Bajaga i “Jahači magle” četrdeset godina kasnije
Vreme kao da leti na zvezdanom čarobnom ćilimu, ređajući trenutke prošlosti u nisku dubokih osećanja koja, kao da zarobljena u sopstvenom vilajetu, klize niz sve one sačekuše tuga koje sa nas spiraju želje da zaboravimo sve ono što nas stiska i čega bi da se oslobodimo, a nemamo snage za tako nešto. Boreći se protiv svih, počesto zaboravimo da one unutrašnje borbe u nama samima, vrede više no svi frontovi pootvarani u novom veku. Svejedno je da li pristajemo voljno ili ne na tako nešto, zamajac ljubavi je ono što drži ovaj svet u rasklimanim okvirima virtualne finansijske moći polupismenih obešenjaka kojima je sudbina odredila deo svemoći i uturila u ruke igračke smrti.
U tom i takvom vremenu, ostaje jedan pravi rokerski album sa ovih prostora. Jak i žilav, izdiše sa izuzetnom potkom snage ljubavi, unutrašnjom silom žestoko lomeći sve one koji bi da ostanu vazda neutralni, album Jahači Magle istiskuje jake i vitalne emocije u jedan uznemirujući, ali noseći dah u skoro četrdeset minuta nepresušne rok muzike.
Trećim albumom u svom solo izdanju, doduše zajedno sa odličnim bendom Instruktori, Momčilo Bajagić Bajaga dokazao je da prva dva albuma, koje su takođe prošli odlično, nisu bili samo ekces u zanosu mladog umetnika, no uradak jednog mladog, ali već tada više no izuzetnog, muzičara, aranžera i tekstopisca.
Urađen u čvrstom, više hard rok maniru nego klasičnom rokenrolu, ono što je lično na mene ostavilo utisak, a i dan danas me drži, posle četiri odhujale decenije, je lični stav da je Bajaga prvi put zapevao baš onako rokerski, izbacivši recitatorski napev, u jednom olujnom trzaju koji mu daje upornost da istraje od prve do poslednje pesme na pomenutom albumu. No, ne sme se zanemariti ni vrhunska vokalna pomoć Dejana Cukića i svakako prve rok dame 
sa bivših nam prostora, Josipe Lisac.
Frapantno eksplozivna numera Ja Mislim 300 Na Sat otvara album, onako razbijački, rokerski punokrvno, sa lucidnim rifovima koji već na prvi takt daju osobite znakove prepoznatljivosti. Sama numera se muzički razvija, temeljito urađena, ritmično vezuje na kraju Bajagin vokal sa Josipinim u nadahnutu celinu. Opisujući pomrčinu kako kaplje s prozora Bajaga je dao i posebnu peotičnost samoj temi. Mada je šlagvort celoj pesmi ipak dala neprikosnovena rok dama – Lisica.
Kao Ne Zna Da Je Gotivim je pesma sa rege elementima, izbacujući iz sebe deo Marlijevskog, Bajaga iskazuje na jedan nedvosmislen način kako nije lako rešavati na jedan suptilan način muško ženske odnose, ma kako on bio spreman da u svojoj doslednoj iskrenosti ide do kraja. Pogotovo za ono vreme veoma savremen tekst, sa izuzetnom vokalnom dikcijom. Lično mi se posebno svidela ritam sekcija koja sveukupnoj numeri daje neki urbani šarm.
Malo neobična je Gde Stiže Moje Sećanje. Upamtivši samo obrve od bivše drage, utisak je da ga progone bez obzira na misaoni adrenalin koji poseduje. Lagano krenuvši u osvajanju taktova pesma se razvija u sve brži ritam. Simpatično upakovan song i veoma prijemčiv za svakog rok sladokusca.
Red i Mir je sving koji leprša u tih tri minuta plesne teme, ni onda ni sada vam neće smetati da zaplešete, kao nekada… Naravno i tekst je skromno simpatičan, u duhu klasičnog rokenrola. Saksofon (Nenad Petrović) je posebno obojio ovu numeru dajući joj različitost u odnosu na druge sa istog albuma.
