Nišville 2026 (dan 1.): Romska muzika u prvom planu

32. Nišville Jazz Festival (Niška tvrđava, 13.08. – 16.08.2025.)

Iako je umetnik veoma izražajne tehnike i brzih prstiju, Mikan Zlatković ima sjajan osećaj za harmoniju, pa se trudi da kolegama na kontrabasu i bubnju ostavi dovoljno prostora za ekspresiju. Plivajući između improvizacije i ograničene strukture, Mikan čestim izmenama tempa drži pažnju slušalaca i uvek „izmisli“ nešto novo

Ponovo je sve počelo (kratkotrajnom) konferencijom za novinare direktora Nišvilla Ivana Blagojevića, njegovom nervozom zbog činjenice da je (ponovo) bilo neophodno aktivirati „plan B“ i intenzivno se baviti famoznim „građevinskim radovima u kulturi“. Blagojević je istakao da je neophodna elementarna doza patriotizma, ali i mazohizma, ako želite da se bavite organizacijom kulturnih manifestacija na jugu Srbije. Sumirajući dosadašnje rezultate, Blagojević je rekao da je Nišville Jazz Festival do sada imao pet hiljada programa, 20 hiljada izvođača i četiri miliona posetilaca, ali da sponzori to i dalje ne prepoznaju na pravi način. No, uvek se na kraju „svemir“ postara da sve bude kako treba.

A ono što treba… jeste negovati lepe tradicije. Godinama unazad Nišville otvaraju umetnici iz Niša, a tako je bilo i ovog puta. Niški saksofonista (i klarinetista) Iva Barčić, čija muzika prepliće jazz sa balkanskom tradicijom i romskom muzikom, sa svojim kvintetom je imao čast da započne program na glavnoj bini. Barčić je svojim vrcavim stilom muziciranja bio u prvom planu, ali daleko od toga da je njegov bend Dopamin bio neprimetan. Sve zajedno je bilo dovoljno tradicionalno da „kupi“ starije posetioce, ali i dovoljno moderno da zainteresuje mlađe generacije. Šteta što je publika, po običaju, imala „kasno paljenje“, pa ovaj nastup nije videlo baš mnogo ljudi.

Potom smo se preselili na Open Stage, gde je program otvorio još jedan domaći (niški) sastav. Poznati slam poeta Bojan Ilić Bokerini je sa bendom Triput predstavio svoje stihove u nešto drugačijem ruhu u odnosu na njegov glavni projekat Tabletarijum. Ta priča nesumnjivo ima svoj šmek i sve zajedno je zaličilo na zvuk Igraloma. No, čini mi se da takva muzika, iako zvuči veoma pitko i elegantno, nije baš najbolje okruženje za Bokerinijevu poeziju. Možda je to, prosto, stvar navike, ali imam utisak da uz apstraktnije tonove njegovi stihovi više dobijaju na oštrini. A možda bendu samo treba dati vremena da se usaglasi i istraži sve svoje zajedničke potencijale.

Vraćamo se na Earth & Sky Stage, jer došao je trenutak da svoje kvalitete demonstrira Mikan Zlatković, sjajni pijanista i kompozitor koji već dugo živi i radi u Kaliforniji. Zlatković je dan ranije u Gradskoj kući dobio nagradu Nišvilla za životno delo, a nakon odslušanog nastupa njegovog trija možemo da kažemo – više nego zasluženo. Iako je umetnik veoma izražajne tehnike i brzih prstiju, Zlatković ima sjajan osećaj za harmoniju, pa se trudi da kolegama na kontrabasu i bubnju ostavi dovoljno prostora za ekspresiju. Plivajući između improvizacije i ograničene strukture, Mikan čestim izmenama tempa drži pažnju slušalaca i uvek „izmisli“ nešto novo. Ovo je definitivno bio nastup u kome sam najviše uživao prve večeri Nišvilla.

Štafetu su preuzeli Stochelo Rosenberg i Yannis Constans Trio, a Nišlijama su se predstavili neodoljivim gypsy swingom. To je bio znak da publika ustane sa svojih stolica i dođe do same bine, te aktivno učestvuje u performansu benda. Gošća na violini dodatno je podigla ionako snažnu energiju ovog uigranog sastava, ali i obogatila njihov nastup svojim sjajnim vokalom dajući njihovoj muzici još veći nivo eklektike. Stochelo Rosenberg je bio i sjajna uvertira za svog kolegu iz benda Kings Of Strings, čuvenog makedonskog giraristu Vlatka Stefanovskog, koji je na glavnoj bini nastupio neposredno po završetku ovog koncerta. Tvrđava se polako punila u iščekivanju headlinera prve večeri Nišvilla.

