Born to be Vai
SatchVai Band, Luka Beograd (30.07.2025.)
Sigurna sam da nije pretenciozno reći da su Satrijani i Vaj Mocarti našeg doba. Dobro, možda više Stravinski ili Bartok, ali oni nisu, za razliku od ovog prvog, maestralno šurovali sa đavolom. Ima nečeg istovremeno i demonskog i božanskog u potpunoj predaji duše, srca i uma jednoj veštini. Nije slučajno da u srpskom jeziku ta vraška reč “veština” u samom korenu krije magijski smisao.
Atmosfera se već dobro zakuvala i negde pred kraj vremena koje su “gitarski bogovi” proveli na bini Luke Beograd kreću taktovi obrade poznate pesme “Born to be wild”. Bojan Božić, novinar portala koji upravo čitate, naginje se ka meni i kaže: “Gotovo da sam siguran da oni u refrenu pevaju Born to be Vai”. Ubacio mi je “buvu” u uho i više se nisam mogla odupreti utisku da zaista i jeste tako, iako ni sada ne mogu biti sasvim sigurna u to (ako koza laže, set lista demantuje). Možda stvarno nisu pevali Vaj (bat vaj not), ali kako god bilo, naslov ovog teksta rođen je u trenutku. Bojanu sam zahvalna ne samo na tome, već i na pozivu da tom grandioznom dešavanju prisustvujem u svojstvu novinara iako mislim da baš i nisam dorasla zadatku.
Uvek je teško pisati o najvećima. U takvim trenucima, kada uhvatite priliku da budete živi posmatrač umetničke istorije i ne znate da li će se i kada tako nešto dogoditi ponovo, upijate svaki trenutak tog poklonjenog parčeta vremena i prepuštate se divljenju i pukom uživanju namesto racionalizaciji i svakom drugom nesuvislom pokušaju da datoj situaciji pristupate “kritički”, kako bi i trebalo kada ste, jelte, nekakav novinar koji o svemu treba da iznese nekakvo mišljenje. Propustila sam mnoge veličanstvene koncerte koji su, sticajem okolnosti, bili ucrtani na mapu Balkana (prvenstveno Beograda). Zašto sam se za ovo “zagrejala” i brže-bolje oberučke prihvatila da mi ne isklizne iz domašaja, ne umem da objasnim. Verovatno je to pokušaj izlaska iz zone komfora, jer lako je pisati o onome što razumeš. Kada te nešto nadrasta – to je izazov, a ja izazove volim jer su istovremeno i lekcije.
Pomalo žalim što, na primer, nisam bila na koncertu benda Rammstein, jednog od najvećih spektakala ikada organizovanih u našoj zemlji. Opet, zavisi šta za nekoga predstavlja pojam spektakla. Da li je to inženjering, čitava mašinerija, performans ili je to, pak, virtuoznost sama po sebi, samodovoljna u svom prisustvu, bez mnogo pratećih efekata i bez mnogo priče? Nisam se iznenadila kada sam na koncertu SatchVai Banda zatekla minimalističnu scenografiju i svedene svetlosne efekte. Samo je led ekran (ili se ta sprava zove video bim, ne znam) vizuelno “odvlačio” pažnju od zvezda večeri koje se u udaljenim slojevima publike ionako nisu mogle ni videti u svom punom sjaju.
U trenutku sam shvatila da sam bila željna čiste umetnosti, oslobođene konteksta, značenja, neopterećene efektima, tekstovima, porukama, parolama i nadasve – politikom. Mogu navesti 1001 nepobitan razlog zbog koga je nemoguće da ikakvo stvaralaštvo ovde i sada prođe bez makar jedne navedene stavke. No, da u tekstovima ne “overtinkujem” (zbog čega su me već kritikovali), nego da pređem na stvar. Nisam ni bila svesna koliko mi je bio potreban odmor od GLEDANJA koncerata, da sam željna onoga čega sam mislila da imam na pretek, a to je – SLUŠANJE, baš tamo negde u poslednjim redovima. Kaže mi jedan prijatelj, dok sam mu opisivala svoje utiske: “Da te ne znam, pomislio bih da nikada pre nisi bila na koncertu”.