Rimljani zatvaraju prvu stranu albuma. Sasvim, ali sasvim ozbiljna tema. Napuštajući svoje domove ljudi ostavljaju i delove sebe samih na onim prostorima sa kojih su potekli. Odličan aranžman (Kornelije Kovač), više nego korektni vokal i poruka koja će tek posle više od decenije imati svoj tihi odjek na ovim prostorima. Ipak, samo jedno mesto na svetu se zove dom. Taj teški opisani korak, ispod oblaka, skrivenih pogleda, daje osećajni naboj samoj baladi. Da, bez obzira sa kojih ste prostora, možda vam bar zasuzi oko u tragu…
Samo Nam Je Ljubav Potrebna je urađena u stilu Bitlsa, veoma nabojita pesma, eksplozivni ritam, vokal pliva iznad rifova, kratki solo daje odušak primirja, a onda se krug opet zatvara na analitičan i beskompromisan stav. Ljubav je ono za šta svi čeznemo, ma kako lagali, prvo druge, a onda i sebe same. Sa neskrivenim elementima panka kao da na kraju prelazi u jedan čvrst, hard, rok.
Strah Od Vozova je prelepa ljubavna pesma, metalno rasuti zvuci u uvodu, gitara Rajka Kojića, kao gosta na albumu, dala je poseban odsjaj temi sa elegantnom sinhronizacijom saksofona pri kraju songa. Razrađena numera do krajnjih granica, u pojedinim momentima čak su i vokali iznenađujuće raspevani. Da, svet koji poznajemo je ipak samo predgrađe izgubljenog rajskog grada.
Pretposlednja stvar na albumu ima nonšalantni naziv Bam Bam. U stilu najraskošnijih vesterna, brzopotezno i filmski ide priča u daljini uz sjajno održive rifove. No, glavni vokal je u pozadini, odnosno u drugom planu, a tu je Dejan Cukić neprikosnoven. I među oblacima ima reda. Meni iznimno draga, marševski borbena, ali ne i previše nametljiva, pravo rok izdanje.
Album zatvara lagana tema 442 do Beograda. Nebitna je kilometraža, osećaj pripadnosti bilo kom gradu, staje u one linije i znake do istog. Osećaj unutrašnje vezanosti je stvar emotivne nadahnutosti i inspiracija poetske održivosti u svakodnevnom svetu.
Naravno da lični stav nije možda i najbolje izražen način da se reciklira prošlost i da jedini direktno fokusiran zaključak o veoma uspešnom albumu. Imao je Bajaga i pre i posle Jahača potentnije hitove nego što su na njemu, ali kompaktno uzevši, kao jednu prirodnu celinu od početka do kraja, možda mu je ovaj album i najbolji. Na Jahačima ima najmanje pop elemenata, zvuči rokerski raskošno, a sam Momčilo je album možda i najbolje otpevao u svojoj karijeri. Jednostavno, moje je viđenje da je njegov vokal veoma uspešno upriličen na svim temama, odnosno kao da mu se sve podudaraju sa glasom, jednostavnim rečnikom – vokali su mu “legli”.
Albumu Jahači Magle produkcijski šmek dao je Aleksandar Habić. Pored Bajage na gitari i prvom vokalu, da album izgleda onako kako sam ga gore već opisao, pobrinuli su se Dejan Cukić, kao drugi vokal, neprevaziđeni, samom svojom pojavom, šoumen na gitari i pratećim vokalima Žika Milenković, Miroslav Cvetković na bas gitari, Nenad Stamatović gospodar gitara, Saša Lokner za klavijaturama i Vlada Golubović pred bubnjevima i ostalim udaraljkama.
Na kraju, bilo bi nezahvalno ne napomenuti da je album i sjajno dizajniran od strane Radovana Hiršla, dok je fotografije uradila Zorica Bajin Đukanović. Unutrašnji omot, sa tekstovima svih pesama, daje posebnu lepotu i dodatno uzdiže sam kvalitet izdanja. To je ona razlika koju skromniji nepoznavaoci vinila nikada neće moći da razumeju. Umetnost u muzici iskazana je i na omotu. Onako vragolasto obojeno, prikladno za svaku priliku i vreme.
I eto, posle 40 godina vredi se podsetiti kako jedan čarobni iluzionist sa britkim bendom sklapa kockice po zagubljenom svemiru. Ležerno i nehajno, a opet vasceli svet kao da izranja iz njegovog muzičkog projekta. Skrivena lepota stihova i blago latentno odavanje poruka briše svaku anonimnost i beg od samog sebe.
Bajaga je u tom svom polazištu poticajnog rokenrola ostavio i pečat jednog vremena u kome je živeo i stvarao.
Zanosno umeren, ali iskren i autentičan, nastavio je svoj put, kakav god bio njegov je!
Sa svim onim ljudskim usponima i kreativno zamagljenim prozorima, album Jahači Magle i dan danas je muzička azbuka rokenrola na ovim prostorima. Vredi ga ponovo odslušati, od početka do kraja. Ali sa pažnjom…
