Datumar: Azra izdala “Azru”
Prvi album zagrebačkog benda Azra objavljen je na današnji dan 1980. godine, a produkciju albuma potpisuje tada već antologijski Drago Mlinarec. Neki izvori tvrde da je već tad bilo poznato Džonijevo nezadovoljstvo zvukom materijala, ali većina će se složiti da je Mlinarec uspeo da uhvati sirovi zvuk i uigranost benda te da mu donese bar pola tuceta uspelih i danas vrlo slušanih pesama.
Ovaj album se smatra jednim od najboljih debi albuma na jugoslovenskoj rok sceni. Štulićevi tekstovi se na prvom albumu ne bave političkim, već ljubavnom i socijalnom tematikom.
Svih 12 pesama sa prvog albuma napisao je Štulić. Generacije 80-tih su brzo naučile tekstove ovih pesama, međutim između učenja napamet i učenja s razumevanjem velika je razlika. Svaka od pesama s albuma u sebi nosi duboku spoznaju o načinu na koji društvo funkcioniše, a celi je album oblik traženja kanala komunikacije unutar svakog ljudskog bića.
Uvodnom pesmom „Jablan“ i refrenom „Drugom stranom, jablane, kreni“, Štulić razmiče koprenu jednoumlja prisutnu u svakom, pa tako i u vremenu komunističke Jugoslavije. Jablan, drvo koje je simbol postojanosti i stasitosti, Štulić pomno bira kao početni simbol čitavog albuma. Nakon uzdignuća jablana kao prvog bisera u ogrlici albuma, Štulić kompozicijski savršeno dodaje drugu perlu s naslovom „Uradi nešto“. „Uradi nešto za svoju savjest“ prvi je stih pesme u kojoj „Jablan“ kreće u delovanje. Iako je nepravedno pesmu ne navesti celu, izdvojila bih stihove: „ne misli da si sam“, „zaboravi na strah“, „smiri drhtanje“, „nema vremena za bolju budućnost“, „nema vremena da predahneš“, „nema vremena da živiš još jednom“ i „pljuni na svoju facu i postani čovjek“. Vidljivo je već nakon prve dve pesme da ga je lako slušati i pevati, ali nije ga lako upiti niti u delo preneti. Možemo da čujemo kako Štulićeve reči odjekuju još jače nego tada, jer i danas je kao i tada „Teško vrijeme“, što je naslov trećeg bisera u ogrlici Azre.
Smiraj nakon „Teškog vremena“, Štulić nalazi u četvrtom biseru, duboko intimnoj pesmi „Tople usne žene“. Nalazi ga u noćima u kojima sanja tople usne žene, u kojima sanja svet drugačiji i bolji od onog kojem svedoči na javi. U tim noćima prepoznaje „čudne dileme, ravnodušne sjene i nepoznate priče“. Briljantno, duboko iskustveno i saznajno. Imamo li i danas neke čudne dileme, primećujemo li oko nas ili u nama ravnodušne sene, imamo li osećaj da našim životima upravljaju nepoznate priče? Sve se to, kako u pesmi tako i danas, odvija obavijeno tamom noći koju Štulić nadilazi time „što nikome ne da da mu u snove uđe“. Iz tog sna Štulić samoga sebe budi petim biserom „Vrijeme odluke“ u kojoj, iako se kroz metaforu obraća ženi, zapravo se obraća samome sebi nadovezujući se na prethodnu pesmu stihovima: „Ostaješ u krevetu, bojiš se gomile“ i „Htjela bi da te nema, ali to ne ide. Htjela bi da spavaš, vrijeme je odluke.“ „Nesklad između zbilje i sna“ proteže i kroz pjesmu „Gracija“, šesti i posljednji biser na strani A.
