Oxajo: I dalje nismo „all in“

Pisanje tekstova nije proces koji nam je preterano studiozan, to se više dešava instinktivno… Trenutno nam je najveće iskušenje kako živeti rokenrol, a održati familiju u vinklu… Teško je da se izmestiš i napraviš nešto novo kada te ljudi već doživljavaju na jedan način

Stray Dogg, Artan Lili i Savana su dobro poznati muzički sastavi na ovim prostorima. I svi su, manje ili više, već mnogo toga rekli na sceni. Vreme će pokazati da li tu ima prostora za još neku zajedničku kreaciju. Ali, šta kada pojedinac oseti da ima energije, kapaciteta i kreativnosti za nešto više ili za nešto drugo? Tada se desi… Oxajo!

Dušan Strajnić Dukat

Nema potrebe detaljno predstavljati ovaj bend, jer siguran sam da je većina vas upoznata sa njegovim radom. Ako nikako drugačije, onda barem po pesmi „MaMa“ sa kojom su ove godine nastupili na Pesmi za Evroviziju (PZE). Iako je to relativno i dalje nov bend sa svega četiri singla (odnedavno pet), za Oxajom se već podigla neverovatna prašina, a za njihove (isto tako retke) nastupe vlada nezapamćeno interesovanje.

Marko Vlajčić

Priznajem, dugo sam bio u čudu zbog čega se diže toliki hype oko Dušana Strajnića Dukata (vokal i gitara, osnivač Stray Dogga), Daria Vuksanovića (vokal i gitara, Savana) i Marka Ajkovića (bubanj, Artan Lili). Da ne zaboravimo i četvrtog člana koji se upravo priključio bendu, a to je Marko Vlajčić, koga pamtimo kao basistu Zemlje gruva i Sinestezije. Pa, pošto Oxajo sada ima dva Marka, u nastavku priče ćemo ih po njihovom internom vokabularu oslovljavati sa Marko Ajko i Marko Vlajko.

Dario Vuksanović

Nedavni nastup u novosadskom Bulevar Booksu bila je prilika da skontam o čemu se tu, zapravo, radi. Koncert je bio rasprodat nedeljama unapred, tako da u knjižari ni igla nije imala gde da padne. A tamo… Četiri momka (to kažem da bih se i ja osećao mlađe) utegnuta u odela koja je za njih pažljivo skrojio poznati stilista Ašok Murti. Možda ne baš „my cup of tea“, ali je to dobra, kvalitetno producirana muzika. I ljudi (dobro, momci) su izuzetno harizmatični i odlično zvuče uživo! A prostor ispred njih je krcat (uglavnom) ženama… Gotovo, uspeli su u životu.

Marko Ajković

No, to su i dalje ljudi (momci) koji su sasvim prijemčivi, prizemni i otvoreni. Takvi su bili i u razgovoru za Rockomotivu nakon koncerta na kome su i literarno iscedili poslednju kap znoja iz sebe. Umorni i na izmaku snage, ali veoma (raz)govorljivi. I sve to sa velikim osmehom i dobrim raspoloženjem.

Au, kakav dan… Da li i vi imate takav osećaj?

Dukat: Nama je super! Prolazimo kroz neki proces i razgovaramo o tome kako da dostignemo optimum. S obzirom da nam je, suštinski, ovo bila tek druga svirka, mogu da kažem da nam dobro ide. Sa Markom Vlajkom smo danas svirali prvi put, sa Markom Ajkom je ovo bio četvrti nastup, a Dario i ja smo sveukupno svirali šest puta zajedno, tako da je sve ovo i dalje u nekoj početnoj fazi. Svaki detalj ima neku ulogu, pa i to kako se krećeš na bini. Evo, ja sam njemu (Marku Vlajku) večeras četiri puta isključio pedal bar tako što sam zgazio na njegov kabl. Očigledno, ili pedal bar tu ne treba da stoji ili ja (smeh). Tako da… Nešto moramo da uradimo po tom pitanju, jer vidim da basa nema nigde, a pola pesme je bazirano upravo na basu. Ko i kada svira solo, gde škripimo, šta je dobro… Sve se to nekako sada razotkriva, pa računam da ćemo do jeseni biti na vrhuncu.

