Danilov doživljaj Beča – najveća skrivena stvar srpskog rokenrola

12.08.2025.

„Neotkriveni dragulj sjajnih muzičara iz Niša. Album koji ima kvalitetnu muziku, pitkost, odlične tekstove, dobar miks žanrova, odlične pesme, sve redom potencijalne hitove i sve druge elemente s kojima je ova grupa trebalo da bude izuzetno popularna među brojnim muzičkim sladokuscima. Ali, nažalost nije, jer nisu bili podjednako talentovani za „šou biznis“, pa nisu dobili ni deseti deo publiciteta koji su zavređivali“

piše: Duško Antonić

(napisano i objavljeno u knjizi „Kako (ni)je propao rokenrol u Srbiji, uključujući i „100 najboljih srpskih albuma od raspada SFRJ“, a povodom njihovog prvog i za sada jedinog albuma „Ako sutra bude kao juče“)

Već sam više puta pisao i pričao o tome kako sam knjigu „Kako (ni)je propao rokenrol u Srbiji“ radio dvadesetak godina. Naravno, ne u kontinuitetu, nego pišući povremeno, gledajući iz raznih uglova, neke od tema i analiza onoga što nam se proteklih decenija dešavalo u društvu i onome što se sve teže može nazvati država i kako je to uticalo na kulturu, a u sklopu toga i na rokenrol. Kada sam konačno rešio da to ažuriram, dopunim, završim i sklopim u knjigu, nekako se samo po sebi nametnulo da u njenom drugom delu uradim (uz pomoć pedesetak kompetentnih i autoritativnih ljudi iz tog sveta) listu „100 najboljih srpskih albuma od raspada SFRJ“, upravo kao dokaz da se ne može reći da je propao rokenrol u zemlji koja je „iznedrila“ toliko dobrih albuma. I da sad ne „davim“ time kako je tekao taj izbor u kom sam i ja u samom početku bio i te kako svestan da dobar deo produkcije, imena i albuma, nisam slušao, a za mnoge čak nisam ni čuo, jer sve se to preselilo „na mreže“, na kojima da bi nešto našao trebalo bi prvo da znaš „šta tražiš“. No, ja sam svesno ušao u „taj rizik“, pozvao ljude da učestvuju u izboru, i za tu priliku, odavde-odande, sačinio nekakav „podsetnik“ od par stotina albuma, za koje sam u tom trenutku znao, naglasivši da ih ima mnogo više i da će svaki od učesnika u izboru već sam znati šta da stavi na svoju listu od onoga za šta ja nisam ni čuo da postoji. A ja ću se „usput“, kako mi koja pojedinačna lista bude pristizala, potruditi da „sve“ to i preslušam (srećom da postoji You Tube) i pogledam za većinu pesama urađene spotove.

Igrom slučaja, desilo se da je na nekoj od prvih lista koje su mi pristigle, mislim baš iz Niša, od nekog iz „Balkan roka“, bio i album grupe Danilov doživljaj Beča, čije mi je ime bilo poznato, a da pojma nisam imao šta sviraju, osim da jednu njihovu pesmu imam na nekoj Metropolisovoj CD kompilaciji koju sam dobio, a da je (kao ni mnoge druge) nisam ni preslušao.

Iako sam se u životu dosta puta uverio u to da neke od najboljih stvari koje ti se dese, dođu „pravo niotkuda“, pa shvatiš da su jako vredne, a da si za njih saznao sasvim slučajno i da su mogle da prođu i mimo tebe, a da te ne okrznu; da si mogao da za njih nikad ne saznaš, ostaneš u nekom smislu mnogo siromašniji i lišiš sebe nečega u čemu si mogao beskrajno da uživaš. Pa sam tako i ja „na mrežama“ čuo prvu (ne sećam se više koju) pesmu ove grupe iz Niš(a). A pošto mi se mnogo dopala, onda i drugu i treću… sve jedna bolja od druge, na kraju i čitav njihov opus, uglavnom „spakovan“ na jedinom CD-u „Ako sutra bude kao juče“, izdatom (niški Studentski kulturni centar) već tada „davne“ 2004. godine. Slušajući potom sa uživanjem (više puta) sve njihove pesme, nekako kao crvena nit cele priče o rokenrolu u Srbiji nametnula mi se misao – Kako je moguće da nešto ovako kvalitetno i lepo ne bude i popularno. Jer ako ja, kao neko ko se ipak „nešto“ razume u domaći rokenrol, do juče nisam znao za njih, koja je verovatnoća da je za njih čula šira publika. I, ne znam koliko će mi ko verovati, mislim da Danilov doživljaj Beča spada u ono najbolje što nam se u rokenrolu desilo u poslednjih dvadesetak godina. Pa sam, iako sam se već uveliko mučio kako svoju prethodnu listu sa 30-40 albuma da skratim na dvadeset, morao ovaj niški skriveni dragulj da stavim na drugo mesto svoje liste, odmah iza albuma „Devedese“ Đorđa Balaševića, za koji sam davno pre svega ovoga (zbog simbolike, angažovanosti, lepote i kvaliteta) znao da če na mojoj listi biti prvi. I, kad je knjiga konačno izašla, ni na jednoj od njenih dvadesetak promocija, kao i na otprilike isto toliko gostovanja u medijima i u raznim intervjuima, nisam propustio da ih pomenem kao „nešto“ što je za mene bilo otkrovenje i na mojoj listi je tako visoko plasirano, pa sam čak i (ako se radilo o radiju) insistirao da puste neku njihovu pesmu.

