EXIT Festival: Elvis has left the building?

Petrovaradinska tvrđava (10-13.07.2025.)

---

Ovogodišnji nosioci programa bili su veoma dobri i pružili su ono što se od njih očekivalo, pa i više od toga. Čak i ako ne volite elektronsku muziku, treba otići na Dance Arenu i osetiti atmosferu u njoj, te tamo dočekati bar jedan izlazak sunca. Fusion Stage je spojio nespojivo: kvalitetne i etablirane rokenrol bendove i hip-hop i trep izvođače mlađe generacije. Moramo da pohvalimo ekipu i organizaciju koja stoji iza Explosive Stagea i sve napore koje ti ljudi čine kako bi hardcore scenu održali živom.

I dalje nemam svest o tome da je EXIT ove godine obeležio četvrt veka postojanja. Verovatno je to zbog činjenice da mi je poslednjih 12 godina festival bukvalno „uz dupe“. Do 2013. godine, kada sam se preselio u Novi Sad, odlazak na EXIT je podrazumevao veliko cimanje, izdatke i entuzijazam. No, čoveku prepunom životne energije to u dvadesetim i tridesetim godinama nije nikakav problem. Onda dođu lenje četrdesete (sada već i pedesete), ali ne propuštaš da odeš barem jedan dan ili, u najmanju ruku, na jedan koncert vredan pažnje.

I kada ti kažu da je ovo (možda) poslednje izdanje muzičkog festivala koji je obeležio najznačajniji period tvog života, ne može da ti bude svejedno. Timeline se tada premotava unazad, a to je film poput Dr Živaga, pa se naiđe na brojne sitnice koje čine život: čarobne tople noći koje se prelivaju u sunčana jutra, letnji izlasci i zalasci sunca na Štrandu, gigovi za pamćenje, pijanstva za zaborav, susreti koji (ni)je trebalo da se dese, šanse koje nisu smele da se propuste… Jednostavno, EXIT je postao integralni deo života mnogima od nas.

Ovogodišnje izdanje festivala provejavalo je u tonu „that’s all, folks“. Zbog političkih pritisaka i ucena bilo je veliko pitanje hoće li se EXIT uopšte i održati. Rešenje (čitaj: novac) se nekako našlo, ali organizatori nisu propustili priliku da vlastima uzvrate recipročnom dozom „pumpanja“ i najavama da će se manifestacija preseliti u neku drugu državu. Mnogi će reći da su to „pumpanje“ i podrška studentima došlo prekasno i proračunato (baš kao i kod Novaka Đokovića), te da su vođeni finansijskim motivima. O svemu tome nešto kasnije…

Ovogodišnji program festivala je bio takav da je (barem meni) svakog dana nudio barem po jedan nastup koji bih želeo da ispratim od početka do kraja. Kako je bilo godina kada sam cele dane lagano preskakao, mogu da kažem da je ovogodišnji lineup bio poprilično kvalitetan. Godine su došle po svoje, tako da sam svaki dan pažljivo planirao unapred. Uz to, trebalo je i fotografisati nastupe i bine koji su bili interesantni, uhvatiti i poneku belešku, što je ceo proces činilo mnogo kompleksnijim i zahtevnijim.

Rešio sam da prvi dan „ne radim“, već da odem kao puki posmatrač, osetim atmosferu i procenim profesionalne izazove u nastavku EXIT-a. Boomtown Rats su definitivno bili „must see“ na Tesla Universe Stageu (iliti „mejnu“), a sve ostalo apsolutno nije bilo pod moranje. Posebna jeza me je hvatala kada sam na programu Dance Arene (po ko zna koji put u nizu) video Ninu Kraviz. Žena definitivno ima jednocifreni inventarni broj na festivalu, ne znam kako drugačije da objasnim njeno učestalo učešće na istom.

Bob Geldof je definitivno čovek koji sebe u celosti ulaže u svemu što radi. Sa kakvom je energijom taj čovek izašao na binu i urlao na srpskom bolje nego što to radi zvanični prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević. „Mi smo Irci! Stojimo uz studente! Stojimo uz promene! Stojimo uz budućnost! Stojimo uz novu Srbiju!“, verglao je Geldof. Nije to bilo nikakvo iznenađenje, znajući da je idejni tvorac Live Aida svojevremeno dizao glas i protiv Slobodana Miloševića, te da je iskonski alergičan na svaku vrstu nacionalizma. Svakako, taj nastup je s razlogom bio highlight prvog dana ovogodišnjeg EXIT-a.