Država Ohajo je poznata po košarkaškom klubu Cleveland Cavaliers, avijatičarskoj braći Wright, Rock & Roll Hall Of Fame u Clevelandu…

Dukat: … a ima i pesma Damiena Jurada koja se zove „Ohio“. To je, barem meni, bila inspiracija za naziv benda.

Dario: Da, Dukat je dao ime bendu. Suštinski, ti tu nikada nemaš pravu odluku…

Dukat: … pa nagađaš nešto sve dok ne nabodeš pravu stvar. Zato sam ja bio u fazonu „ovo je moj predlog, hajde da se odlučimo za ovo“. Na kraju, ako je bend uspešan, svako ime je dobro. Čak je i Van Gogh dobro ime (smeh).

A kako ste se kao rokenrol muzičari navikli na ta odela?

Dario: A je l’ znaš ti za Nicka Cavea? Madness, Interpol? Mada, istina je da postoji neka kontradiktornost između rokenrola i odijela.

Dukat: Ja sam bio sumnjičav, ali kada sam prvi put obukao odelo za Beoviziju, osetio sam se dobro. Izgledaš malo bolje, pa se bolje i osećaš. To je veoma važno za samopouzdanje čoveka (smeh).

Često se u svojim pesmama bavite snovima. Zašto su vam oni toliko važni? Šta vi sanjate?

Marko Ajko: Vlažne snove. Ili košmare.

Dario: Ja imam paralize snova još od malih nogu. Uvijek je to isti motiv: neko pokušava da mi uđe na gajbu, da provali unutra. Uvijek „kvaka radi“ i ja u tom momentu ne mogu da se pomerim, pa pokušavam da dozovem partnera s kojim živim kako bi me probudio iz tog košmara. Užasno je, zaista.

Marko Ajko: Stvarno, gde sve imamo snove? U „Mami“… I gde još?

Dukat: U „Moje vreme“.

Da, u dve pesme. A možda i tri…

Dukat: … od ukupno četiri (smeh)!

Dario: Da, to je dobro zapažanje. Kad neko svjež dođe sa strane, pa primjeti neke stvari…

Marko Ajko: OK, moramo da izbacimo reč „san“ iz tekstova (smeh).

Dukat: Ja moram da priznam jednu stvar. Pisanje tekstova nije proces koji nam je preterano studiozan, to se više dešava instinktivno.

„Sijam“ je neka vrsta introspekcije, psihoanalize, alat kojim kopate po sebi i istražujete. Pa, šta vidite kada podignete poklopac?

Dukat: Iskreno, ja izbegavam da ulazim u te bunare.

Marko Ajko: Plašiš se?

Dukat: Ne samo da se plašim, već mislim da je to gubljenje vremena. Osim toga, kopanje po sebi mi stvara još veću paranoju i odvodi mi život u nekom pogrešnom smeru. To je što je, takvi smo kakvi smo, u četrdesetim godinama ne može mnogo toga da bude bolje niti da se nešto značajno popravi.

Time si se bavio u storytellingu?

Dukat: Da, kada sam to razrešio sam sa sobom, onda sam i napravio storytelling. Tada sam shvatio da mogu da pričam o svemu što je bilo, a da me to ne remeti. Inače, ako krenem da kopam po svojoj prošlosti i svojim osećanjima, to me toliko poremeti da mi se ceo život sjebe. Tako da…

Marko Ajko: … bolje je da samo voziš dalje?

