Buč Kesidi i Keni nije mrtav: Ima li ljubavi u klubu?

Postalo je već opšte mesto govoriti kako živimo u eri otuđenosti, kada su pojmovi aromantičnosti i poliamorije neka vrsta oznake ultramodernosti i originalnosti, muvanje se odigrava u digitalnom svetu (dakle, u obliku koji je Kralj Čačka ne tako davno opisao kao ljubav između tvog i mog avatara), dok se samoća ustoličila kao globalni problem uprkos nikad široj mreži kontakata ni dostupnijoj, a varljivijoj mogućnosti povezivanja. Anksioznost usled svakodnevne neizvesnosti, kao i nevoljno produžene adolescencije koju mnogima diktiraju takve okolnosti, uslovljava nikad izrazitiji strah od bliskosti koji prati istovremenu, neugašenu potrebu za njom. Nekadašnji prostori susreta ili doticaja prestaju da budu mesta istinskog spajanja. Pošto uloga muzike da izrazi teskobu i u novim kontekstima ostaje nepromenjena, osvrnimo se na to kako dva mlada benda tematizuju isti (navedeni) fenomen, a kako se drugačiji pristup ogleda u razvoju njihovog autorskog rada

To, ipak, nije naša današnja tema, već način na koji tretiraju pitanje modernih veza započinjanih u kontekstu noćnog života, traženja smisla i ispunjenosti u provodima, a prekidanih na rašočaravajućoj dnevnoj svetlosti. Dok Buč Kesidi stvara čitav koncept, naročito uspešno na (uverena sam, jednoga dana kultnom) albumu „Euforija”, Keniji pretežno neguju sirota rock zvezda priču kao osnovu. Šta sve to u suštini govori o našem vremenu i zašto je istovremeno nostalgično, kako se putem već spomenutih ustaljenih toposa beleži duh doba? Formula uspeha da se dopre do, ne samo ushićenih tinejdžerki (ovde bi bilo nepravedno ne spomenuti regionalnu atrakciju Joker Out, ali o njima drugom prilikom), svakako leži u njihovoj sposobnosti komuniciranja sa generacijama, ispoljenom razumevanju i svojevrsnom glasnogovorništvu, sve to u kratkoj, svedenoj, dobro poentiranoj formi.

Mnogo je podudarnosti u karijerama ovih bendova, naročito uporedimo li im diskografije, pa krenimo od nešto manje zastupljenih Kenija. Debitanski album „Ajmo da plešemo” (2021) osmislili su kao, prema sopstvenim rečima, deset priča iz naše i vaše svakodnevnice. Upadljivi uticaji američkih uzora s početka milenijuma svrstavaju ih u kategoriji pank roka/pop panka, nebrušenog, sirovog i iskrenog, upadljivo alternativnije orijentacije. U skladu sa više garažnim zvukom bile su opevane sličice iz života autsajdera, pomerena stanja svesti, male pobune i snovi… Možda najhitičnija, ujedno reprezentativna za ovu fazu bila je pesma „Venecijaneri”, dok vrhunac i najzreliju stvar sa albuma predstavlja „Vetar”, nagoveštaj mogućeg pravca u kom se, ipak, nije nastavilo.

