Laibach u Nišu: Tu smo – vaši smo!
Dvorište Univerziteta u Nišu (25.07.2025.)
Kada se na video bimu u Banovini pojavio Miroslav Cerar, proslavljeni slovenački i jugoslovenski gimnastičar, i zaplesao na konju s hvataljkama, više nisam imao nikakvu dilemu. Ključna poruka glasila je: „Budimo jedan uz drugog, brat moj, jer ovako mali ne možemo u borbi „svi protiv svih“. Uz to, nova svetlost koja nas mami (Evropska unija) ima širok spektar UV zračenja i izaziva rak kože“.
Nakon prethodna dva koncerta 8. i 9. marta u beogradskom Domu omladine, imao sam potrebu da se lično obratim „inženjerima ljudskih duša“ i zahvalim im se za to što su nam tokom svih godina svog rada i postojanja bili više nego iskreni prijatelji. „Hvala vam za saosećanje, podršku i ljubav. Za to što ste nas kritikovali onda kada smo to zaslužili. I za to što ste bili uz nas kada nam je to bilo najpotrebnije“, napisao sam im u poruci na društvenim mrežama. Nedugo zatim stigao je i odgovor: „Hvala i vama. Tu smo – vaši smo“.
Te tople julske noći, dvadeset i pete ovogodišnje, Laibach je bio naš više nego ikada. Verujem da su Milan Fras, Anina Trobec, Rok Lopatič, Luka Jamnik, Vitja Balžalorsky i Bojan Krhlanko to jasno mogli da osete gledajući ozarena lica nešto manje od hiljadu i po posetilaca koncerta u niškoj Banovini. Lepo je nastupiti u kultnom prostoru poput beogradskog Doma omladine, još lepše u monumentalnoj građevini kakva je Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu, ali je dvorište Univerziteta u Nišu, u kombinaciji sa južnjačkom toplinom i senzibilitetom, bilo pravi izbor za legendarni slovenački sastav. Kao i mnogo puta do sada, i ovaj koncert Laibacha je organizovala producentska kuća Balkan Art Collaboration.
Milan Fras
Ko je barem jednom bio u Banovini, dobro zna da je ovo dvorište sa sve četiri strane opasano zidovima visokih zgrada. To značajno doprinosi akustici prostora i kvalitetu zvuka, zbog čega muzičari i bendovi izuzetno vole ovo zdanje. Posmatrano iznutra, ono neodoljivo podseća i na zatvorski krug, što je imanentno ikonografiji i spektru tema koje Laibach obrađuje. A u kontekstu ludila koje je zahvatilo sve segmente naših života, Banovina je ovoga puta bila i svojevrsna sigurna kuća za preostale homo sapiense na ovim prostorima. Tako izolovani, mogli su na miru da se prepuste Laibachu i njegovoj indoktrinaciji.
Anina Trobec
Koncerti Laibacha u Srbiji su često koincidirali sa nekim značajnim datumima. Nastupi u Novom Sadu i Mokrinu pre dve godine „sasvim slučajno“ su se dogodili 28. i 29. novembra, na dan nekadašnje „republike“. Ovogodišnja turneja „Opus Dei“ svratila je u Beograd 8. i 9. marta, od kojih je prvi datum internacionalnog, a drugi lokalnog značaja. Ista ta turneja se krajem jula vratila u Srbiju, ovoga puta u Niš. Hmm… Zašto je 25. jul tako značajan, ima li taj datum neku simboliku? Da proverimo šta se to dogodilo „na današnji dan“…
Vitja Balžalorsky
Od svega ponuđenog samo dve stvari izgledaju „lajbahovski“: 25. jula 1943. godine Benito Mussolini je primoran da podnese ostavku, a potom je i uhapšen. Istog dana, samo devet godina kasnije, stupio je na snagu ugovor o Evropskoj zajednici za ugalj i čelik, što je bila prva faza stvaranja Evropske unije. Iste one zajednice čiji je predstavnik (nemački kancelar Friedrich Merz) nedavno rekao da Izrael u Iranu obavlja prljav posao za ceo Zapad. Europe is falling apart… Stoga, glasam za drugu opciju. A možda je, zapravo, ovo sa datumima samo puka slučajnost.
Rok Lopatič
Stigao sam u Banovinu nešto ranije, gotovo ceo sat pre početka koncerta. Posle dužeg vremena sam se vratio u taj prostor i imao sam potrebu da ga osetim onako „nasamo“. Ako je istina da „i zidovi imaju uši“, ovi u Banovini su se naslušali dobre i kvalitetne muzike. Mada, sa ovakvim audio-vizuelnim izazovom se još nisu sreli. Čim je objavljena vest da će Laibach nastupiti u dvorištu Univerziteta u Nišu, bilo je jasno da su bend i lokacija savršeno kompatibilni. Jedino što bih možda dodao bile bi rešetke na prozorima i bodljikava žica na zidovima i kapijama, za potpunu atmosferu konclogora.