Dukat: Da, voziš dalje, gledaš šta će biti sutra i ne okrećeš se nazad. A u tekstovima koje pišemo… To je zaista neki instinktivni trenutak, ja stvarno verujem u to. Ima (teksto)pisaca koji se time bave na drugi način. Recimo, James Joyce je svakog dana po osam sati sedeo za pisaćom mašinom. Na kraju dana je imao tri rečenice koje su perfektno sastavljene. Ili Bukowski i Kerouac, koji su znali da sednu na WC šolju i na toalet papiru napišu ceo roman. Očigledno, postoje različiti pristupi, a mi smo bliži pristupu…

Dario: … Bukowskog (smeh).

Dukat: Tako nekako, u studiju smo, pravimo pesmu i u tom trenutku pišemo tekst. I nešto što je zakopano izleti napolje, a posle toga ni ne moraš mnogo da se obazireš. To se uvek dobro uklopi, jer ima nešto u tome kada pišeš tekst za muziku. I sama muzika tu doprinosi i izvlači neke stvari do kojih ne možeš da dođeš u normalnom stanju svesti.

I kada je na dnu, kada je u prašini ili pesku, čovek i tada može da sija. Kako se dolazi u to stanje svesti?

Dukat: Mislim da moraš da budeš blagosloven nekim darom. Kao što je sa nama slučaj (smeh).

Put je dug. Da li ste barem na pravom putu?

Dario: Za sada djeluje tako.

Dukat: Za sada… Ne znam, ne mogu ja više da pričam (smeh).

Marko Ajko: Ali, dobar si, dobro ti ide. Ovo je intervju s tobom, u stvari.

Dukat: Zato što si ti legao kao da si na terapiji (smeh). Elem, dobro je to pitanje, jer naš bend je na sjajnom putu. A šta to nama donosi u privatnim životima, šta donosi drugim ljudima oko nas… Ne znam, možda menjamo nešto veliko, a da toga nismo ni svesni.

Dario: Na primjer, ja nikada ne bih rekao da stranputica može da ide paralelno sa pravim putem, odnosno tik uz njega.

Marko Ajko: Ja se slažem sa Dukatom. Bend ide u dobrom pravcu i možda ostavi neki pečat u popularnoj kulturi. Možda se upišemo, možda ne… Kako god, mi ne razmišljamo o tome, već radimo ono što nas vozi.

Dukat: I dalje se stvari dešavaju spontano, a sada smo već zagazili malo više u neke profesionalne vode. Imaćemo mnogo svirki i festivala, snimamo spotove, bili smo na Beoviziji… Baš se bavimo ovime. No, kako je Ajko to lepo primetio, sve i dalje izgleda kao da šutiramo loptu levom nogom.

Marko Ajko: Nismo „all in“.

Dukat: Na neki način smo već mnogo toga uradili i uložili u celu priču, ali još nismo dali sve od sebe. No, to nam daje neku spontanost i možda je baš tako i dobro. Trud te često dovede u grč, a grč retko kada daje dobre rezultate.

A jeste li u međuvremenu jedan drugome postali „najbolji drug(ovi)“?

Dukat: Ajko je moj zet, tako da smo nas dvojica baš bliski. Dario je naš brat, drug, sin (smeh). A Vlajko i ja smo išli zajedno u vrtić, iz istog smo kraja i odrasli smo zajedno. On je sa mojom sestrom bio u istom odeljenju u gimnaziji.

A je li Ajko bolji kao bubnjar ili kao zet?

Dukat: Pa, bolji je kao zet… A znaš li koliko je to dobro ako se zna da je on fenomenalan bubnjar (smeh). Baš sam imao sreće sa njim, a najjače je što smo na kraju napravili i bend. Mi smo se jedno vreme sretali po gradu, po nekim čudnim stanovima. Ne znam da li se sećaš tog perioda…

Marko Ajko: … i po stanovima i po kafanama! Dukat baš i nije voleo moj bend, a nisam ni ja njegov. Uprkos tome, mnogo smo se gotivili i uvek bili u grupama ljudi koje su izlazile zajedno. Živeli smo i sličnim načinom života, išli na aftere…

Dukat: Ali, to što ja nisam bio fan Artan Lilija, a ti nisi bio fan Stray Dogga… Mislim da je to u našem stvaralačkom odnosu napravilo lep balans. Nemaš neki respekt koji te podvlači ispod, već možeš otvoreno da razgovaraš o stvarima.