Zaokret koji nastupa sa drugom, produkcijski znatno ušminkanijom i visokobudžetnijom pločom „Na vratima” (2025) bio je drugačiji od (možda) očekivanog: zvuk, imidž, usmerenje, tekstovi i kroz njih izražene preokupacije. Umesto dotadašnje samousredsređenosti, gotovo opsesivno su se fokusirali na pravdanje nestalne, problematične zvezde, dok se kreće gradom kao područjem iskušenja/ scenom za greške i grešnost, što s jedne strane može biti pokušaj koncepta, a s druge (zlonamerniji bi rekli) signal ponovljivosti. Tek, jasno je da od prve do poslednje trake, uz par izuzetaka, pratimo istovetan korpus priča: „Ledena”, „Dijamanti”, „Savršen greh”, „Parče sunca”, „Svi ti klubovi” i, naročito, „Telo”. Donekle se razlikuju „Kako uspeš da spavaš?” (konkretizacija prljavog, na laži zasnovanog odnosa) i „Pod mojim prstima”, vidljiv prelaz između prve i druge faze rada. S druge strane, „Interlude” je verovatno pokušaj stvaranja minijature kakve smo već nalazili na poslednja dva albuma Buč Kesidija („Tone grad” i „Suze u očima”), ali ovde znatno manje uspele i svrsishodne, što potvrđuje pretpostavku da je možda postojala zamisao o konceptu albuma, međutim, nije realizovana ili je prisutna tek veoma labavo. Lajtmotivski gledano, preteže, iako stvarno simpatična (jer smo svi bili klinci), adolescentska „napaljenost”: svako malo se pominju koža (po kojoj neko obavezno klizi prstima), telo, znoj, zadimljene sobe, razbacana odeća i prazne flaše, sve sami znaci hedonizma koji ne ispunjava (saten grebe kada ležem sam) već pruža razloge za obnavljanje kruga samoprekora i destrukcije.

Zatim, imamo idealizovanu, nedostupnu žensku figuru nasuprot koje se smenjuju mnoge druge potrošne, isključivo telesne i bez izuzetka raspoložive. Prva nema oblik, drugima fale lica; odličan primer ovog kontrasta je ispovedna, možda najzrelija pesma iz datog korpusa, „Telo”, praćena spotom koji na momente doseže granicu parodije, ali ipak dobro ističe poentu. Prizori noći i dana, prošlosti i sadašnjeg trenutka, jeftine erotsko-pornografske interakcije i nežnosti čistih osećanja, smenjuju se u kovitlacu isečaka dobro uklopljenih uz napetost muzike. Dovoljan odgovor na večitu dilemu strogih kritičara da li se neki bend prodao i, ruku na srce, pre zlonamernu naviku da se uložen trud saseče u korenu, bez traženja pozitivne strane koju vredi zalivati. Takvi komentari nisu zaobišli javni diskurs o Kenijima, kao ni bendu o kome pišem u nastavku.

Tajna uspeha Luke i Zorana, poznatijih kao dvojac Buč Kesidi, zapravo nije toliko komplikovana: pored umeća izazivanja utiska grandioznosti uprkos scenskom i instrumentalnom minimalizmu, ona je pre svega u razumevanju i neobičnoj bolećivosti za, naročito žensku stranu, priče i osećanja, te u empatiji koju pokazuju njihove pesme. Nisu to samo zabeležene situacije, već ljudi zarobljeni u njima, zbunjeni, tužni, ali pomireni sa time. Uglavnom su njihove introspekcije oblikovane kao pravdanja ili obrazlaganje emocionalnog „defekta”; susreti se kao po pravilu odigravaju noću, u mraku i dimu, oblezličenosti; jutro donosi razočarenje, prazninu, stid i kajanje.

Od indi zvuka do nostalgično-atmosferičnih (budućih) stadionskih himni, njihov put beleži tri etape. Prva faza, označena prvencem „Posesivno-ospulsivni hospul” (2016) u koji se mnogi i dalje kunu kao najbolji, jedini autentičan deo njihovog opusa, karakteriše mladalačka energija, nebrušenost zvuka i blaga pretencioznost sa vidljivim referencama na omiljene bendove. Za razliku od Kenija, već debitantski album daje značajno mesto temi ljubavi, ali je ona prisutna iz vizure smušenog, bojažljivog i snebivljivog posmatrača, uvek na distanci (budi tu pored mene, ali ne previše!) ili ironično (možda ljubimo ogledala), pa usled toga više fantazija i umišljanje nego realizacija želje. Zaokruženošću ideje izdvajaju se „Ne umem da pričam sa tobom”, „Kafe aparat” i „Stani! Stani!” (možemo ih svrstati u „stalking” korpus), „Draga?” i „Pola pet” se usredsređuju na nepoverenje, a „Šta da radim sa tobom” na emocionalno hlađenje. Ako nije u pitanju projekcija („Čekam te (i ne idem bez tebe nigde)”), onda se sve survava u besmisao i završava odustajanjem („Jaa (imam plan)”, „Nebitna (…ne mogu da)”), otuda su naslovi uglavnom dvostruko kodirani dodatim zagradama. Naposletku, kao i kod Kenija, pesma „Uragan” donela je nagoveštaj prelaska u sledeću fazu.