Nedostajalo mi je da sve što dobijem od jednog koncerta ne bude ni manje ni više od muzike. Ne pesme, nego baš muzike. Falila mi je dobra svirka, svirka radi svirke. U rokenrolu je (dobra) pesma sve i svja. A ovaj koncert je bio esencija rokenrola kome su u fokusu namesto pesama – kompozicije. Mnogim ljubiteljima rokenrola taj pojam “kompozicije” mogao bi zvučati pretenciozno, jer većina stvaralaca iz iste branše ne bi se usudila da svoja dela tako oslovi. Jednostavno, čitav svet uglavnom teži simplifikaciji stvari, pa i čitav taj rokenrol, što ne znači da je umetnost kao takva u svemu tome izgubila bitku. Naprotiv. Ali, nije baš tako jednostavno.
Većinu vremena provedenog na koncertu postavljala sam sebi pitanje: “Šta ja tražim u publici gde mogu da se zakunem da je bezmalo svaka treća osoba napaljeni gitarista, od običnog hobiste, do ozbiljnog fanatika?”. I svi oni, ponovo bih mogla da se zakunem, “u prste” poznaju biografije, živote i dela Džoa Satrijanija i Stiva Vaja, neki i bolje nego sopstveno porodično stablo. A i kao takvi, ostali su kudikamo dosledniji onome što sam ja pustila da čuči u ćošku i služi kao ambijentalni ukras nakon što mi je postalo jasno da previše krvi i znoja moram uložiti u izvedbu nečeg težeg od “Seven Nation Army”.
Sigurna sam da nije pretenciozno reći da su ova dvojica Mocarti našeg doba. Dobro, možda više Stravinski ili Bartok, ali oni nisu, za razliku od ovog prvog, maestralno šurovali sa đavolom. Ima nečeg istovremeno i demonskog i božanskog u potpunoj predaji duše, srca i uma jednoj veštini. Nije slučajno da u srpskom jeziku ta vraška reč “veština” u samom korenu krije magijski smisao. Nisam gitarski fanatik, ali kada se krećeš u krugovima gde su muzičari svakojakih fela, najveća verovatnoća je da među deset makar pet njih budu gitaristi. Hteo ne hteo, saznaš štošta o brendovima, drvetu, vratovima, žicama, pedalama, dilejevima, štimovima i čemu sve ne… Zavrti ti se u glavi od te količine tehničkog znanja. Gde prestaje umetnost, a počinje zanat? Ili obrnuto? Ili tu uopšte nema nikakvog razdvajanja osim balansiranja između ekstremnih krajnosti?
Ostaće večna pitanja u kruženju oko istog. Kaže naš narod da bez alata nema zanata. Pre bih rekla da nema zanata bez zanatlije kome je alat uzeo dušu, srce, um i sve vreme ovoga sveta. Bogovi, a ni demoni, nemaju ništa s tim, jer sva mistifikacija skida svoje maske pred nadljudskim fokusom, voljom, izgaranjem. Kada Satrijanija i Vaja poredim sa klasičarima, hoću reći i to da u rokenrolu koji je, od samih svojih početaka i izvora uvek težio avangardi, pojam “klasičnog” izmiče uhvatljivom smislu. Tačnije, iznova i iznova ga preispituje i prevazilazi, čak toliko brzo da već u istoj deceniji neka “sveža” ideja postane out of date. Na primer, gitarski solo je odavno izašao iz mode, to je precenjena veština, rekli bi danas mnogi muzičari, a i mnogi ljubitelji raznovrsne (moderne) kvalitetne muzike.