U pesmi „Moje vreme“ kažete „želim još jednom bar da probam je“. Koga, šta?!

Dukat: Slavu! Kao Robert Johnson na „Crossroadu“, gde kaže „moje vreme prošlo je, želim još jednom bar da probam je“ tražeći neku slavu. Kada sam ja to pisao, bio sam u svojoj četrdesetogodišnjoj potrazi za novim bendom. Ako baš hoćeš da demistifikujem to… A može da bude bilo šta. Slava tako jadno zvuči, nije baš slava kao takva, već neki novi đir.

Kako se oko vas stvorio toliki hype posle svega četiri pesme? Imate li neku ideju šta se tu dogodilo?

Dukat: Neki ljudi bi rekli da se to desilo zbog Beovizije, ali ja tvrdim da nije. I pre toga se digao ozbiljan hype, mi smo imali koncert u Domu omladine za skoro 400 ljudi sa samo dve snimljene pesme. Stvari su se sada podigle na još viši nivo, a razlog je sasvim jednostavan…

Dario: … zato što su sve četiri pjesme baš dobre!

Dukat: Da, zaista to mislim bez ikakve želje da zvučim prepotentno. Volim da ih čujem, dobro su urađene, imaju neki pop kvalitet, ali i neku rok autentičnost.

Dario: Skontao sam da postoji nešto što karakteriše naše pjesme, a to je neka up-beat melanholija. Znaš ono, blago je tužno, ali ti, ipak, daje neku nadu.

Dukat: Zanimljivo je da ti to tako doživljavaš… Mi u samom bendu često imamo potpuno drugačije osećaje u vezi sa našim sopstvenim pesmama, uopšte ih ne doživljavamo na isti način.

Dario: Na primjer, dug je put, sve je malo tužnjikavo, a onda imaš refren gdje ide „sve je OK, sve prolazi“, mada to nije uvijek dobra stvar. „Sijam“ je sva mistična, pa u jednom momentu dođe „a vidi me sad…“, što je, opet, neka nada.

Dukat: Da, da… Samo da ti kažem… Meni je „a vidi me sad, sijam, sijam“ baš cinično, pošto sam, je l’, do tada bio propalitet…

… gde si bila kad sam bio niko?!

Dukat: Da, tooo! Vidi me sad, sijam, onako razvaljen… Sada sam baš dobar, a sutra ujutro… Neće biti baš tako sjajna situacija (smeh).

Da li vam taj hype predstavlja neku vrstu pritiska u smislu očekivanja javnosti?

Dukat: Vidi, mi sami od sebe očekujemo da napravimo nešto zbog toga što nam super ide i volimo ovo što radimo. „Don’t Believe The Hype“, što bi rekao ovaj tvoj (Chuck D iz Public Enemy).

Dario: Znaš li šta je olakšavajuća okolnost u svemu tome? Prije nego što se desio hype, mi smo stavili u šaržer par dobrih pjesama, ali nisu sve te pjesme izašle. I onda se postavilo pitanje „šta dalje“. Igrom slučaja, mi smo već imali pripremljeno šta je sljedeće.

Dukat: Sve što dolazi je dobro, veruj mi.

Dario: Da, najbolje stvari smo čuvali za to „sljedeće“. Zbog toga i ne osjećamo tu vrstu pritiska.

