „najgori“. Ali, svi mi imamo najgore verzije sebe, samo su okolnosti te koje nas dovedu u stanje da ispoljimo tu svoju najgoru stranu. I koliko god da postoji racio koji ti ne dozvoljava da emocija upravlja tobom, mislim da postoji granica gdje više ni svijest ne može spasit čovjeka kada on doživi neke traume i bolove. I onda pokušavam razumijet gdje je ta granica, kako sam postao takav, a gluma mi puno pomaže u tome. Suštinski, meni svijest nalaže da želim bit dobar, ali nije to lako. Naljuti te neko i afektivan si, svašta pomisliš i kažeš, ljudski je to… Ali, moja je odluka da se ja borim s time. Ljudi su puno naprijedovali po pitanju svijesti, a kolektivna svijest je postala dio obrasca našeg ponašanja. Mi kolektivno usvajamo stvari koje su dobre. Tehnološki napredak je sada toliko brz da naša svijest još nije na nivou da time može upravljat kako treba, da upravlja savjesno. To će se definitivno dogodit, ne znam samo hoćemo li mi to dočekat. Ako stvari posmatramo samo za svog života, a „posle mene potop“, to nije ispravno gledanje. Ja se osjećam slobodnim zato što gradim tu svijest, a ne znam koliko sam uspješan u tome. Ne znači da sam ja dobar, ali moja težnja je da budem. Moraš imat neku vodilju…

Kod Lake si u podkastu rekao da si „divalj i formalno neobrazovan“. Šta ti je onda vodilja? Koje su ti reference, odakle crpiš ideje i inspiraciju?

Mario: Ne bih to mogao precizno definirat. To je ono nešto nakupljeno što svi mi imamo. To je pitanje zrelosti, mi moramo prvo otkrit svoje roditelje. Moraš njih spoznat kao ljude, malo manje emocionalno, a malo više racionalno, da vidiš ko su ti ljudi pored toga što su tvoji roditelji. I ja sam roditelj i pravim se da sve znam, moram tako (smeh). Ali, moje kćeri će jednog dana shvatit da sam ja isti kao i one, da ne znam ni ja kao što ni one ne znaju…

… reći će ti da si najgori…

Mario: Pa, da… Ja njih toliko volim, moje su namjere dobre, ali sigurno je da negde i griješim.

Koje su onda to reference i vodilje koje si u stanju da prepoznaš? Za šta (i koga) sa sigurnošću možeš reći da te je oblikovalo?

Mario: Mogu reć da je to moja mama. Morao bi je upoznat da bi ti bilo jasnije. Recimo, ona bi me znala utješit. U školi sam imao tako neke anksioznosti… Moja mama je prosvjetni radnik, predavala je u školi. Stari je bio strog i zajeban, njemu je škola bila glavna. I kada si dobar, to nikada nije dovoljno dobro za njega. To je OK, ja u tome prepoznajem da je on imao visoko mišljenje o meni, da ne treba da se zadovoljavam tek tako. A mama bi me utješila tako što bi rekla „nek’ si ti meni živ i zdrav, a ovo ostalo…“. I onda bi meni pao teret, ne bih imao tu brigu zbog škole. Ja imam blizanke, ali poređenja se sama nameću, jer jedna je ovakva, a druga je onakva, imaju različite karaktere. Tako isto i roditelji, jedan je više, a drugi manje strog.

S obzirom na društveno-političke prilike u regionu, da li nam je potreban novi Gavrilo?

Mario: Ne, ne treba nam. Nama treba 100 godina mira tokom kojih ćemo zaboravit nasilje, u kojima neće bit živih ljudi koji su bili svjedoci ili sudionici bilo kakvog nasilja. Mi nikada nismo imali mir na ovim prostorima, imali smo ljude koji su bili traumatizirani sve vrijeme. Ti dođeš kući i donosiš tu traumu, ona isijava iz tebe kao radijacija. Neko je svjestan toga, neko nije, ali mi smo, u suštini, svi pogođeni time. Dovoljno ti je da slušaš radio i pratiš vijesti. A zamisli tek da si sudionik i da to donosiš kući… A kome to donosiš? Onima koje najviše voliš! I ako nisi svjestan toga, ti njima činiš zlo. Ali, to je sve zapisano. Očevi su jeli kiselo grožđe, a djeci trnu zubi. Time se ja bavim na novom albumu.

Gavrilo vam je bio važan u toj jednoj temi, on je čovek koji je definitivno obeležio jednu epohu…

Mario: … on je bio idealist, inače se ne bi upuštao u tako nešto. U suprotnom, gledao bi da šmugne, da spasi svoju kožu. To je nešto što treba poštovat. Ali, iz današnje perspektive, akt bilo kakvog nasilja je za mene neprihvatljiv. Nasilje je duboko ukorijenjeno u našim porodicama na Balkanu, čak i verbalno. Mi ga tumačimo i kao dio ljubavi. Ja imam dvije kćeri i ne želim im natovarit još prošlosti neke… Čije?! One imaju pravo na svoja iskustva i svoju slobodu, a ne da nose moje traume.