Ne treba zaboraviti ni Atheist Rap, čuveni novosadski sastav koji je na „mejnu“ svirao neposredno pre Geldofa i ekipe. Između ostalog, njihov nastup će ostati upamćen i po poruci „ruke su vam krvave“ na video bimu. Ipak, najvažnija „muzika“ prve večeri bilo je šesnaest minuta tišine. Jeza je parala svaku poru na koži svih prisutnih na Petrovaradinskoj tvrđavi, skoro kao onomad na Slaviji. Zvanično otvaranje i buntovničko raspoloženje upotpunila je italijanska pop pevačica Gala svojim hitom „Freed From Desire“, svojevrsnom himnom studenata i njihovih protesta.

Bilo je još nekoliko nastupa koje je duša htela, ali je srce klokotalo. Bez Tiesta na „mejnu“ se moglo, Vranjković je bio na Fusionu, ali mi nekako ne leži na festivalima, njega uvek pratim namenski. Jedino mi je krivo što nisam stigao na Heavy Lungs na Explosive Stageu, ali oni su bend u naponu snage, biće još prilike za njih. Trebalo je odmoriti se i pripremiti za drugi dan, koji je programski i energetski bio vrlo intenzivan. Kao highlight celog ovogodišnjeg EXIT-a izdvojio sam koncert sastava The Prodigy.

O njihovom nastupu smo detaljno pisali, pa sada izdvajamo samo glavne crtice. Baš kao i festival, i engleski sastav je ove godine obeležio svojevrstan jubilej – 30 godina od legendarnog koncerta u Hali Pionir. Otada se stvorila tajna veza između njih i srpske publike, a ovogodišnji nastup na EXIT-u dao je još jednu potvrdu te teze. Iako bez Keitha Flinta, tragično preminule prve zvezde sastava, The Prodigy je isporučio istu onu prepoznatljivu energiju koja ga je krasila svih ovih godina i pokazao koliko mu prija ovaj festival, s obzirom da im je ovo bio šesti nastup na EXIT-u.

Za „pumpanje“ na početku drugog dana bio je zadužen Ritam nereda. Kao i uvek, novosadski sastav je posetiocima priredio energičan i beskompromisan nastup i masi pred „mejnom“ podigao radnu temperaturu. Ljubitelji elektronskog zvuka imali su bogat program za koji su mandat dobili Eric Prydz i Hot Since 82. Zanimljivo je bilo i na Fusion Stageu, gde su slovo držali Oxajo, Kanda, Kodža i Nebojša i Sunshine, te reperi Kendi i Bigru i Paja Kratak. Kao i uvek, na Explosive Stageu je bilo živo i glasno, a posebno bih izdvojio odlični zagrebački pank sastav Pičke vrište.

Za dobar početak trećeg dana na „mejnu“ postarao se Marko Louis sa svojim bendom. Naslednik slavnog Ljubiše Stojanovića je u jednom momentu ušao u masu i nastavio da svira okružen posetiocima. I on je pružio svesrdnu podršku studentima, kako tokom svog nastupa, tako i na ceremoniji svečanog zatvaranja poslednjeg dana festivala. Posle 11 godina na EXIT se vratio i mančesterski duo Hurts i publici maksimalno išao niz dlaku časteći je najvećim hitovima benda. A apsolutni pobednik Dance Arene za ovu godinu bio je Mladen Solomun sa fantastičnim DJ setom koji je trajao gotovo sat vremena više nego što je bilo predviđeno. Za one koji su imali živaca i snage da čekaju do šest ujutro…

Tog dana sam najviše vremena proveo na Fusionu gde su poseban ton atmosferi davali Naked, Pekinška patka (Sretin bend, ne Čontin) i kultni Partibrejkersi. Dobri je poznato da Cane ponekad ume da bude mrgud, ali je ove večeri bio izuzetno dobro raspoložen. Nisu izostale ni njegove poznate fore, pa se već na početku nastupa obratio devojci u prvim redovima rekavši joj: „Izvini, mogu li nešto da te zamolim? Možeš li da isključiš te svetleće roščiće na glavi? Mnogo me demotivišu“. A pred kraj nastupa se obratio mladima u publici rekavši „da su Partibrejkersi jebali kevu pre nego što su se mnogi od njih i rodili“.

Festival je trebalo okončati sa stilom, a to je u konkretnom slučaju značilo – pank bendovima. Goblini su pošteno i beskompromisno otprašili svoje na „mejnu“ i, kao i neki od njihovih prethodnika na toj bini, podsetili predstavnike vlasti „da su im ruke krvave“. Bila je to fantastična uvertira za događaj večeri, a to je svakako bio nastup (ostatka) Sex Pistolsa i Franka Cartera. Mnogi su u startu otpisivali tu kombinaciju govoreći da to ne može biti prava stvar bez Johnnyja Rottena. Pa, isti ti Sex Pistolsi su nastupili i na EXIT-u 2008. godine, i to upravo sa Rottenom. Opšti je utisak da bend tada nije ispunio očekivanja.