Dukat: Ako hoćeš najiskrenije, meni je najveći hype od svega kada ubodemo neku dobru melodiju ili vibe kod nas u studiju. Tada odlepim, brate! Svirke su mi cool i zabavne, ali to mi je kao nešto potpuno drugo u odnosu na ovo što radimo kada pravimo muziku. Kao da si pekar i praviš buhtle, a onda ideš da te buhtle prodaješ. Dobro, voliš ti i proces prodaje, pričaš nešto sa ljudima, iskomuniciraš sa tom ženom ili babom koja je došla, pitaš „kako ste, kako je deda“, vratiš kusur, zabaviš se i imaš lep dan… Ali, ti si ustao u četiri ujutro i baš si se naložio kad si mesio testo i video kako raste. Znaš, to su dve različite stvari, pekar i prodavac. A mi radimo obe stvari, pravimo i prodajemo te naše buhtle.

Jedan od najčešćih komentara na vaše spotove na Youtube je „PZE me je doveo ovde“. Ili „kako ovo nisam ranije čuo“. To sve govori da je odlazak na Beoviziju (PZE) bio pravi potez.

Dukat: Istina je, uboli smo sa time. Neki ljudi me pitaju kako je moguće da nismo prošli dalje, a ja im kažem da smo prošli baš onako kako je trebalo. No, super momenat u celoj toj priči je što smo imali 2-3 dobre pesme pre toga. Kada ti se na takvoj manifestaciji svidi neki bend, ti onda imaš još nešto da vidiš i čuješ što može da ti se dopadne. A nama to otvara mogućnost da zakazujemo nove svirke. Sada treba izdati taj album na jesen i tek onda će krenuti neka naša karijera.

Šta je za svakoga od vas u Oxaju drugačije od prethodnih projekata u kojima ste učestvovali?

Dukat: Pevam na srpskom, a pravim i potpuno drugačiju muziku od dosadašnje. Novo mi je i to što radim sa još dva autora u potpuno ravnopravnom kreativnom smislu. Morao sam da naučim da pustim stvari da idu svojim tokom, da nađem svoje mesto. U Stray Doggu pesme pravim od A do Š, a ovde se događaju najbolje stvari kada sve pustim. Moje mogućnosti imaju granicu, a sa njima dvojicom dolazim do nekih daljina do kojih sam nikada ne bih mogao.

Marko Ajko: U odnosu na Artan Lili ovde postoji jedna simpatična i šarmantna doza neozbiljnosti koju vi možda i ne vidite, ali mi smo je i te kako svesni.

Dario: Svi drugi ljudi sa kojima sam radio nisu imali zrelost da mi daju povjerenje za neke stvari. Njih dvojica mi vjeruju i ja se osjećam jako slobodno, imam dovoljno samopouzdanja da izrazim sve što mi padne na pamet. Mi smo, na neki način, porodica, mnogo dugo smo zajedno. Ja sam, u suštini, ušao na scenu preko Dušana (Dukata), ali čak i prije nego što su Marko i njegova sestra bili zajedno, Marko i ja smo se družili i sprijateljili. Kada je formirana Savana, Marko i ja smo počeli da pravimo pjesme zajedno i skapirali smo da imamo neki zajednički ukus i da se veoma dobro kontamo. A dobro se kontam i s njim (Dukatom). I šta se desi? Potpuno uvrnuta stvar, Marko se oženi njegovom sestrom! Oni postanu porodica, a nas trojica napravimo bend… Bizarre! Ne znam kako, ali neka alhemija se potrefila i… Mnogo je drugačije od svega što sam do sada imao. Čak mogu reći i da je nezamjenljivo!

Da li, kao teniski trener, misliš da će Đoković osvojiti 25. grand slam ili ne?

Dukat: Teško, skoro i nemoguće. Ne znam ni kako je olimpijadu izvukao na mišiće. Ako neki turnir može da osvoji, onda je to Wimbledon. Neka se zapiše da sam to rekao (smeh). Na Roland Garrosu nije imao šanse, mnogo je bilo setova, mnogo dugih mečeva… Na Wimbledonu je sve kratko i brzo, pa fizički može da izvuče taj turnir. Igrom slučaja, trenutno nema nekog izrazitog igrača na travi, pa mu dajem šansu za Wimbledon. Ako to ne uzme ove godine, može da kači reket o klin.

