Nick Cave i Coolin Greenwod u Skoplju: Kada publika zaćuti slušajući Kralja tuge
A na sceni stadiona ARM, potpuni minimalizam, klavir, bas, pojačala i njih dvoje. Jedan od te dvojice je Coolin Greenwud, koji se smatra jednim od najinovativnijih bas gitarista, inače član neverovatnog oksfordskog benda Radiohead. Dakle, živa legenda, okićena oreolom Kuće slavnih rokenrola 2019. A drugi je Dostojevski ljudskih sudbina, Mali princ tuge, napuštanja, smrti, samoubistva, izolacije, jednostavno poslednji pravi rok pesnik, koji je stvorio svoj stil i taj stil, koliko god pokušavali da ga lažirate, ne možete, jer je to Nick Cave stil.
Oduvek sam znao da su sport i muzika najveći afrodizijaci koji oblagodaruju čovečanstvo, mada postoje neki koji kažu da je to rat. Kada govorimo o sportu, najveća sportska aktivnost prihvaćena širom sveta je fudbal. Pun je energije, testosterona, grubosti, zajedništva, lojalnosti i nije slučajno omiljen kod jačeg pola. Dok muziku podjednako žele oba ili više polova.
Muzika i sport odlično funkcionišu kao par i zato kada je neki veliki događaj kao Olimpijske igre, Svetsko prvenstvo, Svetski kup… najveće svetske muzičke zvezde nastupaju na njima, tokom pauza ili na početku i kraju događaja. Tako je svuda u svetu, ali u Makedoniji je situacija malo drugačija.
Tako je najoriginalnije ime na svetskoj muzičkoj sceni Nick Cave imalo koncert 22.08.2025. na stadionu Armije Republike Makedonije (ARM), a odmah preko puta njega imamo Nacionalnu arenu, nacionalni fudbalski stadion kapaciteta preko 30.000 posetilaca. I sada, dok počinje Nickov koncert, iz Nacionalne arene (gde je igrao fudbalski klub Vardar), koja je udaljena oko 200 metara, čuje se navijanje i vikanje mnogo hiljadne publik. I evo razlike između nas i ostatka sveta, ovde, tokom cele utakmice, posetioci imaju muziku sa muzičarima, a ne samo tokom pauza, a u ovom slučaju, to je bio niko drugi no Nick Cave. Čitava situacija je pomalo nezgodna, sve to mešanje zvukova, ili kako je Nick rekao na početku koncerta: „Trebalo bi da pravite više buke ovde, jer je tamo fudbalska utakmica i publika tamo mnogo galami“, a publika od nekoliko hiljada koja je došla na koncert oduševljeno viče/galami koliko god može. Tada ovi iz arene ponovo i snažnije odgovaraju na izazov.
A na sceni stadiona ARM, potpuni minimalizam, klavir, bas, pojačala i njih dvoje. Jedan od te dvojice je Coolin Greenwud, koji se smatra jednim od najinovativnijih bas gitarista, inače član neverovatnog oksfordskog benda Radiohead. Dakle, živa legenda, okićena oreolom Kuće slavnih rokenrola 2019. A drugi je Dostojevski ljudskih sudbina, Mali princ tuge, napuštanja, smrti, samoubistva, izolacije, jednostavno poslednji pravi rok pesnik, koji je stvorio svoj stil i taj stil, koliko god pokušavali da ga lažirate, ne možete, jer je to Nick Cave stil.
Počevši kao vođa post-pank benda The Birthday Party (prethodno je bio u Boys Next Door) koji se svađao sa svojim demonima, svađao se sa publikom, a da za to nije bilo razloga. Bes u njemu u to vreme je dolazio od činjenice da mu oca više nema, on je poginuo u saobraćajnoj nesreći i ostavio ga je potpuno golog pred svetom. Njegova tadašnja negativna emocija je morala da izbije na površinu, i jeste, i u muzici i u tekstovima i u njegovom nasilnom ponašanju prema svemu i svima. Vremenom je polako gubio taj mladalački bes i ulazio u drugu fazu, stvarajući pesme koje kao da nisu stvorene na ovom svetu.
Nick kaže:
A onda me je neko pozvao i pustio mi ploču Leonarda Koena „Songs of Love and Hate“. To je ono što me je dirnulo, što je probudilo moje emocije.
Usledili su razni projekti: Grindermann, saradnje sa PJ Harvey, Shane McGovan, Britney Spears, Warren Ellys, Coolin Greenwood i njegov najvažniji angažman sa bendom Bad Seeds.