U međuvremenu, pre završetka knjige, pošto niko od dvadesetak vhunskih rok-fotografa koji su mi dali fotke za knjigu, nije imao nijednu njihovu fotografiju (mnogi za njih nisu ni čuli) nekako dođoh i do telefona Nikole Ristića, pevača i gitariste DDB, koji se i sam iznenadio ovom neočekivanom interesovanju za grupu koja jedva da i postoji i mada nisu „stavili katanac na radnju“, sakupljajući se ponekad više za svoju dušu, ipak nisu sahranili sve snove, možda i sami nedovoljno svesni koliko su kvalitetni. Nikola je tom prilikom bio oduševljen činjenicom da se njihov album uopšte našao među 100 najboljih (kao jedan od tek četiri albuma niških grupa zastupljenih u ovom izboru, uz Galiju, Novembar i Eyot). No, razlog da mu se javim nije bila samo neophodna fotografija, nego i činjenica da nisam znao koje se pesme na pomenutom albumu i kojim redosledom nalaze, kao i mnoge druge detalje. Jer, na Jutjubu sam u međuvremenu preslušao i pogledao mnogo više pesama i sjajnih umetnički spotova, od kojih je dosta toga urađeno i nakon objavljivanja pomenutog albuma.

Od Nikole sam dobio traženu fotku, dok mi na želju da nekako dođem i do tog albuma (jer ipak sam ja iz generacije koja daje prednost opredmećenoj varijanti nosača zvuka u odnosu na one virtuelne na mreži) on mi sa žaljenjem reče da je album odavno rasprodat, a da svoj primerak nemaju ni mnogi članovi grupe, pa ni on, poslavši mi tom prilikom mejlom audio zapis kompletnog albuma i druge detalje koje sam s tim u vezi od njega tražio. Taj album (koji mi je sin „narezao“) sam potom više puta puštao brojnim prijateljima koji za DDB nikad nisu čuli, a u muziku se i sami i te kako razumeju, i svi su listom bili oduševljeni kvalitetom muzike i zaprepašćeni činjenicom da nešto tako dobro nije steklo barem približno zasluženu popularnost. I sad, pošto ovo svakako nije (i ne treba da bude) recenzija albuma objavljenog pre dvadesetak godina, možda je još frapantniji podatak da se niko nije zainteresovao da reizda prvi i objavi njihov drugi album, sa pesmama nastalim posle onog prvenca. Jer na njemu je toliko dobre muzike i pesama koje imaju potencijal da budu veliki hitovi (poput „Mi plačemo“, „Pada mrak“, „Hteo ne hteo“…) što samo govori o tome da je grupa nekoliko narednih godina sjajno radila i konstantno napredovala u svakom (umetničkom, sviračkom, produkcijskom…) smislu. Sa vrhunskim muzičarima na svakom mestu u bendu, sa odličnom duvačkom sekcijom ili samo efektnom ulogom saksofona, sa sjajnim ženskim pratećim vokalima, sa filigranski precizno odabranim vrhunskim gostima u pesmama koje u džez-rok fazonu najčešće laviraju između fankija i regea, uz mnoštvo „izlomljenih“ ritmova (čak i u laganijim, setom obojenim, numerama) Danilov doživljaj Beča je, usuđujem se da kažem „najveća skrivena stvar“ koja se srpskom rokenrolu desila u XXI veku.

Iako pomno (uglavnom na Jutjubu) pratim šta se sa DDB dešava, radujem se svim njihovim sporadičnim „novim“ nastupima, uglavnom u Nišu, ređe na nekim klupskim svirkama, a češće na masovnim koncertima na otvorenom, poput Nišvila ili prednovogodišnje manifestacije “Niš u srcu“ i sličnog, gde ih publika dočekuje i pozdravlja kao istinske zvezde. O tome još bolje svedoče komentari oduševljenih pratilaca na Jutjubu iz cele bivše Jugoslavije, sada rasejanih širom sveta, što sve govori kako je DDB, ovim „tiha voda breg roni“, neagresivnim pristupom, stekao široko kultno sledbeništvo. A zašto nema novog albuma, zašto ih nema na brojnim letnjim festivalima, zašto ih već desetak godina nema na gostovanjima u Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu i drugde, gde ih publika koja zna željno iščekuje, pitanje je za neke druge, koji kroje ovo što bi samo uslovno mogli nazvati domaćom rok scenom.

Tu nedavno, na jednoj od berzi ploča u Beogradu, pored mene je bio Zoran Ignjatović, koji radi u organizaciji „Nišvila“ i dok smo ugodno ćaskali o muzici i pločama (čemu ove berze, između ostalog i lepo služe), ugledavši na mom stolu knjigu u čijem naslovu je i „100 najboljih srpskih albuma od raspada SFRJ“ onako usput me upita – Da li si čuo za jednu jako kvalitetnu grupu iz Niš(a) koja se zove Danilov doživljaj Beča? Želeći da me iz zezanja uhvati „na krvoj nozi“ i uopšte ne očekujući da će mi nabaciti loptu „na volej“, iznenadivši se da sam uopšte za njih čuo, potom smo zajedno konstatovali da je prava tragedija, ne samo za njih i za Niš, nego i za celokupni srpski rokenrol, pa i kulturu, što je ova grupa tako malo poznata.

Tu negde „pao“ je i poziv da na sledećem „Nišvilu“ sa predstavljanjem svojih knjiga o rokenrolu gostujem (biće to ovog 15. avgusta) u književnom delu uglednog festivala. To me je obradovalo, ne samo zato što u Nišu (često prolazeći pored njega) nisam bio četrdesetak godina, nego i zbog toga što ću tamo (možda) sresti neke od brojnih FB prijatelja iz ovog grada, a među njima i bivše članove Daltona, neke uvažene niške rok-znalce, novinare i pisce, ali i članove grupe Danilov doživljaj Beča, zbog kojih i pišem ovaj davno započeti, a tek sada, tim povodom, završen tekst.