Čekamo narednu jesen i vaš prvi album, za koji kažete da je borba sa nekim vašim izazovima i iskušenjima. Pa, šta su vaša ključna životna i profesionalna iskušenja u ovom trenutku?

Dukat: Iskušenja su baš velika, svakome od nas su drugačija. Ajko i ja imamo porodice, po dvoje dece obojica, i to nam je nova stvar. Trenutno nam je najveće iskušenje kako živeti rokenrol, a održati familiju u vinklu. A Dario ima neka druga iskušenja…

Dario: Da, krećem kod terapeuta. Nadam se da će sve biti OK, te da će se moja iskušenja od juna eksponencijalno smanjiti.

Takođe ste pomenuli da će album biti svojevrstan balans svetla i mraka.

Dario: Djeluje da za sada mrak nekako pobjeđuje (smeh). To je karakteristika ovog benda: malo svjetlo, malo mrak.

Je li Marko Vlajko postao stalni član benda?

Dukat: Ide ka tome, da. Tek smo krenuli da radimo zajedno.

Vlajko, kako je tebi sa ovom ekipom?

Marko Vlajko: Divno! Dukat i ja se znamo od detinjstva, iz istog smo kraja, obojica smo dugo u muzici… Jedno vreme smo zbog životnih okolnosti imali pauzu u komunikaciji. Zapravo, o njegovom novom bendu smo počeli da pričamo u dečjem parkiću. Dobili smo decu u isto vreme, pa smo se sreli u parku za igru, gde sam mu ja rekao da mu je novi bend super. Moja žena i ja smo bili na svirci Oxaja, sreli se sa Dukatom i njegovom porodicom, družili se… Meni je bend postao interesantan kada sam čuo prvi singl. Nisam ni znao o čemu je reč, nisam ni bio svestan da Dukat peva, jer on je do tada pevao na engleskom jeziku. Tek kada sam mu video facu u spotu „Put“, skontao sam da je to Dukat. I tek onda sam otkinuo, jer ovo je jedna potpuno nova dimenzija u odnosu na sve ono što je do tada radio.

Dukat: Tada je krenula i priča sa ovim odelima. Ideja je bila da probam da se izmestim iz tog okvira u kome sam iscrtao sam sebe. Sada krećemo u jednu novu fazu, nije poenta samo u tome što pevamo na srpskom, već je to pokušaj da se „reinventujemo“. Veoma je teško da se izmestiš i napraviš nešto novo kada te ljudi već doživljavaju na jedan određen način. Često to bude i odbačeno. Pričao sam sa nekim menadžerima, mnogi su bili u fazonu „nemoj da praviš novi bend, samo dodaj nešto u Stray Dogg“. Ali, mislim da je to baš dobra poenta, da mora da se napravi neki zaokret. Ne samo u muzici, već i u izgledu, zvuku pristupu, ljudima… Ja sam Oxajo krenuo da pravim sa mojim Markom iz Stray Dogga. Brate, ne može… Moraš da promeniš sve. Mi smo se najviše izdefinisali kada smo batalili te moje stvari i krenuli da radimo naše pesme od nule. I, znaš šta? Mi smo sebi odsekli jednu od grana na kojima smo sedeli. Imali smo još pet stvari za ovaj koncert, ali smo ih odbacili jer to nije Oxajo. Treba da napravimo svoj zvuk i mi upravo to i radimo. Svaka pesma nam je dobra, samo je put do njih malo sporiji.

Mario Knezović (Zoster): Nisam čovjek od pameti, već od nadahnuća

Tagovi: Dušan Strajnić Dukat, Oxajo