Nišville 2026 (dan 3.): U ritmu muzike za ples

32. Nišville Jazz Festival

(Niška tvrđava, 13.08. – 16.08.2025.)

Japansko-britanski kolektiv Kyoto Jazz Massive, pojačan sjajnom vokalistkinjom Vanessom Freeman, pružio nam je zavodljivi crossover modernog jazza, funka, soula i housea za ples bez prestanka. Nije to muzika koja će vas navesti na dubokoumno razmišljanje, ali će vam definitivno ući u krvotok, „oduzeti noge“ i naterati vas da besomučno igrate

Treći dan ovogodišnjeg izdanja Nišvilla na glavnoj bini je započeo praški sastav Deaf Platypus. U više navrata smo pominjali kreativnost i doslednost škola jazza u srednjeevropskim zemljama, što važi i za Češku Republiku. Grupa studenata Konzervatorijuma „Jaroslav Ježek“ zajedno je prošla dug razvojni put, što se i te kako oseća u njihovoj izvedbi. Na sceni zvuče moderno, sadržajno i veoma usaglašeno, sa primetnom dozom discipline u prezentaciji. Istinski ljubitelji jazza uvek porane na Nišville, jer u prvim terminima mogu da čuju mlade i talentovane muzičare čije vreme tek dolazi. Nažalost, jazz je na Nišvillu sada uglavnom uvertira za nastupe headlinera koji sa tim žanrom nemaju mnogo dodira.

Da bi jedan veliki orkestar, odnosno „big bend“, mogao savršeno da funkcioniše, potrebno je kod muzičara negovati kulturu timskog rada i posvećenost harmoniji od malih nogu. Slovenački Bend-it! Orchestra sjajan je primer kako mladi muzičari mogu da uče i unapređuju se kroz muzičku interakciju sa svojim vršnjacima, ali i sa iskusnim muzičarima, koji čine vezivno tkivo u ovom velikom sastavu. Njihov repertoar sastoji se od klasika big bend kompozicija, ali i autorske muzike, koja vremenom i sazrevanjem kolektiva dobija sve veći značaj. Kao što smo rekli, većinu orkestra čine mladi muzičari, ali slušajući „ton bez slike“ vi to nikada ne biste pomislili.

Došao je trenutak da scena ustupi mesto muzici za šire narodne mase, pa je usledio nastup sastava Afro Gitano, koji čine makedonski gitarista i kompozitor Toni Kitanovski, njegov sunarodnik DJ Goce i polivalentni muzičar iz Malija Baba Sissoko. Njihova muzika je eklektični miks afričkih ritmova, hip-hopa bluesa i balkanske tradicionalne muzike, sa primetnom orijentacijom na world zvuk. Do jednog momenta mi je to zvučalo zanimljivo, ali sam posle izvesnog vremena shvatio da mi nešto smeta. DJ Goce je, bez sumnje, poznato i priznato ime u svojoj niši, ali mi njegov doprinos nikako ne ide uz zvuke ezoteričnih afričkih instrumenata koje svira Baba Sissoko. Više bih voleo da, umesto DJ-a, u sklopu te celine čujem još jedan živi instrument.

Baš iz tog razloga sam otišao na Open Stage, gde je na scenu stupio devetočlani sastav (osam muzičara i dirigent) The QuadBones. Ovaj mini orkestar karakterišu četiri trombona koji zvuče savršeno sinhronizovano i harmonično. Bend je odličan spoj mladosti i iskustva, s obzirom da u njemu ima i dugogodišnjih članova Big Benda RTS-a poput Nemanje Zlatareva i Jevrema Ćosića. Sjajni Corey Wilcox je ovog puta bio odsutan, ali se to nije osetilo u zvuku QuadBonesa, koji su se tokom svog nastupa prošetali kroz veliki broj žanrova i ostavili sjajan utisak na publiku. Definitivno, ovo je bio jedan od najboljih koncerata van glavne bine Nišvilla.

Nastupajući na Nišvillu 2010. godine, legendarni saksofonista Manu Dibango je rekao da on i njegov sastav prave „muziku za noge“. Japansko-britanski kolektiv Kyoto Jazz Massive, pojačan sjajnom vokalistkinjom Vanessom Freeman, pružio nam je upravo to: zavodljivi crossover modernog jazza, funka, soula i housea za ples bez prestanka. Nije to muzika koja će vas navesti na dubokoumno razmišljanje, ali će vam definitivno ući u krvotok, „oduzeti noge“ i naterati vas da besomučno igrate. Kyoto Jazz je napravio veliki „dancing party“ na niškoj Tvrđavi, a ja, iskreno, ne pamtim kada sam na nekom koncertu toliko đuskao i napunio se pozitivnom energijom.

Prerani odlazak Amy Winehouse je njen umetnički dar ostavio nedorečenim, pa je originalni bend odlučio da oživi nasleđe popularne pevačice. Treće večeri ovogodišnjeg Nišvilla predstavili su se i našoj publici, a dostojna zamena za Amy bila je sjajna britanska vokalistkinja Beth Morris. Bend je zvučao uigrano kao nekada, a Beth je svojim pevanjem iznenađujuće verno prenela emociju koju je Amy svojevremeno donosila na koncertima. Bio je to veoma setan i emotivan nastup, naročito za ženski deo publike, koji je horski pevao velike hitove slavne umetnice i tako joj na najlepši mogući način odao počast.

Završnica treće večeri pripala je luksemburškom triju Dock In Absolute, koji u svom izrazu kombinuje jazz i progressive rock. Osnova njihovog izraza su klavir, bas i bubanj, a sve zajedno neodoljivo podseća na niški sastav EYOT. Bila je to zanimljiva izvedba, veoma prijatna za uho, ali sam prečesto imao utisak da sam to već negde čuo. No, momci iz Luksemburga nemaju „zakucanu“ strukturu, već vole da istražuju nove muzičke ideje. Tako je njihov nastup nešto kasnije prošaran i hip-hop deonicama, koje je sa sobom doneo specijalni gost Maz Univerze. Hrabar iskorak koji će, sasvim sigurno, pridobiti naklonost mlađe publike.

Noć je još bila mlada, pa smo se preselili na Midnight Jazzdance Stage na željenu i neophodnu dozu aftera. A tamo nas je dočekao Shuya Okino, osnivač sastava Kyoto Jazz Massive, koji se sa glavne bine preselio na “midnajt” i pridružio se Jazzysadu, menadžeru pomenute bine. Dva DJ-a su mnogobrojnoj publici predstavila raznovrstan plesni set koji je okupljene držao budnim i energičnim. Po završetku svojih obaveza na glavnoj bini miks pult je preuzeo Dejan Šobot (dj loptica), koji tradicionalno zatvara program Nišville Jazz Festivala. On je prijatnu noć odveo u još lepše jutro, a najuporniji su od njega dobili zanimljive suvenire.

 

Uprkos prvobitnim najavama da će festival ove godine biti trodnevni, Nišville je dobio i četvrti dan, koji je rezervisan za niške rokenrol sastave Daltoni, Galija, Lavina i Bohemija. Naravno, prenećemo vam svoje utiske i sa tih koncerata.

Nišville 2026 (dan 2.): Del Arno Band to the rescue

Tagovi: Nišville jazz festival