U međuvremenu, odlučili smo da nakratko posetimo Hip Hop Stage i ispratimo izvedbu Nikole Jelića (alias Mikri Maus), popularnog repera i člana nekadašnjeg beogradskog sastava Prti Bee Gee. Mikri je na Nišville došao sa levom nogom u gipsu, jer se, kako je istakao, nedavno bavio „pogrešnim sportom“. Iako je bio u kolicima, a povređena noga mu je bila oslonjena na stolicu, to mu ni najmanje nije smetalo da svojim rimama i nepresušnim smislom za humor sve prisutne digne na noge. To je bila prilika i da Mikri predstavi svoj ovogodišnji album „Romski vijenac“, a posebno dobre reakcije bile su na pesmu „Smrt puba Šona“, obradu stare pesme Ramba Amadeusa „Smrt popa Mila Jovovića“.

Idemo nazad na Earth & Sky Stage… Pokušavamo, ali teško je probiti se kroz gužvu, s obzirom da se veliki broj ljudi sjatio pred glavnu bilu kako bi ispratio nastup Vlatka Stefanovskog i njegovog trija, koji još čini i Vlatkov sin Jan Stefanovski na bubnju, kao i talentovani multiinstrumentalista Ivan Kukić na basu. Već dobro uigrana postava neumorno je špartala crossover teritorijom na kojoj se susreću jazz, rokenrol i balkanska tradicija. Stiče se utisak da je mladi dvojac udahnuo novu energiju prekaljenom gitaristi, definitivno jednom od najboljih koje je prostor nekadašnje Jugoslavije ikada imao. No, treba reći da su i Jan i Ivan izuzetno talentovani i nadareni muzičari, što su pokazali i tokom svojih solo partitura.

Svi su sa nestrpljenjem iščekivali događaj večeri, a to je bio nastup legendarnog britanskog sastava Incognito, kome je ovo bio četvrti dolazak u Niš. Na početku je osnivaču benda Jeanu-Paulu „Blueyu“ Maunicku dodeljeno priznanje za najdužu saradnju Nišvilla sa nekim umetnikom, s obzirom da ljubav Incognita i ovog jazz festivala traje već 20 godina. Utemeljivači acid jazz scene su nas tokom jednoiposatnog koncerta prošetali kroz svojih 20 albuma konstantno držeći publiku u pokretu. Iako onemogućen da svira zbog dijagnostifikovane Parkinsonove bolesti, Bluey je sve vreme bio uz bend i pevanjem, ali i čestim obraćanjima publici, doprinosio sjajnoj atmosferi u niškoj Tvrđavi.

Najteže je na Nišvillu nastupiti poslednji, naročito ako je pre vas svirao veliki headliner. No, ove večeri je veliki broj ljudi ostao pred glavnom binom kako bi ispratio nastup Kal benda i Zejne Murkić. Energični Dragan Ristić, frontmen Kala, sve vreme je inicirao interakciju sa publikom, koja se rado uključivala u performans. A kada se bendu pridružila i talentovana vokalistkinja Zejna Murkić, energija na bini i pred njom je podignuta na još viši nivo. Kal priprema novi album sa značajnim novitetima u svom izrazu, pa su intenzivne koncertne aktivnosti prilika da provere kakvo je raspoloženje publike. Na Nišvillu je ono bilo na zavidnom nivou, kako kada je reč o staroj, tako i novoj muzici benda.

Jedina ozbiljnija zamerka koju imamo je postavka Open Stagea, koji se nalazi na potpuno drugačijoj poziciji u odnosu na prethodne godine. To je dovelo do preklapanja zvuka sa glavnom binom, na šta je ukazao i Mikan Zlatković tokom svog nastupa. Nadamo se da će organizator rešiti taj problem već tokom drugog dana festivala, gde ne treba propustiti nastupe Paquita D’Rivere, Boney M i Del Arno Banda na Main Stageu, a na Open Stageu vredi pogledati nastup sastava Phony Job i Golubi i Bezumnye Kashevary. Mada, iskustvo nas uči da na glavnu binu treba doći već od pola osam, jer tada ćete čuti muziku koja je pravi jazz ili nešto najbliže njemu.

Održana tribina o Jethro Tullu: „Dođite i vidite čudo koje još traje!“

Tagovi: Nišville jazz festival