A šta obeležava ovo vreme u kome danas živimo?

Mario: Evo, pogledajmo studente… Mislim da je njihov pristup svemu, ono, čisto srce. Ono kaže: „Ja nemam šta da krijem, izvol’te“. I prije sam govorio da je na Balkanu potrebna profesionalizacija svega. To je ono što će nas spasit od pizdarija. Kad odu na zapad, svi naši ljudi su profesionalni, nose šljemove na gradilištima, svi poštuju propise… Ali, ovdje mi te standarde ne poštujemo. Ono što studenti danas traže je da se odgovornost preuzme i snosi. Ove druge političke konotacije me ne zanimaju, jer ja gradim cijeli imaginarij da bih pobjegao od banalnosti politike. Ja živim od publike do koje smo došli ispod žita, nismo do nje došli nikakvim marketingom. Ljudi dođu na naš koncert i znaju sve tekstove napamet, mi nismo bend od jedne pjesme. To nam je najveća nagrada i dalo nam je slobodu u ovome što radimo. Ne želim bit ohol i gord, da ja nekome serem kako nešto treba. Ne znam ni ja kako treba, ja samo mislim da treba uklanjat strahove, jer oni su generator svih zala. Pohlepa je iz straha da neću imat, pa moram da trpam, da imam sve… A prolaznost je ono što me osviještava, nju sam shvatio kroz smrt oca. Kad ti umre roditelj, ti znaš da si ti sljedeći. Kad umru baba i deda… Voliš ti sve njih, ali roditelji su ona opna koja te štiti od svega. Kad ode roditelj, pukla je opna, a ti si sljedeći koji ide preko. Mislim da iz toga crpim cijelo nadahnuće. Ja nisam čovjek od pameti, ja sam čovjek od nadahnuća, znaš…

Vaša muzika je u osnovi bliska reggaeu i dubu, pošto ima taj neki plesni groove…

Mario: Ima, da… Ja nisam imao sviračko umijeće, ali me je veoma zanimalo stvaranje moje vlastite pjesme. Neka bude i loša, al’ moja (smeh). I jednom prilikom je došao neki lik koji je, onako, uvijek srao o muzici… I onda mi je pokazao taj reggae ritam koji mi je dao tu jednostavnost, da ne zapadnem u neko muzičko kompliciranje. Otud je reggae taj neki basic, a moje pjesme su dosta mantrične. Ja sve te refrene imam u mantri, zbog toga oni možda i jesu tako prijamčivi, ’ajmo reć. Ja ti sve to dosta sažvaćem, dosta to dugo traje. I ako me to radi, onda je to to…

Reggae je jedna od varijanti crnačke muzike. Ona je kod vas u velikoj meri prisutna, čak i u muzičkim spotovima možemo videti neka plemena, afrička sela i ljude u njima…

Mario: Ta ideja je došla od Danisa Tanovića. Mada, ja sam to uradio i prije nego što sam njega upoznao. Ima jedna replika u njegovom filmu „Ničija zemlja“. Vojnici su na liniji, puca se, oni čitaju novine i neko kaže: „Vidi sranja u Ruandi“. A oni su tek u sranju neviđenom… No, tamo negdje je sranje još i veće. I onda mi je bila fascinantna Afrika koja je tako napaćena, a opet tako slobodna i vesela. Kad ti vidiš te ljude… Nemaju ništa, a imaju sve. Mi ih žalimo iz naše perspektive, a imamo puno učit od njih. Opet, pričamo o onoj Africi koja je došla do nas…

… idi ti u Nigeriju, ako smeš…

Mario: … zajebano je, da. Ali, taj vibe koji oni imaju u muzici… Šta je naša muzika? Gusle, gange… Sve same žalopojke.

Muzički, a bogme i geografski ste između Beograda i Zagreba…

Mario: … u srcu smo, u epicentru!

Pa, kako se snalazite u tom prostoru?

Mario: Znaš šta… Mislim da mi nosimo sve. Drugima je sve to malo i egzotičnije, a mi dolazimo iz epicentra, gdje smo svi mi zajedno. Ne osuđujem ja nikoga, već apeliram na svijest. Roditelji su nam donijeli svoje traume, te nemoj ovo, nemoj to tako… U stvari, oni su nas samo zarobili. Ja sam imao sreću da sam se uspio izvuć iz toga, a neko možda nije… Opet kažem, nisam ni u šta siguran, samo slijedim svoju intuiciju i slobodu da ne moram ništa petljat, lagat i pretvarat se. Jednostavno, želim bit i postojat, jer jednom neću bit. Mislim da u tome leži tajna ovog što ja radim. Imao sam tu sreću da nisam imao nikakvih predrasuda, da sam naučen pristupat svim ljudima na isti način.