Luka Jamnik
A onda me je, sasvim neočekivano, prijatno iznenadila naizgled trivijalna stvar. Ipak, kada vam nakon beogradskih i novosadskih „derača kože“ u Nišu kažu da pivo na koncertu košta 250 dinara, ne verujem da vam može biti svejedno. „Ko je, bre, sirotinja?! Ja?! Daj pet karata!“. Na drugoj strani dvorišta bio je štand sa zvaničnim merchom, a posebnu pažnju su mi privukla dva proizvoda. Jedan je bio crno-beli peškir za plažu sa porukom „Lie back and think of Laibach“. Drugi, znatno živopisniji i konkretniji, bio je paket Laibach kondoma obogaćen stihovima Foreignera „I Wanna Know What Love Is, I Want You To Show Me“. Logično, jer duh, ideju i klicu Laibacha treba prenositi, pa i na ovaj način.
Bojan Krhlanko
Banovina se polako punila, pa sam nailazio i na poznata lica, kolege i prijatelje iz vremena bivšeg (niškog) života. Ne bi ovaj život bio to što jeste bez njih, a ni bez Niša. Baš kao što ne bi bio isti i bez Laibacha. A taj, naš Laibach je sve nas, kroz artističku verziju Milana Frasa na omotu albuma „Opus Dei“, ljutito i namršteno posmatrao sa video bima. Zapravo, Fras je na toj slici personifikacija samog Boga (Deus), koji kroz nevericu i prezir gleda kako njegovo stado besomučno uništava zaostavštinu Svevišnjeg (Opus Dei). U vazduhu se, s potpunim pravom i razlogom, osećala određena doza jeze…
Koncerti slovenačkog benda gotovo nikada ne kasne, ali pravila bontona u socijalizaciji nisu na snazi kada je reč o Nišu. Gotovo je nemoguće da u tom gradu neko dešavanje počne na vreme, pa čak ni na „crveno slovo“ kakvo je nastup Laibacha. No, kada je u jednom momentu Fras nestao sa video bima, a u Banovini zavladao potpuni mrak, bilo je jasno da dugo očekivani spektakl počinje. Jedan po jedan na binu su izlazili Luka Jamnik, Vitja Balžalorsky, Bojan Krhlanko, Rok Lopatič i Milan Fras, a sa njima su krenuli i prvi taktovi „Države“. Znate, valjda, šta je država? To je ono što mi nemamo…
„Država skrbi za zaščito, dvig in izkoriščanje gozdov“… Dobro je poznato kako se naša „država, to sam ja“ brine o šumama i rekama, a o „narodnom zdravlju, radnoj i odbrambenoj sposobnosti“ ne treba ni trošiti reči. Umesto države, dobili smo B Mashinu, svojevrsni četvrti rajh i nemilosrdni sistem koji melje sve pred sobom u potrazi za sve većom vojnom, političkom i ekonomskom moći. Samo još da se ispuni ono obećanje o letećim automobilima i pali se naša AV Mashina. Naravno, ovo nije samo lokalna priča, već uveliko i globalni problem za koji još nemamo odgovor, a pitanje je hoćemo li ga ikada i imati.
Stoga je „Eurovision“ bio sasvim logičan izbor za nastavak set liste, jer stari kontinent, tačnije Evropska unija, odavno puca po svim šavovima i sve više postaje leglo korupcije, bezakonja i licemerja. Nažalost, imali smo prilike da to više puta osetimo na sopstvenoj koži. Situacija na svetskoj geopolitičkoj sceni se sve više usložnjava, pa nije daleko dan kada ćemo imati „novi zli ples“: svi sa svima i svi protiv svih (alle gegen alle). Zaista, ako je nekome jasno šta se u svetu dešava, ko je sa kime saveznik, a ko protiv koga ratuje… A šta ćemo, sa kime i protiv koga mi, nesvrstani mučenici?
„Brat moj“… Ne znam da li me neka pesma Laibacha toliko dotakne kao ona. Veličanstveno remek-delo koje se može čitati (i interpretirati) na više načina: kao poziv radničkoj klasi na pobunu protiv robovlasničkog sistema, ali i kao upozorenje čovečanstvu u celini da će nas liberalni kapitalizam i novi društveni poredak sve od reda ukalupiti, obogaljiti i unificirati. Zbog toga je potrebno otvoriti oči i potražiti novu svetlost, sve dok ne shvatimo da će nas i ta svetlost spržiti i pretvoriti u prah i pepeo. No, imajući u vidu da je pesma izvorno nastala početkom osamdesetih, u ovom trenutku sam najskloniji malo drugačijoj interpretaciji.
