Dušan Petrović: “From April To December” ili Ceo život na jednom disku
Iako se na promociji sve vreme “vrteo” disk zbog kog smo se i okupili i mada je sam autor čak i uživo odsvirao jednu ili dve numere, valjda i zbog (za mene) neočekivano velike gužve u prostoru Multimedia music-a koji je i izdavač ovog albuma, nije se tu baš dobro moglo čuti niti naslutiti čega sve u toj muzici ima.
A, pošto se iz neke pristojnosti uvek trudim da nešto napišem o onome što sam na promociji dobio (jer to valjda i oni što su mi ga dali očekuju) kući sam otišao i ne znajući kakav sam dragulj od CD-a sa sobom poneo. Slučaj je hteo i da je portal Rockomotiva u međuvremenu “zaribao”, a ja, čekajući ga da “proradi”, jednom tek-onako ponovo preslušao album, pa potom, da potvrdim svoj prvi pozitivan utisak, još jednom, i svaki put sa novim uživanjem, novim “otkrićima” i većim oduševljenjem, ponovo. Sad, dva i po meseca posle, kad je Rockomotiva ponovo proradila, sa opravdanim zakašnjenjem, pišem o nečemu potpuno drukčije nego što bih to uradio da sam ga ocenjivao odmah sutradan. Jer, toliko mu je trebalo da mi priraste za srce.
Na promociju albuma Dušana Pertrovića “Od aprila do decembra” tog 14. decembra otišao sam više reda-reda, tek da “ispoštujem” onog ko me pozvao. Jer, znao sam samo da se radi o “tamo nekom džezu” koji nije da nisam slušao u životu i nije da se nisam trudio i tokom decenija nakupovao gomile ploča, nadajući se da će me s godinama stići. Ali, nekako, nije mi se primilo, i za razliku od mnogih mojih rok-ispisnika koji su “evoluirali” u džezere, ostao sam tvrdokorni roker. Mada, ruku na srce, ima “džezova” koji mi se sviđaju i koje uvek rado slušam, ali nekako, gotovo po pravilu, to su prevashodno oni koji imaju čvrst ritam u koji se, već prema sposobnostima i talentu, ubacuju pojedini instrumenti i…da ne davim više sa svojim nekompetentnim opservacijama, jer teško bi mi (i dugo) bilo čak i da objasnim zašto mi se u tom džez-svetu nešto sviđa a nešto ne. A, u taj svet, koliko-toliko, postepeno sam se zagnjurivao pre svega preko džez-roka u kom mi se, da ne licitiram, tokom svih ovih decenija mnogo-što-šta dopada(lo).
Budući na skliskom, meni manje poznatom, terenu i rizikujući da možda nešto i lupim, a tešeći se time da Rockomotivu ipak više prate rokeri a manje džezeri koji bi moje nevešto rukovanje džez-alatom primetili iz “prve”, usuđujem se da nešto napišem o albumu koji mi se toliko dopao da pretpostavljam da će mi se sa svakim novim slušanjem (a imam tu nameru) još više dopadati. I, kao prvo, meni je ovo prevashodno džez-rok album, pa mi se valjda zato i sviđa, jer svaka numera, izuzev poslednje, ima čvrst ritam i sve one druge elemente koje u toj muzici volim.
Album otvara devetominutni “Costa Blues” za koji je snimljen i odličan video-spot, što ova numera apsolutno zaslužuje, tim pre što u njoj zapaženo mesto imaju i gudači, učenici Muzičke škole “Kosta Manojlović” (koliko li je samo truda trebalo da se ova “deca” tako dobro uvežbaju i čak sa tom numerom nastupe na Kolarcu), a osim sjajnih harmonija i izvanrednog uklapanja duvačke sekcije sa gudačima, ali i sa klavirskim pasažima, u startu me asocira na meni omiljenog Eumira Deodata, koji me je davno nekad “kupio” svojom verzijom Štrausovog “Zaratustre”, meni tada poznatog tek iz Kjubrikove “Odiseje 2001”.
I kad već pomenuh ovaj film, da se kasnije ne bih ponavljao, osim što će mi iz još nekih numera “proviriti” Deodato, gotovo sve pesme na ovom albumu komotno su mogle biti soundtrack-ovi za razne filmove i žanrove, od film-noar-a, preko krimića tipa “Šaft”-a pa sve do “Otpisanih”, a koga će i na šta asocirati individualno je i čak nije “zakucano”, jer moguće je (a rekao bih i neizostavno) da će vam se sa svakim slušanjem javljati i nove asocijacije i vrteti novi filmovi u glavi. Baš kao što ćete, oni od vas koji ovaj album budu slušali, u svakoj od numera, osim glavne linije, uvek iznova oktrivati nove detalje, vinjete, pasaže i sjajne minijature.
“Ballad For Steve” posvećena je autorovom ocu i, počinjući laganim klavirskim pasažima prerasta u bogatu orkestraciju sa minucoznim solažama na Mug sintisajzeru i saksofonu.
