Datumar: Vlada Divljan napunio bi danas 66
Vladimir Vlada Divljan veliki srpski i jugoslovenski rok autor rodio se na današnji dan, 10. maj 1958, u Beogradu, kao jedini sin Stevana Divljana i Mirjane Sikimić.
Vladin otac Stevan rođen je u mestu Dobromani koje se nalazi u okolini Trebinja, odakle se sa porodicom preselio najpre u Trebinje, a zatim i Beograd, gde je upoznao svoju buduću suprugu, Mirjanu, čiji je otac takođe poreklom iz Hercegovine. Bio je oženjen Dinom Đurović sa kojom je imao sinove Stevana i Pavla.
Krajem sedamdesetih godina Vlada je bio član džez-rok grupa Merlin i Zvuk Ulice, a od 1979. do 1984. godine bio je predvodnik vokalno-instrumentalnog sastava Idoli koji je prvobitno nosio ime Dečaci. Od 1985. godine krenuo je sa samostalnom karijerom, u okviru koje je nastavio sa pop-rok formom uporedo se baveći filmskom muzikom. Od avgusta 1991. do septembra 1997. godine živeo je u Australiji (Sidnej), nakon čega se vratio u Beograd. Od juna 1999. godine živeo je i radio u Beču gde je i preminuo 5. marta 2015. godine.
Reditelj Mladen Matičević posvetio mu je film „Nebeska tema“. Za taj dokumentarni rad Matičević je dobio nagradu „Vlada Divljan” 2019. godine.
Istorijat
Divljan se zainteresovao za muziku 1968. godine, nakon koncerta Draga Diklića u Tučepima, primorskom mestu gde je otišao na odmor sa porodicom. Po povratku u Beograd pitao je dvojicu prijatelja, Zdenka Kolara i Božu Jovanovića, da osnuju bend. Prvi instrument koji je svirao bila je mala mandolina, pošto je bio fan grupe Dubrovački trubaduri. Kasnije je nabavio gitaru, Kolar je kupio bas gitaru, a Boža Jovanović je koristio kantu za baklje kao bubanj sa metalnim štapovima koje je napravio Kolarov otac. Bend se zvao Faraoni pošto je Divljan imao ogrlicu sa Tutankamonovim medaljonom, koju mu je donela baka iz Egipta. Kako je već postojao popularni bend iz Kopara istog naziva, bend menja ime u Holipe. Divljan i Kolar su pohađali kurs gitare u NU „Braća Stamenković”, koji je držao profesor Branko Perišić. Kasnije se Perišić pojavio u videu “Sve laži sveta”.
Kako bi imali probe, trojica momaka nekad nisu išla u školu. Vežbali su u jednoj prostoriji u njihovoj zgradi oko 10 godina. Imali su prvu svirku u potkrovlju Dadova.
Zvuk ulice
Prvi ozbiljan bend Divljan formira nakon mature 1976. godine i naziva ga Merlin, a preimenovan je u Zvuk ulice. Bend su činili Divljan (gitara, vokal), Zdenko Kolar (bas), Dragan Mitrić (klavijatura), Kokan Popović (bubanj) i Bora Atić (saksofon). Bend je bio mešavina melodičnog roka, hard roka i džez roka. Radili su obrade Bitlsa, Rolingstonsa, Džimi Hendriksa, kao i sopstvene pesme. Imali su nastupe na Gitarijadi u Zaječaru i Bum festivalu u Novom Sadu. Takođe su imali gostovanja na Radio Beogradu, ali je zbog odlaska Kokana Popovića u vojsku, bend prestao da postoji.
Dečaci i Idoli
Krajem 1979. godine, Divljan, tada student, sreće svog druga iz srednje škole Srđana Šapera na zabavi. Šaper, student medicine i njegov prijatelj Nebojša Krstić su odlučili da osnuju bend, pa se Divljan ponudio da bude bubnjar. Odveo je Šapera i Nebojšu u podrum zgrade gde je imao probe i gde se nalazila njegova i Kolarova oprema. Kada su shvatili da njih dvojica ne mogu svirati bas gitaru i gitaru kako je planirano, Divljan je pozvao stare prijatelje Kolara i Jovanovića. Bend se zvao Dečaci. U isto vreme, Dragan Papić, fotograf i novinar, upoznaje bend i postaje njegov kreativni mentor. On je objavio slike Dečaka u časopisu Vidici. To je bio konceptualan bend bez snimljenih albuma.
Iako je javnost zainteresovala za bend zbog slika i grafita koji su se mogli videti po beogradskim zidovima, Dečaci su morali da dokažu svoje postojanje. Preimenovani su u Idole 1. marta 1980. na prvoj probi gde je Divljan napisao pesmu “Retko te viđam sa devojkama“, jednom od prvih pesama koja je imala gej konotaciju u Jugoslaviji. U jednom mesecu su snimljene pesme “Retko te viđam sa devojkama” i “Pomoć, pomoć” i objavljene kao poklon u aprilskom izdanju časopisa Vidici. Pozitivne kritike su otvorile mnoga vrata Idolima, uključujući i priliku da potpišu ugovor sa Jugotonom, jednom od najvećih jugoslovenskih diskografskih kuća. Kada je singl “Maljčiki” izašao, Idoli su uveliko radili na “Paket aranžmanu“, kompilaciji raznih umetnika, jednom od najuticajnijih jugoslovenskih rok izdanja. Sledeće izdanje bilo je VIS Idoli mini LP koje se sastojalo od šest novih pesama. Divljan je pisao i pevao većinu pesama. Ploča je prodata u oko 200 hiljada kopija.