Nesporno je da je Slovenija u svakom smislu bila naprednija od ostalih članica nekadašnje zajedničke države, pa je „Brat moj“ bio i blagovremeni poziv „bratskim republikama“ da krenu za „deželom“ i započnu proces oslobađanja od komunističkih stega i izgrade novu zajednicu zasnovanu na drugačijim principima. Kada se na video bimu u Banovini pojavio Miroslav Cerar, proslavljeni slovenački i jugoslovenski gimnastičar, i zaplesao na konju s hvataljkama, više nisam imao nikakvu dilemu. Ključna poruka glasila je: „Budimo jedan uz drugog, brat moj, jer ovako mali ne možemo u borbi „svi protiv svih“. Uz to, nova svetlost koja nas mami (Evropska unija) ima širok spektar UV zračenja i izaziva rak kože“.
Za Cerara se s pravom kaže da je možda i najbolji jugoslovenski sportista svih vremena. Zbog razlike u godinama nisam imao prilike da pratim njegove uspehe, ali se dobro sećam Bojana Križaja, Roka Petroviča, Mateje Svet, Primoža Ulage, Mirana Tepeša… Radovao sam se njihovim pobedama kao da su naši. Oni, zapravo, i jesu naši, baš kao i Laibach. To prizivanje nostalgije ne treba shvatiti kao želju za oživljavanjem Jugoslavije, već više kao otvaranje prostora za neku vrstu zajedničkog delovanja na svim poljima. Jer, ne zaboravite da su svetski moćnici poput Trumpa, Putina i Netanyahua uveliko na podijumu za igru i započeli su „tango smrti“, odnosno „novi zli ples“. A kada se slonovi tuku, trava je ta koja nastrada.
Kad smo već kod gimnastike… Bilo je sasvim očekivano od Laibacha da priredi konceptualni program, pa je sa albuma „Spectre“ usledila dobro poznata „The Whistleblowers“. U spotu za tu pesmu učenici rade gimnastičke vežbe na času fizičkog vaspitanja, a kako je posao države da brine o narodnom zdravlju, radnoj i odbrambenoj sposobnosti… Zvižduk je tu kao neka vrsta spone, odraz kolektivnog duha, zajedništva i bratstva, što nam je sada potrebnije nego ikada. Prisetimo se samo filma „The Bridge On The River Kwai“, te pesmica poput „pioniri maleni, mi smo vojska prava, svakog dana rastemo k’o zelena trava“…
Ko je do tog trenutka mislio da može da se odupre Laibachu, ubrzo je bio demantovan (i asimilovan) iznenadnim „blitzkriegom“. Još jedna brilijantna, višeznačna kreacija Laibacha, sa jasnom aluzijom na popularnu seriju „Zvezdane staze“, Borgove kao „nadolazeće rase“ (coming race), ali i još jednim isticanjem potrebe za svesnim društvenim kolektivizmom kao načinom borbe protiv poništavanja jedinstvenosti nametnutim kolektivizmom, uravnilovkom i asimilacijom (tema koju obrađuje i „Brat moj“). „Resistance Is Futile“ zasigurno nije misao u koju želimo da verujemo.
Mnogi kažu da bi češće išli u crkvu kada bi se u njoj puštala Laibachova verzija pesme „God Is God“, koja je u originalu delo sastava Juno Reactor. Poput kralja Mide, Laibach pretvori u zlato sve što dotakne, pa je i ovu numeru uzdigao na pijedestal večnosti. Katarzična „Krvava gruda – plodna zemlja“ zatvorila je prvi deo programa, nateravši mnoge na potpuni muk. „Svaka j’ stopa grob do groba“, napisao je još davno Jovan Jovanović Zmaj, govoreći o večnoj povezanosti života i smrti, na šta aludira i Laibach. Potom su pažljivi i empatični Slovenci šesnaestominutnom pauzom odali poštu stradalima na novosadskoj železničkoj stanici. Trebalo je da to bude šesnaest minuta ćutanja, ali se publika u Banovini osramotila, s obzirom da se sve vreme čuo žamor.
Nakon počasti mrtvima, došao je trenutak i da se slavi život, pa se nakon intermezza Laibach sa takvim namerama vratio na binu. Očekivali smo da se u drugom delu programa pojavi i harizmatična Marina Mårtensson, ali nje nije bilo iz opravdanih razloga. Umesto odsutne švedsko-slovenačke pevačice na sceni se pojavila Anina Trobec, devojka bez kovrdža i sa uvezanom kosom. Anina je neodoljivo podsećala na „mladu partizanku“, a bogme i na frau Helgu iz serije „’Allo ‘Alo“, što se sve savršeno uklapa u ikonografiju Laibacha. I dok se svi pitaju ima li života posle smrti, Laibach vraća na talon period pre sudnjeg dana. Ima li života pre smrti? Zašto smo zaboravili da živimo? Tačno je, smrt čeka svakoga, ali život znači život. I zato za života treba dati sve od sebe.