Nova reinkarnacija Pistolsa sa Carterom za mikrofonom donela je izuzetnu energiju, pa je kultni bend podsetio na svoja najbolja izdanja tokom prošlog veka. Carter je neumorno špartao binom i urlao do iznemoglosti, ušao u publiku koja ga je ispolivala pivom, a potom je okupljene naterao da poput ovaca u toru nekoliko minuta trče u krug. Na kraju je „oživeo“ pokojnog basistu Sida Viciousa fantastično otpevavši „My Way“. Ja sam bio prezadovoljan, a slično su rezonovali i mnogobrojni predstavnici stare garde pankera.

Uz povremene i kratkotrajne obilaske drugih bina, rešio sam da festival zatvorim Borisom Brejchom, nekrunisanim kraljem minimal techna. U Dance Areni je bilo kao u grotlu, a Brejcha je po ko zna koji put opravdao reputaciju jednog od najboljih svetskih DJ-eva i producenata. Dva sata neprestanog đuskanja, pa… Ko nastavio, ko otišao na burek, a ko na spavanje. Ja sam odabrao treću opciju, iscrpljen posle četiri dana zujanja po tvrđavi.

Pa, da svedemo utiske, najpre o ovogodišnjem izdanju festivala. Na muzički deo nemam većih zamerki s obzirom da je bilo za svakoga ponešto, jedino možda na malo previše elektronike na „mejnu“. Kada već postoji žanrovski profilisana Dance Arena, čini mi se da je bolje da sve od elektronskog zvuka ide tamo, a headlinere koji su između popa i elektronike bih ostavio na glavnoj bini, i to sat ili dva posle ponoći. Ovogodišnji nosioci programa bili su veoma dobri i pružili su ono što se od njih očekivalo, pa i više od toga. Čak i ako ne volite elektronsku muziku, treba otići na Dance Arenu i osetiti atmosferu u njoj, te tamo dočekati bar jedan izlazak sunca.

Fusion Stage je spojio nespojivo: kvalitetne i etablirane rokenrol bendove i hip-hop i trep izvođače mlađe generacije. Za neke od tih (t)repera smatram da im uopšte nije mesto na EXIT-u, pa tako ni na Fusionu. Kakav, bre, Coby?! Ova bina je definitivno bila svet za sebe, i u programskom i u organizacionom smislu. Red oduševljenja, red razočaranja. Često se dešavalo i da se kvalitetni sadržaji na Tesli i Fusionu preklapaju. Recimo, zbog promene satnice Brejkersi na Fusionu su se gotovo u potpunosti preklopili sa Hurts na „mejnu“, pa ako ste (kao ja) zaglavili na Canetu i Antonu, za Hurts ste imali svega 15 minuta.

Moram da pohvalim ekipu i organizaciju iza Explosive Stagea. Iako metal baš i nije „my cup of tea“, apsolutno podržavam sve napore koje ti ljudi čine kako bi scenu održali živom. Njihov entuzijazam je zaista inspirativan i tim primerom treba da se rukovode i muzički poslenici koji prate i druge žanrove. Ako bih morao da biram, pre bih slušao death metal na Explosive Stage negoli „urbana“ sranja koja produkuje Bassivity Digital, a koja su u velikoj meri bila prisutna na Fusionu. Veliko otkrovenje za mene je bio Latino Stage, jer tamo je u svakom momentu bila neopisiva gužva. Televisa presenta, muy bien!

I odjednom se u godini jubileja postavilo pitanje hoće li EXIT nastaviti da se organizuje u Srbiji. Na verovatno pojačan pritisak državnih vlasti organizatori festivala su odgovorili srazmernom količinom „pumpanja“ i podsećanja da su nečije ruke krvave, u čemu ih je podržala nekolicina izvođača. Festival je iskoristio aktuelni trenutak i svoj „reach“ da uzvrati udarac i pokaže da se neće lako odreći svog bunjišta na kome je i izgradio reputaciju jednog od najboljih evropskih festivala. Slučajno ili ne, pred sam početak festivala je potpisan ugovor sa egipatskom organizacijom Venture Lifestyle po kome će se naredno izdanje EXIT-a održati nedaleko od piramida u Gizi.

Da li to znači da je „Elvis i definitivno napustio zgradu“? Kako smo nezvanično saznali, odluka još nije konačna, ali je potpisivanje ugovora sa Egipćanima znak da se u EXIT Timu o tome ozbiljno razmišlja. Očekivano, zbog podrške studentima vlast je zavrnula slavinu i EXIT-u uskratila finansijska sredstva. Iz javnosti su u više navrata stizale poruke kako je ta podrška, ipak, došla prekasno, te da iza svega stoji finansijski interes, a ne iskrena namera. Festival se pozvao na „nulti EXIT“ i razloge zbog kojih je manifestacija uopšte i nastala.