Tema “Asja Likes Phrygian” posvećena je autorovoj keruši Asji čije se ime, da li slučajno, samo za jedno slovo razlikuje od naziva njegovog omiljenog albuma grupe Steely Dan, na čiji me zvuk, hteo-ne hteo, i asocira.
“Let IT Flow Like Lily Do” u sebi sadrži najviše soul elemenata i, počinjući lagano, u središnjem delu doživljava kulminaciju u izvanrednom preplitanju Moog sintisajzera i saksofona.
Ni malo slučajno, izvanredan drugi video spot nedavno je objavljen za fanki-džez numeru “De Bop” koja na najbolji mogući način pokazuje filmičnost Petrovićevih numera, kroz kontrast između crno-bele fotografije sa vršitećim fleševima boje u odličnoj prigodnoj animaciji.
“Song For my mother” je lagana sedmominutna balada, bogate orkestracije, sa gudačima, duvačima, čak i diskretnim flautama i tamburicama, u kojoj će mi se na trenutke učiniti, iako je album instrumentalni, da čujem i (da`l sintetizovane ili prave) glasove, pa čak i hor. Baš kao soundtrack za život.
“Quartal Dance”, čini se i najsloženija numera na albumu, sa bogatom orkestracijom i na trenutke zvukom big benda, izlomljenog i sinkopiranog ritma u kom uz maestralno sviranje bubnjeva i podrazumevajućeg basa i klavijatura, imamo i sjajne solaže na gitari i trubi.
Osmoipominutna “Father & Son” bazirana je na latinoameričkom ritmu, u početku lagana i elegična, potom iskričava i frenetična, baš kao i odnosi “oca i sina”, sa sjajnim pasažima na električnom klaviru i Mug sintisajzeru, uz bogatu orkestraciju u kojoj svoje solo deonice imaju saksofon, truba i električna gitara i ne zna se ko je tu od koga bolji.
Album u smirenom tonu, samo na klasičnom klaviru, Dušan Petrović završava numerom “Sometimes In December” koja već svojim naslovom asocira na izvanrednu pesmu “Sometimes In Winter” grupe Blood, Sweat and Tears, na koju svojom zimskom atmosferom i podseća.
Šta reći na kraju ovog prikaza za koji mi je često ponestajalo alata kojim bih izrazio svoje oduševljenje, osim da se radi o autohtonom remek-delu, za koje je autoru trebalo gotovo pola veka sedimentirane kombinacije talenta, rada, iskustva i sviračkog umeća. Jer Dušan Petrović je ovim svojim prvim (!!!) albumom obeležio ne samo svoj šezdeseti rođendan nego i 45 godina u muzici. U kojoj je od učenika muzičke škole i akademije na kojoj je magistrirao i doktorirao kompoziciju, postajući potom i profesor na istima, uz razne druge “poslove” u muzičkom biznisu i obrazovanju, uz brojne radove za radio i TV drame, pozorište, film, reklame itd. “tek sad”, uz pomoć svojih brojnih učenika, studenata i prijatelja, snimio prvi album. Pa ako je toliko dugo trebalo na njega čekati i vredelo je. Jer, ovaj masterpiece, nimalo slučajno sa engleskim nazivima “pesama” i prevodom na bukletu, odlično dizajniran i upakovan (Sara Zu i Lidija Malek), osim na ponos autoru i izdavaču, mogao bi imati i zapažen odjek u inostranstvu.
To je muzika koja se sluša i gleda. Ako je uloga umetnosti iskreno prikazivanje sopstvenog stanja duha, onda sam u potpunosti uspeo“, kaže Dušan Petrović.
I, što bi Englezi rekli “At last but not least”, na albumu su svirali: Dušan Petrović (klavir, Rhodes, Moog), Igor Marinković (bas gitara), Branko Marković (kontrabas), Dejan Hasečić i Kosta Paunović (gitare), Filip Tančić, Isidor Gerić, Bogdan Đurđević, Feđa Frenklin, Goran Marinković (bubnjevi), Vlada Krnetić, Nemanja Banović, Pavle Mihajlović, Sava Matić (trube), Ljubiša Paunić, dr Aleksandar Tomić, Nikola Lončar (saksofoni), Vladislav Stajević (flauta), Igor Ilić (trombon), Vitor Rogić (tamburice) i gudači iz Muzičke škole “Kosta Manojlović” u Zemunu.
Osim najtoplijih preporuka za ovo vanserijsko izdanje i vrhunsku opremu ovog diska, iskreno se nadam da će se izdavač Multimedia Music “drznuti” da nas nakon ovog vanserijskog CD-a “počasti” i njegovim vinilnim izdanjem. Iz iskustva, kao diskofil, znam da upravo slična izdanja, kao trajne vrednosti, među ljubiteljima vinila imaju najveću cenu. Problem, doduše, može predstavljati činjenica da ceo album traje oko sat vremena, pa bi bio predugačak za jednu ploču a prekratak za dupli LP, ali to je već “pitanje” kojim bi trebalo da se pozabave autor i izdavač. Olakotna je okolnost da u njegovu prodaju, čak i u inostranstvu, ne bi trebalo sumnjati.