Album “Odbrana i poslednji dani” je izdat početkom 1982. godine i predstavlja pokušaj da se bave antropološkim pristupom u pravoslavlju. Divljan pored gitare, svira i klavir i vokal je za većinu pesama. Turneja “Odbrana” je bila uspešna, ali ne i sam album. On je prodat u 50 hiljada kopija. Izdavačka kuća je smatrala to neuspehom iako su album i njegov dizajn proglašeni najboljim 1982. godine. Strani časopisi su takođe dali pozitivne kritike, a Džuboks je 1985. godine proglasio album najboljom jugoslovenskom pločom 20. veka.
Sledeće izdanje snimljeno je u Londonu sa producentom Bobom Pejinterom. Zdenko Kolar je otišao u vojsku, a zamenio ga je Branko Isaković. Zvuk je bio striktno komercijalan i bio je najveći uspeh benda. Divljan nije uložio mnogo truda u album “Čokolada“, jer je tada pripremao diplomski rad. Napisao je “Radostan dan“, “Vetar i zastave” i “Ja sam tu“.
Posle koncerta u Ljubljani, na turneji “Čokolada“, bend je imao rasprave, nakon čega se raspao. Poslednje izdanje Idola je bila muzika za film “Šest dana juna”, za koji je Jugoton insistirao da ga Idoli urade. Sve je napisao Divljan zbog čega je smatrao da je ovo njegov prvi solo album.
Solo karijera
Život u Jugoslaviji (1985—1991)
Kada su se Idoli razišli, Divljan je imao ideju da formira bend Hondini sinovi koji bi se sastojao od Branka Isakovića (bas gitara), Ivana Stančića Pika (bubnjevi) i Dragomira Mihajlovića Gagija (gitara), ali se odlučio da gradi solo karijeru.
Album “Tajni život A. P. Šandorova” je snimljen sa Aleksandrom Šandorovim koji je radio samo na klasičnoj muzici. Klavijaturista Đorđe Petrović je takođe bio deo ovog albuma. Album je bio skup različitih muzičkih stilova, instrumentala 1986 i 1987, pesme Neću ništa da znam, balade Više nisam tu i sempla Patuljci.
Za muziku za seriju “Čovek u beloj jakni“, Divljan je snimio obradu pesama Bitlsa sa takozvanog “Belog albuma”. Snimao je pesme za TV emisiju Podijum, omnibus film “Kako je propao rokenrol“. Takođe je snimao pesme za seriju “Do izvora dva putića“, koju je vodio Zoran Pez. Zajedno sa Srđanom Gojkovićem Giletom (Električni orgazam), učestvovao u pozorišnom komadu “Rokenrol za decu“. “Rokenrol bukvar” je još jedan projekat za decu, ali ovog puta je to bilo za poznatu dečiju emisiju “Fazoni i fore“, koju je vodio Ljubivoje Ršumović.
Tokom 1990. godine Divljan, Piko Stančić, Gile i Zoran Radomirović Švaba su objavili album “Lutka koja kaže ne“. Tekstove su pisali Divljan i Gile.
Život u Australiji (1991—1998)
U avgusti 1991. godine, Divljan se preselio za Australiju zajedno sa njegovom devojkom Rut koju ju je i oženio. Razveli su se 1997. Počeo je da svira rok pesme sa lokalnim bendovima, sarađivao je sa Maks Šaramom i radio je na srpskoj lokalnoj radio stanici. Budući da je radio na filmskom muzici uključen je u Društvo kompozitora filmske muzike i 1996. godine počinje studije na Univerzitetu u Sidneju, na studijama za zvuk filmske akademije. Dobio je nagradu Audio excellence od strane Ampeks Korporejšna za kratak film “Flying Over Mother” za koji je uradio muziku i zvuk. Takođe je nagrađen od CBS-a za kratki film bez zvuka “Drip“.
Tokom kratkog boravka u Jugoslaviji krajem 1995. i početkom 1996. osnovao je Old Stars bend koji su činili Aleksandar Šandorov (klavijatura), Zdenko Kolar (bas), Srđan Gojković Gile (gitara, vokal), Marko Milivojević (bubnjevi) i Boris Bunjac (udaraljke). Bend je održao dva koncerta u Novom Sadu u Studiju M, 18. i 23. januara 1996. Materijal koji je snimljen na koncertima je objavljen na albumu “Odbrana i zaštita“.
Divljan se vratio u Australiju u januaru 1997. kada je sarađivao sa klavijaturistom grupe Leb i sol, Kirilom Džajkovskim.
Radio je muziku za film „Tri palme za 2 bitange i ribicu“ (1998), a samostalnu karijeru nastavio je albumom „Sve laži sveta“ (2000), kao i eskperimentalnim „Vlada Divljan presents Die Tonzentrale“ (2003).
Sa zagrebačkim gitaristom Maksom Juričićem i njegovim Ljetnim kinom snimio je mini album „Četiri godišnja doba“ (2012), a sa njima je snimljen i posthumno objavljen koncertni „Live @ Tvornica“ (2015). Sa beogradskim bendom Svi na pod snimio je pesmu „Zvuci ulice“ (2010), a kao plod zajedničke saradnje posthumno je objavljen i Divljanov vinilni singl „Neposlušna građanka“ (2017).
Smrt
Povukao se sa scene u novembru 2014. godine zbog bolesti kada je bio najavljen njegov poslednji koncert. Preminuo je 5. marta 2015. godine u 57. godini od retkog oblika raka slepog creva i upale trbušne maramice iskomplikovanih dugo godina posledicama Kronove bolesti i Ulceroznog Kolitisa.
