Luiza Čikone ni jednog trenutka nije imala bilo kakvu dilemu u vezi uspinjanja uz one stepenice, za koje smatra da su njenim koracima namenjeni. Nikada put do vrha nije lagan. Samo što se i vrhovi razlikuju, zavisi odakle i ko gleda na njih.

Ovih dana se navršilo punih trideset pet godina od izlaska jednog više nego pristojnog albuma, a kojim se Madona ucementirala na pop vrhu. Reč je o njenom četvrtom studijskom materijalu “Like A Prayer“. Pažljivo odabrane pesme, studiozan pristup i pomno odabran materijal uz vidnu, ali nenametljivu pomoć Prinsa, dali su pop divi priliku da raspeva svoj glas do krajnjih granica, u onom smislu koji drži pažnju slušaoca od početka albuma pa sve dok se ručica sama ne podigne sa druge strane gramofonske ploče i vrati u sopstveno ležište. Pišem o zvučnom zapisu, ne o video perfomansu koji na koncertima, zajedno sa bezbroj plesačica i plesača, daje neku sasvim drugu dimenziju.

Boreći se sa misticizmom, magijom, unutrašnjim porivima koji su protivni religiji kojom je i sama bila opsednuta, Madona se borila u stvari sa samom sobom, naravno da u toj neravnopravnoj borbi i nije mogla izaći kao pobednik. Jeste, iza nje su stajale godine napornog rada, kako u muzici, tako i u filmskim ostvarenjima, neuspele ljubavne veze i propali brak, ali su svi oni i te kako utkani u njenu karijeru. Želela je da zaposedne vrh pop kulture, da bude drugačija od mnogih drugi, sličnih njoj, da bude, ne prva, nego jedina, da joj se dive, a naravno i da reši sve finansijske probleme koji su je pratili od početne primisli da napravi karijeru vrednu pomena.

Talenat joj se nikada nije mogao osporiti. Izgled i plesne mogućnosti mlade dame, uz razvoj vokalnih sposobnosti, sve su je više vukli ka kantautorstvu, odnosno jakoj želji da bude ono što zaista i želi, da njen pevački potencijal bude na vrhu zbog kvaliteta, a ne samo estetskog izgleda izvođačice. “Like A Prayer” možda nije imao takve hitove kao prethodni albumi, ali u njegovoj kompaktnosti se ogleda zrelost umetnice, ne samo kao izvođača, nego i nekoga ko je osmislio kompletan ambijent pesme, kroz tekst, aranžman i muziku. E, to je Madona, ona koju poznajemo. Od “Molitve” ona je postala kako pevačka, tako i plesačko-modna persona koja uznosi jedno vreme, a to je kraj osamdesetih godina prošlog stoleća. Njen vizionarski doprinos u osmišljavanju izvođenja na koncertima, odnosno turnejama koje su tek sledile, dali su joj svojstvo estetske ikone koju vredi odgledati, bez obzira na pristrasnost ili ne samih gledalaca, odnosno slušalaca. Od koncerta napravi spektakl, od sebe stvara mit, a vremenom postaje i klasičan model žene koja je uspela u svom naumu da zasedne na tronu.

Album je otvorila naslovna “Like A Prayer“. Raspevana do krajnjih granica, u vremenu u kojem je nastala svakako je bila nekoliko koraka iznad drugih sličnih u pop žanru. Rađena je da bude hit i to je postala već na prvo slušanje. Ne postoji misterija, postoji vera u sebe, molitva i klečanje na kolenima, tihi zov vlastitog imena i zvuči “Baš kao molitva”, jer to i jeste. Patrik Leonard i Madona su autori. U pozadini poseban kvalitet daje hor koji poprilično nosi pesmu. Misticizam je prikriven, no prisutan, što samo daje novu draž, dok gitara prosipa svoje zvuke mešavinom psihodeličnog roka i sinti pop zvucima klavijature. Video spot koji je napravljen i koji se vrteo na svim tadašnjim muzičkim stanicama, za to vreme bio je šokantan, čak se i katolička crkva u vezi sa njim izrazila u, najblaže rečeno, negativnom kontekstu.

Inače, u svim temama Madona se pojavljuje kao koautor, a većinu songova je uradila sa Leonardom. Interesantna je i “Love Song” koju je otpevala u duetu sa Prinsom, koji je i koatur pesme. Načinjena je u klasičnom Prinsovom stilu, od početka do kraja vokali imaju ritmičnu podršku, bez previše muzike, prepliću se, ali ne užurbano, već u lagano umerenom ritmu kao da tek predskazuje sva iskušenja koja stoje pred dvoje ljubavnika. Klasična ljubavna pesma, sentiš za svaku priliku.

Najbliži song na albumu, koji sliči kao da je skliznuo sa prethodna dva albuma, je vesela pesmica “Cherish“. Govori o tome da treba negovati misao, ljubav, ceniti radost… “Keep it Together” je, zbog izrazitog fanki zvuka i dvostrukih vokala u refrenu pesme, ona koja je naročito privukla moju pažnju. Tu ima jedan zanimljiv stih koji glasi, u slobodnom prevodu, “Vole me zbog onoga što jesam, a ne zbog onoga što žele da vide. Bilo bi lepo da je tako, no ipak, to je samo u pesmi…”

“Pray for Spanish Eyes” je takođe privukla moju posebnu pažnju, uglavnom zbog samog načina na koji je otpevana. Tekst je takođe romantičan, no nekako hladan, te, opet u slobodnom pevodu, ako postoji Hrist, doći će večeras i imaće španske oči. Podseća me na omiljeni tekst pesme Čezara Pavezea “Doći će smrt i imaće tvoje oči” (oni stariji, koji su išli nekada u one škole koje su rigorozno tražile poznavanje beletristike i poezije, setiće se o čemu pišem). U jednom delu pesme kastanjete preuzimaju dominaciju. Reč je o tihoj i mračnoj temi. No zato album zatvara n”Act of Contrition” koja započinje atraktivno eksplozivnim uvodom solo gitare, mešavinom psihodeličnog rok popa i gospel songa, a intrigantan je hor koji svo vreme prati Madoninu recitaciju.