Goblini u Palanci – iskreno i eksplicitno
Kada neko višedecenijski fura fazon prkosa, a strast ponosa bude samo jedna stanica ka svetlosti razuma, reč postaje jača od bilo koga sastavljača tame, dok se iživljene sličice prikazuju kao bespoštedna nit koja vezuje ideal sa relativizovanom stvarnošću.
Iskrivljena iluzija postojanja muzikom biva mrvljenja pod čekićem istine, ne može se skriti iscepana i ranjiva želja da se hoda smelo i lako. Koliko je teško ostvariti takav korak, Goblini to najbolje znaju. Bend sa univerzalnim idealima prašti već tri decenije, probijajući se na mišiće vlastitog uma u toj težnji da zaiskre i probude dan.
Sama punk rok muzika nije za salonske sladokusce sa ispraznim filozofiranjem i napraznog citiranja latinskih fraza. Doza intelektualizma jeste neophodna, ali on nema šta da traži u beskrajnim rijalitijima koje doslovno formira ulica.
Ugriz slobode boli, rane ne zarastaju tako lako, a vreme nikada ne ide na ruku, uvek je slobodno izraženi stav u cajtungu, a ustati za druge uvek je enigmatika koja teži donošenju više rešenja, ali da li su ona prava, da li je to put koji isijava drago znamenje ili stranputnica koja vodi ka samouništenju, teško je reći. Bend se svih ovih godina držao glasno, pod naponom izuzetnih stresnih okidača, uporno želeći da izađe iz muzičkih podstanarskih soba.
Za sve vreme aktivnog postojanja, bend koji ima šest studijskih i dva live albuma, daleko od toga da je nepoznat na regionalnim prostorima, pogotovo tamo gde je sirova muzika okidač za neka nova putešestvija, izgradio je imidž buntovnog sastava, beskompromisnog nastupa i stava, inspirativnih poruka, ujedno ne mirući se nikada sa stanjem status quo. Nekada bliže, nekada dalje, ali uvek su tu negde pri vrhu rok muzike. Nije to samo jednostavni pank, duže od tri decenije razvijali su svoj prepoznatljivi stil, bruseći svoje teme, ali i scenske nastupe. Jednostavnost, ali i agresivnost protkana senzualno liričnim tekstovima, odiše onom dozom lepote i razumljive naracije, lako prijemčive i svima pristupačne. Iskreno i eksplicitno, nema nedorečenosti u njihovom emotivnom muzičko-tekstualnom iskazu.
Njihova energičnost se crpi iz vlastitog samopouzdanja i onog u šta veruju, a ponajviše u sebe same. Nema koketiranja sa savremenim trendovima i šarenišima upakovanim u zlatkaste folije, Goblini su to što su bili, što jesu i što će biti, bend sa ogromnim elanom, vidljivo neprilagođeni raznoraznim šemama, iako iz ne baš velikog Šapca, stiče se utisak da su odavno nadmašili mnoge sastave iz tzv. mejnstrim okruženja. Po meni, možda se mogu koncipirati kao alternativni bend, ali mislim da su onaj pravi rok-pank sastav koji briljira u svojoj jednostavnosti mešavine vatre i leda, strpljenja i agresivnosti, poetičnosti i jednostavnosti jezika ulice, prostih tonova i melodičnosti njihovih tema.
Njihova inovativnost se sastoji u tome da su svakim svojim nastupom, novim albumom, bili drugačiji od prethodnog, da uvek postoji neka kapljica vode koja donosi neku svežinu, bez da bude orošena nekakvom tajnovitošću. Kod Goblina je sve na dlanu, iskazano i potvrđeno, lako zapaženo i izrečeno. Bez ikakvih povodljivih kreacija, ne štedeći nikoga, sebe najmanje, na koncertima prikazuju sve ono što rok, kao krajnja odrednica svakog stila, nudi. Svet je kod njih sivkasto narandžast, put je beskonačno maglovit, a o svetlosti na istom ne odlučuju oni sami, prisutna publika ima mogućnost da se uvek uključi i bude deo nastupa.
Golub, Alen, Leo, Vlada i Milan su u petak, 15. avgusta leta gospodnjeg i palanačkoj publici pokazali kako jedan iskusan bend, u baštensko-klupskom prostoru Punk rock caffea muzički savršeno funkcioniše, kako svaka rigidnost pred moćnim sazvežđem istine bude samo pusti maslačak na vetru. Pristojno sa povećom dozom agresivnosti, mlađu publiku su lagano uvodili u svoj muzički prostor, a sa starijim delovima auditorijuma, svesni da sa njima odavno postoji kontakt, vešto su iskomunicirali i jedno tiho letnje veče obojili pobedničkom atmosferom, stamenim nastupom i vizijom opstanka pod tamnim planetarnim okruženjem. Jednostavnije rečeno, rok muzika je uvek bila nešto što se ne može podvesti sa mirenjem bilo kakvog činjeničnog stanja, iz muzike isključivo mladih, narastala je u bunt misli i uvek bila vodilja i tamo gde se bitke ne mogu uspešno izvojevati, ali su zato ratovi dobijeni. Originalni i samosvojstveni bend malih vilenjaka, Goblini, još jedanput je pokazao kako se punoća životarenja može iskristalisati u jedan dragi kamen sa samo malo želje i vere.
I tako… Ređali su se Anja, Magnovenje, Petra… Na tzv. bisu otpevali su još Mirno more, Ne trebam nikome, Ima nas i Lorena. Negde oko 300 duša u skromnom, nevelikom prostoru, bašte Punk rok kafea gotovo sat i po nabijala se pozitivnom energijom domaća mladež, ali i oni koji to odavno više nisu. Na stranu to što u ovom gradu Goblini kao da su iznikli iz ovih lokalnih prostora malenog grada, kao što je Smederevska Palanka, bend se tako i osećao u jednoj prisnoj atmosferi, ali je zato svirao zaista svetski, zaneseno, ali visoko profesionalno i moćno. Ne sumnjam da će ponovo doći…
To, od čega bežiš, to se ne leči, to se pobeđuje!
Premijera: Crveni karton o večitim mamlazima u “Znaš ti ko sam ja?”