I to kakvu! „Euforija” (2019), nekakvom bizarnom igrom slučaja izašavši neposredno uoči prekretničke kovid krize, ima jasan i čvrst koncept, priču o razočarenju nakon konkretnog suočavanja (uzmemo li da je prvu fazu obeležilo sanjarenje, planiranje izdaleka), ovo je skok u središte problema, snažan udarac o tlo. Od ekstatičnosti/ neizdrža, nemira, naelektrisanosti, tridesetak minuta muzike prelazi put do osećaja ispražnjenosti i rezignacije. Sve etape između izlaska kao potrage i suočavanja sa promašenim ciljem savršeno dočaravaju prateći spotovi, naročito kada ih režira Vedrana Vukojević: to su prave male filmske priče, gde emocije izražene kroz muziku i reči dopunjuju prizori neba iznad krovova u svitanje i sumrak po hladnim ulicama četvrti grada, ili figura koje izvode svoju konfuznu koreografiju pokušaja zbližavanja i zatim se ponovo razdvajaju. Živo je preneta atmosfera noćnih izlazaka kao činova samozavaravanja, prepuštanja eskapizmu (lažeš sebe nešto će se desiti večeras) uprkos istovremenoj svesti o uzaludnosti takvih bekstava (plesni patos nežnost ne zna). Vrhunac raskrinkavanja donose pesme „Laž“ (koga to tražiš, zašto si ovde? Gužva te tera da se osetiš bolje. Neko se gura, neko te zove – možda je vreme da odeš) i „Euforija”: opijenost svih čula (zvucima, prisustvom drugih, alkoholom, iluzijama) pokazuje se kao vrhunska obmana i preko potreban sedativ. Na euforiji živimo, iščekujući nešto veliko, ploveći od događaja do događaja, u nadi da je baš to noć promene.

Unutar celine otvorene „Subotom” postoje konkretne epizode kao „Đuskanje ne pomaže”, „Idemo do hodnika” ili „Kasno je”, ali se veći deo ploče ipak zasniva na postepenom građenju opšteg osećanja i atmosfere. Ushićenost neminovno udara u zid, pa ipak iznova i iznova, od petka do nedelje i onda opet do sledećeg petka, pristajemo na laž, produžavanu agoniju, tu privremenu utehu zaglavljenosti u blatu nesigurnosti. Posebno je efektna slika zabune koja stroboskopsku svetlost podmeće umesto sjaja u očima, još jedna u nizu demonstracija razbijanja iluzije. Luka i Zoran su istinski vešti u dočaravanju trenutka i ambijenta, buđenju živih sećanja na lično proživljeno; sem toga, ovaj album je od početka do kraja prožet nečim sanjivim, hipnotišućim i upadljivo nokturnalnim, pogotovo u pesmama koje govore o odlučnom trenutku večeri toga (prošlog petka nisam siguran bio, ali ovo bi mogla biti prilika da se sve ispravi), ma šta išlo iza. A ide… „Nedelja ujutru”. Zaista se usuđujem da je nazovem u svakom mogućem smislu vrhunskim epilogom i pesmom koja na toliko načina definiše naše naraštaje. Iza u suštini energičnog tona krije se toliko tuge, ona je rezime čitavog albuma kao zbirke pesama iskustva čiji je naboj pojačan neosporivim faktorom poistovećivanja. One pogađaju jer su toliko životne, verodostojne i istinite u slikanju zakovanosti za ponavljanje u nepromenljivosti (vodi me nebitno gde, jutro razoriće sve, jutro dotući će te – buđenje je najgore), koje se svakako završava hladnoćom i otupelošću (nikako da prestane, minira ti planove), ubitačnim upravo zbog skoro pa zavisnički obnavljane drame (Zašto me povređuješ? Zato što te poznajem).

