Humanitarni Krigeri
29.03.2025. Punk rock cafe – Smederevska Palanka
U zemlji u kojoj ima više pisaca no čitalaca, ponekad je suvišno tužno besediti o bilo čemu. Stare, prežvakane, pričicice upakovane u nove srebrnaste folije, odišu nekakvom bezdušnom retorikom. I, na žalost, manje više, sve se ponavlja grotesnom etikom zaborava.
U suštini svakog čoveka leži koketiranje sa prošlošću, a sve zarad nekakve srećnije i nadahnutije budućnosti. Dok se sve kockice poslažu u niz, život protutnji niz zamišljene šine postojanosti. Sve između prvog plača i poslednjeg izdaha predstavlja put kojim svako od nas kroči. Koliko nadahnutih sanjara se samo pogubilo u praktičnoj primeni onoga što se zove životarenje. A moglo je biti i drugačije. No, uglavnom nije.
Da bismo menjali druge, uvek moramo poći od sebe samog. A to je najteže. Za promenu, ponekad je dovoljna i mala iskrica humanosti, bez potrebe za čarobnim štapićem sreće, ali svaka mrvica naše pažnje može nekome pomoći da bar ublaži ono što se zove izbavljenje iz nedaća. A kada je zdravlje u pitanju, teško da postoji veći motiv da se pomogne. I tu bih stavio tačku, odnosno tu nedorečenosti nema.
Bend proverenih muzičara, iskusnih ratnika rokenrola sa ovog područja, učinilo je mali, ali snažni gest ljubavi da svojom svirkom pomogne našoj sugrađanki Tatjani za lečenje, a sav donatorski prihod od ulaznica otišao je na pomenutu namenu. Svrha rokenrola je ne samo proživeti život takav kakav je, već da jakom porukom oživi sve ono učmalo i utihnuto u nama. Te poslednje martovske subotnje večeri, u Punk rock cafeu, Krigerima je pošlo za rukom da u jedan rif ujedine sve prisutne u publici. Ne, nije to bila muzička tezga reda radi, klik na sms poruku i ubačena novčanica u kutiju pomoći za lečenje. Bilo je to mnogo više od prskanja rokenrola po palanačkom Punk rock cafeu, palac uzdignut ka božjim očima i ona suza koja želi da se izrodi u radosnicu, u zajedništvo i predanost kolektivitetu.
Ređali su se poznati hitovi koje Krigeri sviraju samo na njima prepoznatljiv način. Ovaj put još moćnije i značajnije, bez da se poštede ni na tren. Prkoseći trenutku, nezapostavljajući ni na čas svoju matricu rok filozofije, pokazali su svu čovečnost iskrene želje da se nekome pomogne na onaj način na koji oni to mogu najbolje. A kada pank rok saspe iz njih takvu erupciju energije u tih par sati vrhunskog izdignuća u jednu jedinu želju da budu motivacioni faktor i drugima u plemenitom cilju, naklon je tu.
Nebitno je šta su svirali Branko, Miloš, Kelja, Đole i Bogda, jer iz svega onoga što su prikazali te subotnje večeri može se oslikati kao fešta rokenrola u svrhu jačanja čovečnosti i neizrecivog htenja, da, bar te večeri, uzmu liderstvo u slobodarskom duhu otimanju sebe samih od onih šarenih laža kojima smo obasuti od bezbroj medija koji se samo tako nazivaju. Krigeri su te večeri glasali za život. Složenost svih njihovih poruka prosto je lebdela iznad svakog rifa, u svakom solu nadahnuća koje je Branko slao iz svoje gitare, iz svakog skladnog zanosa ritam sekcije Miloša i Đoleta, sve to pokriveno sjajnom Keljinom ritam gitarom i vokalom, te vokalima Bogde željnog dokazivanja.
Ovo nije storija o bendu Krigeri, već samo mala crtica o jednom velikom ljudskom gestu koji bi trebalo svi mi da sledimo, a da ima pravde, do ovakvih humanih koncerata ne bi ni dolazilo, znalo bi se od koga bi se novčana sredstva, ne tražila, nego nudila i dobijala. Naravno sve pohvale idu i Punk rock cafeu koji se svojim gostoprimstvom, po ko zna koji put, iskazao da nije samo prazno ime u svom naslovu. Takođe srdačni pozdravi idu i svima onima koji su, u skladu sa svojim mogućnostima, ubacili novčanicu u kutiju za našu sugrađanku.
Naravno, gde su pohvale, tu mora biti i kritika. A zna se kome je ona namenjena, ma koliko neki ne bi hteli da se prepoznaju. Gospodo, žao mi je, istina nema dva ili više lica. To što je ono sada tužno, ne znači da će takvo i ostati…
Noć kada sam se osećao kao da ponovo imam 17 uz Franka Turnera