„Krvavom Meri“ otvara stranu B, predstavljajući ženu koja je odlučila biti autentična. Pored toga što se tom pesmom sadržajno i koncepcijski nadovezuje na prvu stranu albuma, odlično menja uloge i upotpunjuje priču jer dok stranu A počinje „Jablanom“ kao autentičnim muškarcem, stranu B počinje autentičnom ženom. Njoj suprotna je iduća pesma, „Marina“, isprazna i kojoj je „prazan hod“ i koja se „na ništa ne žali i o ničem nema sud.“ Takav je i muškarac kraj Marine kojega nakratko zapljusne bljesak s nagoveštajem želje da mu Marina „bude nešto više“, čime Džoni crta sliku kako bismo svi mi zapravo trebali postati nešto više i nadići svoje ispraznosti. Svoju ispraznost Džoni nadilazi idućom pesmom „Ne mogu pomoći nikome od nas“ gde deli spoznaju da ga „nije briga i nije ga strah, da ga nije briga ni za gadarije i prepucavanja, ni za lovu bez koje se ne može.“ Prvi utisak je da je naslov pesme suprotan njegovom htenju o osveštavanju i prelasku u delovanje, međutim on gradi priču tačno kako treba i niže pesme albuma kao bisere na ogrlici. Nije on taj koji može pomoći ikom, nije to niko od nas, mi smo samo sredstva, samo kanali preko kojih se pomaže…
Agendu globalizma iza kojeg nema ničega osim gušenja različitosti i jeftinog marketinga kojem je kao i danas cilj ovladati neovladanim, Džoni prikazuje ironičnom pjesmom „Iggy pop“. Njegova je tetka, koju kako bi povećao ironiju naziva tetkica, od kmetice postala Američanka. Tamo umesto domaćih igara igra košarku koja je američka igra i nosi majicu na kojoj piše „Iggy pop“ koja predstavlja američkog rok muzičara. Da bi pokazao globalistički uticaj koji se sprovodi i kroz promociju stranih muzičara takvu majicu u pesmi tetka šalje Džoniju, a Džoni kad bi imao devojčicu „mislila bi što i ja, rekla bi mi Iggy pop“. Time precizno pokazuje globalistički lanac upravljanja našim životima kakvom svedočimo i danas: centar moći – roditelji – deca.
Posledice tog lanca i njegovu stvarnu narav pokazuje sledećim biserom na ogrlici, pesmom „Žena drugog sistema“. Ona je ta globalistička žena – „žena drugog sistema“, a njegova je jedina uloga da je zabavlja. Ona je „žena bez ideala, njegovi problemi nisu joj bitni, strana je ovom podneblju“. Usprkos tome što ga stalno ponižava – on bi da je poljubi. Kako blisko sadašnjem vremenu u kojem volimo svoje mučitelje. Ide dalje i kaže kako mu na njegovu želju za poljupcem „gura u lice dim cigarete i uopće ga ne vidi“. Broj si Džoni, baš kao što smo mi brojevi, služi Džoni, baš kao što mi služimo, i evo ti u lice dim cigarete Džoni, baš kao što ga evo i svima nama.
Kruna albuma je završna pesma „Obrati pažnju na posljednju stvar“ kojom Džoni prepoznaje istinu. Džoni koji je nakon katarze koju je kroz celi album prošao sada je svestan, budan, spreman da deluje. Pesmom se obraća svima jer ne navodi polni identitet osobe koja nije budna i s kojom bi podelio svoju budnost. Poziva tu osobu da „zaboravi na sve što zna“, da zaboravi programe kojima je formirana, „da udahne volju za put“ koji vrši preobraćaj u punoću ljudskog bića. On „osjeća da luta kroz terase svijesti“ i da se „nešto u njemu dijeli“ jer zna da negde treba stati i povući granicu kojom dopušta drugoj osobi da bude svoja. U ljubavi koja se bezuslovno pruža drugome teško je prihvatiti neprihvaćanje, teško ga je razumeti, Džoni to priznaje stihovima „ja te volim, volim da ti pogađam sne, i ne razumijem zašto te smeta“ nakon kojih skrušeno moli „ne mari za to“. To je jedino što moli: „Ne zamjeri što te bezuvjetno volim“.
Ovaj album nije samo stih i nisu samo note, ovaj album je remek-delo. Branimir Štulić tačno zna kad u pesmi treba stati, kad stih ponoviti dvaput, kad treba pustiti pesmi da peva, a kad on treba pevati pesmu. Od ovog debitantskoga albuma Azre prošlo je pune četiri decenije. Šum komunikacijskih kanala unutar svakoga ljudskog bića od tada je dodatno pojačan, baš kao što je pojačan i sistem koji, kako tada tako i sada, služi jedino samome sebi.
