Kojina izgubljena kožna jakna

Disciplina kičme dolazi na koncert u tadašnji Dom omladine „25. maj” (sada MKC – Omladinski kulturni centar) negde osamdesetih, prošlog veka. Mi dečaci, zaljubljenici u rok muziku, ustoličeni u taj dom, znali smo sve trikove da besplatno uđemo na koncert. Kakve smo samo i koliko koncerata tada gledali, nije bilo nikog sa te neverovatne YU scene ko nije svirao ovde…

Bilo je nekoliko puteva da se besplatno uđe na koncert u Dom omladine. Jedan od njih je bio sa zadnje strane, gde je bila picerija sa toaletom čiji se prozori otvaraju ka spolja. Popneš se kroz prozore, kroz toalet i priključiš se jednom od onih horova koji su vežbali u tom objektu, izmešaš se sa njima, glumiš da si pevač, i eto te ispred velike koncertne sale. Drugi put vodio je odozdo, kroz jednu od rupa (Dom je bio pun rupa u zidovima), pa se popneš stepenicama i ideš do vrha krova, prolazeći kroz nekoliko prozora koji su uvek bili otvoreni. Ponovo se spustiš sa krova kod pevačkih horova i eto te ispred sale.

Na tom koncertu Discipline Kičme, prilikom jedne takve gimnastike i preskakanja zidova, krovova i prozora, mene i Škota uhvatio je tadašnji direktor Mirko. Odvode nas u policijsku stanicu i puštaju posle četiri sata. Za mene je to bila tragedija – ne biti na koncertu, ne videti perjanice YU minimalizma, u to vreme čak i na svetskom nivou. Najoriginalniji neshvaćeni bend.

Iz policiske stanice, otišli smo pravo u Dom, ali je koncert bio završen. Samo se Dušan Kojić – Koja, vođa DK, nešto svađao sa direktorom Doma Mirkom i organizatorom. Neko je ukrao Kojinu kožnu jaknu, donetu iz Londona, koja je koštala puno para, a ujedno je bila svojevrsni zaštitni znak i fetiš grupe. Žestoka diskusija se završila i Koja je na kraju rekao: “Nikada više neću svirati ovde, dok mi ne nađete jaknu“, ušao je u kombi sa ostatkom grupe i otišao.

Posle godinu i po dana nalazim se u Beogradu. Moj drug sa alternativne scene Dragan Bogovac, rođeni Beograđanin, želi da mi pokaže neku novu grupu koja je sastavljena od ostataka nekoliko drugih. Nalazimo se na uglu Nušićeve i Kolarčeve. Vodi me u podrum jedne zgrade. Ulazimo, mnogo je mračno. Članovi grupe sviraju na improvizovanoj bini – čine je dve gitare, bubanj, saksofon i pevač. Ništa se ne razume, podrum od 20 kvadrata ima lošu akustiku, samo šum, buka i izobličene gitare. Nekoliko prisutnih sedi odmah pored bine, ali je potpuni mrak i ne vidi se ko su. Dragan im kaže da će na probu dovesti Makedonca, nekoga kome se jako dopao album “My life in bush of ghost” Dejvida Birna i Brajana Ena, pa je to bila dovoljna referenca da uđem.

Ulazimo unutra, oči nam još nisu navikle na mrak, band svira, dižu ruku na pozdrav, vidi se da poštuju Dragana. Posle pet minuta, neko ko je sedeo u mraku, u podrumu, iz njega povika „Stani muzika”. Ovi prestaju. Glas sada sve glasnije viče: „Gde mi je jakna“. Svi su iznenađeni, a i ja. Odjednom se na svetlijem delu polako pojavljuje krupna muška figura, sa afro frizurom i zasukanim rukavima do ramena. Prepoznajem ga, legenda Koja. Prilazi, unosi mi se u lice i kaže: „Makedonče, tebe pitam gde mi je jakna?“. “Koja jakna?”. „Ona koja mi je nestala na koncertu u Skoplju. Jesi bio tamo?” Kažem mu da nisam, a i zaista tehnički nisam bio na koncertu. „Aha, dobro, ima li kvalitetne makedonske alternativne muzike?“ Nabrajam mu – Padot na Vizantija, Mizar, Telo – Nauka Sovršena… Ništa ne odgovara, seda u mrak i odatle kaže: „Reci svojima u Skoplju da neću doći da sviram dok mi ne nađu jaknu“. Sedeli smo sat vremena, pričali o muzici i okruženju, u čemu je Koja aktivno učestvovao. Veliki događaj za mene. Ipak, to je Koja, osnivač Discipline Kičme, ikona avangarde mnogo pre The White Stripes, Mudhoney, Primus… Heroj i svetlost unesrećenih, gospodar underground sveta, čovek koji je stvorio planetu malog princa, vojnik-borac alternativnog rata, umetnik koji je izmislio sopstveni stil, onaj koji se nikada nije prodao bez obzira na cenu, izuzetno uticajni muzičar, producent, čovek čiji je idol bio Džimi Hendriks!

Disciplina Kičme ostaće u kolektivnom sećanju ovih prostora kao bend koji je radio svoje, bez ikakvih kompromisa. Prošao je Koja nekoliko faza od tog početnog minimalizma, obogaćujući zvuk duvačima i pevačima, stižući do londonske scene na kojoj je njegov bend nastupao kao trio – bas, bubanj i pevačica, koja peva na engleskom. U tom periodu živeo je u Londonu, stvarao svoju najznačajniju fazu i transkribovao naziv u Disciplin-A-Kitschme. Poslednja etapa bila je povratak u Beograd. Iznenada, 2019. stiže vest da je doživeo moždani udar. Nekako preživi, kažu prijatelji da mu se i govor popravio, ali ne može više ništa da stvara. Od tada njegovo stanje je nepromenjeno.

Neki ljudi nalaze snagu iz stvari koje su im ostale u podsvesti, bez kojih ne mogu. Kao fetiš. Ako toga nečega nema, ne mogu da se izvuku, nemaju snage za budućnost, kao Samson koga su Filistejci ošišali, a tim činom mu potkresali i snagu. E sad, a šta ako je, na primer, kožna jakna koja mu je ukradena u Skoplju bila neka vrsta momenta, fetiša zbog kojeg je Koja izgubio snagu? Iako je izdavao albume, koji su bili posebni, koje je kritika, pa i određena publika, volela, oni nisu imali snagu da tu njegovu alternativnu formu pretvore u meinstrim kao što je Nirvana učinila sa grungeom, dostigavši neverovatne tiraže od 20 -30 miliona prodatih primeraka po albumu, prva mesta na svim svetskim top listama, kompletno promenivši globalni mindset. To je ono što je Koja trebao da uradi na toj Yu sceni pa i šire, duže i trajnije, a nije. Sve se mislim, ako mu se vrati kožna jakna, vratiće mu se i snaga.

Eto molbe Tebi/Vama koji ste ukrali kožnu jaknu, vratite je, sve Vam je oprošteno, zbog alternative, zbog onog što je ostalo nedorečeno, zbog svih Nas koji poštujemo lik i delo Zelenog zuba zvanog Koja.

Dušan Kojić Koja (Disciplina Kičme): Možda je moglo da bude manje komplikovano

 

Tags: Disciplin A Kitschme, Disciplina kičme, Dušan Kojić Koja, Zeleni Zub