Let’s Play: Kako je Zoster zarazio Kraljevo
Da li je Mario zbilja samo čovek zvani činjenica, koji sa Zosterom već gotovo deceniju i po (osnovani 2000.) po vasceloj Jugoslaviji širi zarazu zdrave pameti, propovedajući sve one bolne istine koje nas proganjaju decenijama a o kojima uglavnom volimo da ćutimo…? Ili je Super Mario kako mu tepa publika uvek žedna novih junaka iz naroda?
Sjajan je njihov minuli rad, čvrsto koračajući stepenicu po stepenicu stigli su do samog predvorja slave, koju im obilato prosejavaju prvi ozbiljniji rezultati sad već antologijskog albuma “Najgori“, objavljenog pre manje od pola godine.
On je zapravo ugaoni kamen od kojeg počinje onaj najuzbudljiviji momenat u izrastanju jednog benda – od kolektivnog adolescentstva, u kome polutajanstveni vitlaju kultnim statusom do brze mejnstrim mašine na širokom autoputu bez ograničenja brzine. Takvi, u tom blurovanom međuprostoru, najvredniji su za praćenje, jer, kada se ta metamorfoza (od čaure do leptira) okonča obično je već kasno.
Upravo zato Beki (Ivan Beader, čuveni muzički urednik Radio Kruševca) i ja opušteno jezdimo, po gotovo pustom drumu Kruševac – Kraljevo, da pogledamo i poslušamo te uzbudljive Mostarce “naživo”. Krajnja stanica nam je klub Play, od Spomenika srpskim ratnicima udaljen tek nekih stotinak metara. Koliko su oni dobrih rock derneka održali u poslednje dve sezone (i koga sve tek najavljuju) ozbiljna je tema za neki naredni tekst, ali su jedan od ključnih ispita položili dovodeći ovu ultravrelu ekipu… Osetili su da je “pravo vreme i pravo mesto” što je vrlo retka osobina, makar kod onih koji po Srbiji uglavnom organizuju svirke.
Vozeći se kroz martovsku noć Rasinskom kotlinom pokušavamo da izlicitiramo koliko će ljudi doći, ipak su gotovo sve vrste civilizacijske komunikacije temeljno zatrovane… a, ruku na srce, dobar deo rocku naklonjene srpske populacije nikada nije čuo ni za ovdašnje vedete novijeg datuma proizvodnje, pominjanje Zostera ili Repetitora proizvodi isti efekat – ono nezainteresovano sleganje ramenima. Ako nisu Brejkerski ili Orgazam – onda ništa! Pouzdano znam da u većini gradova veličine Kraljeva broj prodatih karata teško da može biti trocifren, iako se Zosteru po neformatiranim regionalnim radio stanicama svakodnevno vrte bar tri hit singla sa “Najgoreg“.
Ali, očito da je Vlada (vlasnik kluba) pecaroški govoreći “dobro nahranio mesto”, jer Play je sat vremena pre početka svirke već bio prijatno pun, sve nekog lepog i uglavnom mlađeg sveta. Fenseraj? Teško, jer je čitava sala bukvalno sve pesme grupe naizust znala od prvog do završnog stiha. Nagrnuo je narod iz Šumadije i Pomoravlja (Arilje, Lučani, Kragujevac…) da oseti tu energiju “rađanja legende”, taj jedinstveni ukus uzbuđenja u stomaku koji pokreće i ne da ti da staneš, sve dok se svetla ne popale.
Zoster je koncertno sjajna, dobro uigrana formacija koja gotovo pa teledirigovano preleće iz jedne u narednu pesmu i onima koji vole improvizacije ne bi se svidela njihova posvećenost da sve zvuči kao sa albuma. Čitav nastup, ofarban dominantno Mariovim vokalom, koji tako simpatično vuče na Rundekov, nije se ni jednog trenutka olabavio, zašao u ravnodušnost, već se njegov intenzitet neprekidno dizao i nadgrađivao sve do velikog finala i uraganskog bisa.
I bismo nekako izistinski srećni što se debelo pređosmo u procenama glede posete i što smo konačno, nakon decenije i jače, od kada smo je prvi put zavrteli na radiju, uživo uz bend mogli da odfalširamo, bez frke, “Ko je jamio“, pesmu kojom su nogom širom otvorili vrata popularnosti… Onu drugu, ličniju i oporiju, iz tog vremena “Sugrađanin” nisu svirali, ali ima dana… za njih, Kraljevo i Play!
Vraćajući se Beki zamalo da promaši skretanje preko mosta na Ibru, sve glasno ponavljajući – “Razvalili su“!