To istovremeno znači i da se za taj život treba boriti: na morima, okeanima, na zemlji i u vazduhu. Treba se boriti do kraja i nikada se ne predati, poručio je Laibach. Usledila je obrada pesme „One Vision“ čuvenog sastava Queen (Laibachova verzija se zove „Geburt Einer Nation“), kojom je slovenački bend pokazao da je tanka linija između dobra i zla, te da se neke lepe i plemenite ideje očas posla mogu preobratiti u one sa katastrofalnim posledicama (nacistička Nemačka). No, i to smo uspeli da preživimo, tako da… Vreme je da se ponovo slavi život. „Life Is Life“, ovoga puta na engleskom, da svi razumeju kakvu smo pošast ostavili iza sebe.
I Mick Jagger je zanemeo kada je video kako je Laibach obradio čuvenu pesmu Rolling Stonesa „Sympathy For The Devil“. Ne znam koga je Mick imao u svojim asocijacijama, ali Milan Fras se savršeno uklopio u ulogu „istočnoevropskog đavola“, čuvenog rumunskog drakule Vlada Țepeșa. Neuporedivo zlokobnija od originalne, Laibachova verzija je dvorište Univerziteta u Nišu ispunila velikom tenzijom i verujem da je mnogima zaledila krv u žilama. Zvanični program je završen za Laibach potpuno atipičnom „The Coming Race“, blues numerom snimljenom za potrebe filma „Iron Sky“. Iako deluje neobično, ona je savršeno na tragu „Resistance Is Futile“, uz moćnu poruku na kraju „Let’s Make Earth Great Again“. Samo, da to ne bude po zamislima familija Rothschild i Rockefeller, Billa Gatesa i sličnih.
Laibach se dva puta vraćao na bis izvodeći sve same obrade. No, kao i uvek, njihove verzije dobiju sasvim drugačiju dimenziju, konotaciju, a često i značenje. Leonard Cohen je još početkom devedesetih predvideo šta će se dešavati u predstojećim decenijama, a Laibach je na sebi svojstven način „osvežio“ njegovu pesmu „The Future“. Da li vas prolaze žmarci kada čujete Milana Frasa kako izgovara „I’ve seen the future, brother. It is murder“? Ljubav je najmoćnija i najrazornija sila u Univerzumu, kako kažu u Laibachu, pa nije čudo što „svaki čovek ubija ono što voli“ (istoimena pesma Jeanne Moreau). No, optimizam i nada treba da postoje, pa je prvi bis završen Laibachovom verzijom Foreignerove „I Wanna Know What Love Is“. Anina Trobec je okrenula kameru svog mobilnog telefona ka publici, a ljubav i osmesi sa lica okupljenih osvanuli su na video bimu.
Hoće li priča zaista imati srećan kraj? Ne, ako se Laibach pita. Kod njih ništa nije izvesno niti pravolinijski, pa su se vratili još jednom kako bi izveli „Strange Fruit“, sjajnu i za ono vreme izuzetno hrabru pesmu Billie Holiday. Ali, kada se taj tekst provuče kroz glasne žice Milana Frasa, i najtvrđa duša može da oseti sve strahote i posledice ratnih sukoba. „Scent of magnolia, sweet and fresh, and the sudden smell of burning flesh“… Ja se ježim i dok ispisujem ove reči, a vi slobodno i dalje „simpatišite đavola“ dok vam on uteruje strah u kosti. Laibach se odjavio iz Banovine sa tri sukcesivne poruke na video bimu: „This is the end. See you next time. In hell“. Nadam se samo da poruka nije bila upućena nama, jer mi smo, ipak, „njihovi“.
Dva sata intenzivnog „trigerovanja“ mozga dovelo je i do velikog mentalnog zamora. Imao sam pregršt tema za razmišljanje, teza i crtica, ali nisam znao odakle da počnem. Prosto, Laibach nam je pred noge prosuo slagalicu istine iz više desetina hiljada delova, pa… Ko voli, nek’ izvoli. Nije lako razmišljati, još je teže rasuđivati i donositi teške odluke. Ali, nemaš izbora, brat moj. B Mashina podiže broj obrtaja i sprema se final countdown, alle gegen alle. No, kao što rekosmo, treba se boriti do kraja i nikada se ne predati. U nama oživljava glad koja gladne ne iscrpljuje. Otvori oči i putuj s nama ka novoj svetlosti. Ako ne želiš…