Album „Najgori“ je predstavljao neku vrstu zaokreta u odnosu na sve što ste pre toga radili. Uz to, promenili ste i izdavačku kuću, otiši ste u Croatia Records.

Mario: Croatia Records ni na koji način nije utjecala na album. Bila je korona kada smo ga pravili i njihova podrška nam je u tom trenutku puno značila. Ali, izdavaštvo je danas u krizi, ono danas nema težinu koju je imalo nekada. Kad imam šta da poručim svijetu, ja uzmem mobitel, snimim se, pa na Facebook… I oni koji me prate, prenijeće vijest da sam ja nešto rekao. Ako sam im bitan… Dakle, uopće mi više ne treba medij, jer sada sam direktno povezan. To je nešto što se u cijelom svijetu dešava, ta decentralizacija. Ti možeš živjet na planini i radit za firmu u Irskoj. Naša generacija predstavlja posljednje Mohikance koji su uhvatili taj voz tehnologije, a današnjim klincima je to normalno. I zato njih ne možeš zajebat, oni traže preuzimanje odgovornosti. Ako si mi rekao da ćeš ofarbat zid – ofarbaj ga. U neku instituciju u Mostaru je došao neki lik, sad je on postao važan… I on kaže: „E, sad je mene“. Uopće ne razumije koncept da je najteže bit moćan. Da bi bio vođa, moraš bit mrav, moraš bit najmarljiviji.

Hoće li se trend promena nastaviti i na novoj ploči?

Mario: Hoće, ali nemam to opterećenje. Mi imamo sreće da nismo postali ultrapopularni s prvim albumom. Stekli smo neku publiku s njim, pa sa drugim malo šire, treći je bio iznenađenje, jer iz reggaea smo otišli malo više u rock… Dakle, ne razmišljam o tome. Uopće mi nije referenca ono što je bilo, važno mi je samo ono što je sada.

Pa, šta je sada?

Mario: Ima svega… Žanr me ne vodi, već mi služi kao alat. Vodi me ideja, ono o čemu pričam, a muzika je prateći ambijent.

Hoće li se priča o Tadiji nastaviti i na albumu koji je u pripremi?

Mario: Pominje se Tadija, ali njega smo ubili na prošlom albumu, on je morao umrijet. Na novom albumu pratimo njegovu ostavštinu, ono što je ostalo iza njega.

Jesi li ti i u kojoj meri sličan Tadiji?

Mario: Kako ne! Ja sam Tadiji dao svoje kosti, meso i krv. Ja sam se, zapravo, posudio njemu. U tome mi je pomogla gluma kojom sam se postavio u tu ulogu. Da bih ga oživio, da bi on bio uvjerljiv, dajem mu neke istine koje su moje. Zanimljivo je otić tamo, u ta stanja i fikcije, a da privatno nisi takav. Ja privatno nisam zajeban lik.

Ne deluješ kao neko ko pravi dugoročne planove, pošto te vode intuicija i trenutna inspiracija. No, postoji li još nešto što bi u svetu muzike i umetnosti voleo da istražiš?

Mario: To mi se samo kaže. To je nešto što ti život donese i što te zainteresira. To su neki znakovi koje sam ja naučio prepoznavat kroz ono što radim. Ja sam se u startu želio bavit muzikom i kada smo objavili prvi album, kada je CD još nešto značio, ja sam tad znao da ću se ja time bavit. Ali, nisam znao kako će to izgledat. A i zašto bih znao? Zato i jeste uzbudljivo. Sebi dajem taj prostor da mi opet bude uzbudljivo, da krenem ispočetka. Zato i kažem, zajebano je kada izdaš prvi album koji te razvali i odnese, uđeš u business mode, pa se poslije uvijek referiraš na taj prvi. To ti više dođe kao teret. Mi smo imali sreću da nismo doživjeli uspjeh sa prvim albumom. Mislim, za mene je to bio uspjeh, ali nije bio i komercijalno, a to je ono što se podrazumijeva u javnosti. Mi smo s petim albumom postigli to što je neko uradio s prvim, ali ja smatram da je to srećna okolnost, da nas je to sačuvalo. Mi smo našu publiku naučili na stalne promjene, ali smo to uvijek mi. I oni vjeruju u to. Publika nas voli zbog toga što smo uvijek u potrazi, što tražimo to uzbuđenje. A ljudi ga s nama proživljavaju i ja to jasno vidim.

Ki Klop: Disko se kuje dok je vruć

Tagovi: Mario Knezović, Zoster