Prvo, pozivanje na društveno-političku pozadinu festivala nije sasvim umesno, jer tu postoji ozbiljan diskontinuitet između glave i repa. U tom međuprostoru je festival više bio oslonjen na preduzetnički duh nego na društvene ideale na kojima je zasnovan. Možda je tako i trebalo, jer se sa dolaskom „demokratske“ vlasti 2000. godine, što koincidira i sa nastankom EXIT-a, računalo da će sistemski problemi biti rešeni i da se festival može tretirati kao poslovni projekat. No, ne treba zaboraviti da su još Mlađan Dinkić i Vojislav Koštunica želeli da stave EXIT pod svoju kontrolu.

Aktuelna vlast je još pohlepnija, pa je, kako se nezvanično govori, uspela da uđe i u vlasničku strukturu festivala. Uvek prisutna i nikad zadovoljena želja SNSkorojevića da se bude deo elite videla je EXIT kao idealnu priliku za samoostvarivanje. Naravno, sve je to posledica činjenice da živimo u Srbiji. U normalnim zemljama država u opisu svojih ingerencija nikada ne bi smela da ima ovakav direktni upliv u organizaciju manifestacija. Zamislite da se danska vlada na isti način meša u organizaciju i finansije Roskilde Festivala, ili da se britanske vlasti okome na Glastonbury onako kako to srpska vlada radi sa EXIT-om.

Uz to, u javnosti je kreiran i narativ da organizatore EXIT-a zanima samo novac, te da su njihove odluke i potezi motivisani isključivo finansijskim razlozima. Nema šta, oduvek smo voleli da zavirimo u tuđe džepove. Lično, nemam nikakav problem sa time što neko hoće da zaradi od svog rada, pa makar to bile i basnoslovne sume novca. Jedino što me u toj priči zanima je da li je i u kojoj meri to dobro, etički ispravno i društveno korisno za okruženje u kome se sve i dešava. Na isti način treba da razmišlja i vlast, te da po istom sistemu dodeljuje budžetski novac, a da sa druge strane nađe način kako će tu sumu da vrati u državnu kasu: kroz boravišnu taksu za strance, dodatne kulturno-umetničke, gastronomske, turističke i druge programe i sadržaje i, uopšte, ponudu koja će posetioce festivala da animira na razne načine.

Da li nam je EXIT festival potreban? Apsolutno, bez ikakve dileme. To je manifestacija koja je stekla veliku reputaciju u svetu i sposobna je da generiše ozbiljna finansijska sredstva od koje mogu da profitiraju organizacija EXIT Tim, grad Novi Sad i Republika Srbija, svako na svoj način. Zašto ne postoje shuttle autobusi koji bi posetioce festivala dovozili sa Aerodroma „Nikola Tesla“ u Novi Sad i vraćali ih nazad? Ili sa železničke i autobuske stanice u Beogradu, što nakon prošlogodišnjih dešavanja u Novom Sadu još više dobija na značaju. Umesto razmišljanja o praktičnim stvarima, vlast hoće prečicom u elitu, a organizatori brane teškom mukom stečene pozicije, pozivaju se na tradiciju i apeluju na „pumpanje“. U celu priču uvlače i bendove, koji će zbog svoje iskrenosti na kraju ostati na cedilu, baš kao i 2000. godine.

Možemo mi da diskutujemo o tome šta je bilo dobro, a šta nije, šta nam se dopalo, šta bismo voleli da bude drugačije… No, slobodna je volja organizatora i vlasnika da li će prihvatiti naše sugestije ili ne, a ima i svako pravo da nam kaže „kreirajte vi svoj festival, pa ga oblikujte kako želite“. Sve na kraju bude izloženo merilima vrednosti, javnom sudu i zubu vremena. Ako je EXIT u ovako turbulentnom okruženju uspeo da opstane 25 godina, to, ipak, znači da su organizatori radili dobar posao.

„Ali, oni su uzimali pare od one vlasti, a sada i od ove…“. Jesu. Svi su ih finansirali. I svi su hteli da ih kontrolišu. I vi biste hteli da EXIT uredite po sopstvenom nahođenju. I ja bih. E, sad, zapitajmo se zašto je to tako… Nego, bolje je da mi ne sviramo kurcu da EXIT dogodine ne bi svirao Ramzesu. Bože zdravlja, pa da se i narednog jula vidimo na istom mestu, na Petrovaradinskoj tvrđavi Ali, u drugačijem okruženju. Ako me razumete…

Atomsko sklonište & prijatelji – ekskluzivne svirke u Beogradu i Novom Sadu

Tags: EXIT Festival, Novi Sad, rezime