Laibach: Ratom po svim čulima, da se ne zaboravi…
Koncert u Srpskom narodnom pozorištu (Novi Sad, 28.11.2023.)
Često sam se u centralnom delu koncerta osećao kao ispitanik Stasi agenata, koji strpljivo ponavljaju jedno te isto pitanje dovodeći žrtvu do iznemoglosti kako bi iz nje izgonili željeni odgovor. Trebalo je samo još da neko od nas ustane sa sedišta, glasno urlikne „Kriiiiiv sam“ i zatraži oproštaj za počinjene grehove.
Uželeo se Novi Sad Laibacha, videlo se to na prvu loptu. Možda i zbog toga što su „inženjeri ljudskih duša“ samo pre nekoliko dana, i to baš na našim stranicama, istakli kako im je Novi Sad grad od izuzetne važnosti. Stoga, nije da nisam očekivao VIP predstavu, ali sam umesto toga iz zgrade Srpskog narodnog pozorišta izašao sa potpuno pomešanim osećanjima. Što, na kraju krajeva, i ne treba da čudi, jer to je – Laibach. Nikada ne znate šta će vam i u kom intenzitetu servirati.
Tako je na meniju SNP-a večeras bila bogata Laibach večera sačinjena od tri obroka. Kako se i dalo očekivati, predjelo je bio ovogodišnji EP „Love Is Still Alive“ u kome Laibach muzički i vizuelno obilazi Sunčev sistem u potrazi za ljubavlju i planeto(ido)m koja će malobrojnim Zemljanima omogućiti opstanak. Već vam je jasno da se Laibach otisnuo u budućnost i istražuje prostor-vreme, mapu svemira i potencijalne mine (čitaj: crne rupe) na putu ka sazna(va)nju. Predstavljajući numeru „Love Is Still Alive“ u nekoliko varijeteta, Laibach je dobrano prodrmao sve prisutne u zgradi SNP-a koja je u jednom momentu podsetila na kosmodrom u Kejp Kanaveralu. Imao sam utisak da će spejs šatl svakog momenta poleteti, da je gravitacija odavno prevazišla 9G i da nam se, zbog činjenice da Laibach prosto obožava da čačka (a i provocira) sve moguće kataklizmatične situacije i pojave, možda smeši i sudbina Challengera iz 1986. godine. No, rešili su da nas poštede… Čak su nas častili intermecom u trajanju od 20 minuta.
Što je, opet, bilo više nego logično videvši šta su nam servirali kao „main course“. Tačno pred 29. novembar, dan Republike koju smo mi (Srbi) možda i najviše od svih sjebali, Laibach nas je vratio u mračno ratno doba, besomučno šamarajući publiku dramatičnim svetlosnim i zvučnim efektima. Često sam se u tom delu osećao kao ispitanik Stasi agenata, koji strpljivo ponavljaju jedno te isto pitanje dovodeći žrtvu do iznemoglosti kako bi iz nje izgonili željeni odgovor. Trebalo je samo još da neko od nas ustane sa sedišta, glasno urlikne „Kriiiiiv sam“ i zatraži oproštaj za počinjene grehove. Potpuno katarzično je u tom trenutku zazvučala „Krvava gruda – plodna zemlja“ podsećajući nas da je koren salate koju brstimo začet u nečijoj karličnoj kosti pod zemljom kojom besciljno hodamo. Odahnuo sam kada sam čuo taktove „Ti ki izzivaš“, koja je delovala kao potpuni mainstream nakon karakterističnih zvukova nemačkih „štuka“ i „debele Berte“. Sve u svemu, „main course“ je bio poprilično težak za varenje.
Organizam je prosto vapio za dezertom, s obzirom da je „glavno jelo“ dobrano podiglo kiselinu iz želuca. Novosađani se nisu libili da gromoglasno zatraže bis, koji su za iskazano stpljenje i toleranciju na bol zasluženo i dobili. A tamo ih je čekao odušak u vidu Laibachove interpretacije pesme „Future“ Leonarda Cohena (jeste li, možda, pomislili da će zvučati optimistično?!), te obrade „Sympathy For The Devil“ legendarnih Rolling Stonesa. Na kraju je „The Coming Race“, koja je deo Laibachovog soundtracka za film „Iron Sky – The Coming Race“, prosto milovala bubne opne poput hevi metal balada iz ranih devedesetih. Potpuni touchdown dobijamo u fantastičnom duetu Milana Frasa i Marine Martensson „The Engine Of Survival“, u kome nas Laibach još jednom podseća da je ljubav najveća sila u Univerzumu i da se za nju moramo boriti svim sredstvima i uprkos svemu. A prva među jednakima kojoj je naša bezuslovna ljubav potrebna je mučena planeta Zemlja, koju smo pohlepom, ratovima i mržnjom doveli na rub uništenja. Mi… The Coming Race… U kojoj gotovo da više ničeg ljudskog nema.