Rekli bi da je to čist elitizam i možda bi bili u pravu, jer čitavi žanrovi su nastajali, izgradili se, konstruisali i dekonstruisali kao odgovor na to “drndanje” solaža satima. Sa druge strane, gitara kao instrument ne prestaje da evoluira. Gledajući u troglavu Hidru, pitala sam se: šta je u gitarskom svetu veće i kompleksnije od ovoga? A sigurna sam da postoji i čeka svog novog “boga” da joj uzjaše struju i opali strune naočigled čitavog sveta koji mu se orgazmično divi. Isto tako je i Vaj popularizovao Ibanez Universe, sedmožičanu gitaru kao instrument sa mogućnošću dubljeg registra, na šta su se najviše “primili” metalci.
Na isti način se divim konceptualnim i eksperimentalnim umetnicima koji u čitavih pola sata razlažu jedan jedini ton, kao Sun O))) (koji u Beograd dolaze u oktobru), baš kao i ovoj dvojici koji se nadigravaju i nadsviravaju u tome ko će više skala da raspali po žicama nego što običan čovek može izbrojati u samo 5 minuta. Dok popularna muzika pretežno teži hitičnosti, pravi izlazak iz slušalačke zone komfora predstavljaju upravo ovakve stvari. I Satrijani i Vaj, jednako zanatlije i jednako umetnici u svom poslu, gitarskom i uopšte muzičkom svetu, doneli su novi pristup melodiji i tehnici u odnosu na ono što, de facto, jesu pravila dotadašnjeg (umnogome i sadašnjeg) rokenrola.
Koncert koji sam gledala (pardon, slušala) u Luci Beograd 30. jula 2025. pre bih nazvala svirkom. Možda je to bio koncert onda kada je Satrijani prethodni put gostovao u Beogradu, a tome ima više od 15 godina. Ovo što je SatchVai Band sada izveo nikako nije bilo za sedenje i posmatranje. Bilo je gruva, mrdanja, stiskavca, hedbengovanja, patosa, sevdaha, ma svega. Ali, ja sada ne mogu da u svojoj glavi reprodukujem niti jednu pesmu iliti kompoziciju od izvedenih. To što oni rade, drži te u trenutku i traži da se prepustiš, momentalno. I, da, to jeste bio, na neki način, školski čas gitaristima (ponajviše), ali je i ritam sekcija održala ozbiljnu edukaciju. Nisam sigurna koliko u tom nastupu ima improvizacije, ali baš ne verujem da takvi vešti vešci previše rade po partiturama, to je njima sve u prstima i to se oseća, to jednostavno vozi.
Ned Evet, koji je odsvirao i otpevao “warm up” sa karakterističnom staklenom gitarom (koju je, usput, i izumeo), napravio je odličan uvod u ono što treba da usledi. Lagano, emotivno, uz sveden koncept i raskošan talenat. Drugari iz ekipe su rekli da smara, ali ipak mislim da su samo ljubomorni. Džo Satrijani i Stiv Vaj spadaju u najuticajnije gitariste na svetu, uz sav epitet: legendarni. Bez njih ne bi postojao jedan Kirk Hemet, na primer, a bez njega ni Metallica, jedna od najvećih u našem vremenu. Ne bi postojao ni Larry Lalonde, a samim tim ni Primus (moj omiljeni). Bez Satrijanija, ne bi ni Stiv Vaj bio to što jeste, a bez Vaja, pitanje je da li bi Satrijani postao nadaleko poznat u show biznisu ili bio ostao “samo” Splinter za lokalne tandrkadžije po žicama.
S druge strane, danas je Youtube preplavljen snimcima tinejdžera koji bi po pitanju tehnike sviranja gitare Splintera Satrijanija pojeli za doručak. A po kreativnosti? To je već drugo pitanje. Kada smo kod uticaja (influence), to na kraju prve četvrtine 21. veka može zvučati sasvim pogrešno, nadasve površno. Ali, kada govorimo o nasleđu (legacy), to dobija potpuno drugačiju ravan, dubinu i raspon.
Za kakav život treba da se rodim?
Pa da budem Vaj?
Ili Satrijani?