A onda je stigao, za sada poslednji, treći album koji je, možda upravo usled prethodnikom visoko postavljene lestvice očekivanja, prilično podelio kritičare i dobar deo publike. Istina je da „Moderne veze” (2025) sadrže mnogo generičnosti, ponavljanja, ne naročite inventivnosti, ali isto tako i neke zaista dobre pesme, prepoznatljive po jakim emocijama sa prethodnog albuma. Pre svega su to singlovi koji su prethodili novoj ploči i u tom smislu najupadljivije ostvarili kontinuitet, ali i nagovestili pomak: „Curimo po asfaltu”, „Skupi snagu” i „Tužne ljubavi”. Momcima je vizuelni pečat ostao izuzetno važan, pa je tako omot albuma više nego znakovit, sa gradskim motivima i preplavljujućom bojom sete, tuge, lebdenja negde između stvarnosti i snova. Za razliku od čvrsto povezane „Euforije”, sada je pred nama skup rasutih priča koje pripadaju jednom tematskom krugu, sve samih primera disfunkcionalnih, nedefinisanih odnosa. Zahvaljujući efektu glasnogovorništva, saživljavanja i izrazite empatije (pogotovo u „Pusti nek gori” i „Posle plakanja”), u dva-tri minuta sažeta je po jedna konstatacija ili dijagnoza. Prijemčivost zvuka Buč Kesidija umnogome duguje sposobnosti prenošenja priča, uočavanja i beleženja iskustava, njihovog veoma preciznog, a obazrivog i taktičnog opisivanja, često u kontrastu sa poletnom plesnom muzikom.

Ogoljena jednostavnost njihovih stihova pogađa samu suštinu i često upravo zato, jer je neuvijena i neisfolirana, izaziva tugu: dok lirski junak Kenija mora naučiti da odraste, Buč Kesidi sve to formulišu i iznose obazrivo, potpuno svesno i sa dvostranim promišljanjem (znam da te boli, al’ moraš da dišeš – iako te volim, ne mogu više).

Tačno je, svedoci smo vremena produžene nesigurnosti, ali ljudski odnosi su oduvek bili komplikovani. Danas nam je, ipak, možda baš preterana svesnost teret, izgovor koliko i spas od ponavljanja grešaka nekih ranijih generacija. Zašto nekad srljamo, mada znamo da ćemo biti povređeni? Šta nas, drugi put, tera da bežimo iako može da bude stvarno dobro? Plašimo li se mogućnosti sreće? Ispoljavanja ranjivosti? Ni Keni nije mrtav ni Buč Kesidi ne nude odgovore i rešenja, nisu samozvani life coach-evi, filozofi, gurui. Kao i prethodnici, naprosto pokušavaju da što življe i relevantnije registruju sve što je mučilo kako nas nekada, tako i mlade koji dolaze, pokazujući da nikada nismo sami, naročito ne novi u svemu tome. Pa dođe nekako lakše…

Danas višesmisleniji nego ikad, stih ljubav je na ulici sugeriše pravac u kom treba gledati: šire i dalje od suočavanja pri svetlosti dana, to je izlazak iz sebe, to su hrabrost i sloboda da budemo otvoreni prema drugima, bez uzmicanja, solidarno i iskreno.

Raspuklo ogledalo i(li) Boli nas ljubav…

Tags: Buč Kesidi, Keni nije mrtav