U suštini, pesme koje je Nick pevao na koncertu u Skoplju bile su iz repertoara Bad Seeds, u originalnom izvođenju koje je imao iste emocije kao kada su stvarali pesme. Do 2016. godine, Nik je verovao da je neverovatna kreativnost koju je posedovao i izražavao najvažnija stvar u njegovom životu i u načinu na koji je video svet. Onda ga je iznenada pogodila strašna tragedija, njegov šesnaestogodišnji sin je umro i sve se srušilo, sve u šta je verovao odjednom je postalo nebitno. Tu počinje njegov novi period, duboko moćan, dirljiv i transcendentan.
On kaže:
Dok mi sin nije umro, zapravo sam mislio da je ono što radim kreativno najvažnija stvar u mom životu. Proces tugovanja, koliko god spor i pomalo bolan bio u početku, imao je ogroman uticaj na to kako sam na kraju video svet.
Bio je potpuno poludeo od tuge.
Ono što znam je da ne znaš ništa kada ti se tako nešto desi. Možeš čak i otvoreno da pričaš o stvarima, možeš čak i da pišeš, stvaraš, ali bukvalno si luda osoba.
U tom trenutku, Nick i Bad Seeds su bili pri kraju snimanja svog 16. albuma „Skeleton Three“, i u tih nekoliko pesama snimljenih nakon sinovljeve smrti, može se osetiti sav taj bol, sve vezano za smrt, gubitak i sopstvenu tugu. Pesma „I need you“ sa ovog albuma posvećena je gubitku sina i kao takva postaje besmrtna himna za svakoga ko je bio u sličnoj situaciji. Godine 2022, Nick doživljava još jedan veliki udarac, preminuo je drugi sin, 31-godišnji Jetro.
Kaže:
Tuga i ljubav su zauvek isprepletene. Tuga je strašan podsetnik na dubinu naše ljubavi i, kao i ljubav, tuga je nepromenljiva.
Takva je čast i inspiracija slušati takvog umetnika uživo. Koncert je počeo oko 21:10. Gde god da se okrenemo, publika, dugo su čekali ovaj trenutak i dočekali ga. Veliko hvala „Avalon Produkciji“ na fantasticnoj organizaciji i na činjenici da su uspeli da ga dovedu ovde, pred makedonsku publiku, a oko 30% publike su bili stranci koji ga prate svuda.
Prva pesma je uvod, pa Nick pozdravlja publiku, odmah stvarajući kvalitetnu interakciju sa njom. Tokom izvođenja pesme „High Bosson Blues“ postoji deo gde se viče, i to mnogo puta „BUM; BUM; BUM” i Nick to radi jako, a publika ga prati i zajedno viču jako, jače, najjače čak i od publike sa fudbalske utakmice, glasnije od publike sa „Skoplje pivskog festivala” koji se održao u isto vreme na udaljenosti od oko 500 metara. A pesme se kotrljaju, pa slede “Joy”, “Papa wont leave your henry”, emocija za emocijom, svi pevaju zajedno, kao jedno. U međuvremenu, fudbalska utakmica se završava. Nick ništa od toga ne primećuje, on je u svom svetu, u svom izvođenju. Počinju prvi taktovi pomenute „I need you”, potpuna tišina, čak je i Coolin na strani. Klavir i Nickova tuga. Sekunde polako prolaze, cepajući srca publike. I tu počinje bajka. Na kraju pesme Nick peva:
“Cause nothing really matters/ Cause nothing really matters anymore/ Not even today/ No matter how hard I try/ When you’re standing in the aisle/ And baby/ Nothing/ Nothing/ Nothing/ I need/ I need/ I need you/ I need you/ I need you/ Just breathe/ Just breathe/ I need you”.
Publika ga prati, i odjednom čujem previše glasova, previše ljudi kako pevaju. Okrećem se i vidim ispred ARM-a (izvan polja gde je koncert) hiljade ljudi, sve one koji su došli posle utakmice i plus one sa Skopskog festivala piva. 40 hiljada ljudi napolju i još nekoliko hiljada unutra i svi pevaju zajedno. Nick staje, gleda u tu ogromnu masu. Oči mu počinju crveneti, ali nema suza, isplakane su one već odavno, nema potpune i obnovljive duše, to su delovi Nickove duše koji opstaju i kojima on dozvoljava da lebde po toj prelepoj publici. Strašan i lep prizor. Nick, ogromna masa publike koja je došla da oda počast, njemu kralju tuge. I na kraju tišina, pa ogromni aplauz. Nick i Coolin nastavljaju „Wipping song“, „Jubilee stretch“ i onda BIS. A na njemu „Tupello“, „Give me your preaches love for me“, „Love letter“, „Shivers“, „Cosmic Dancer“, „Into my arms“.
Dva sata i 30 minuta putovanja unutar Nickove duše, praćeno neverovatnim ritmom Coolina Greenwoda na basu i neverovatnom makedonskom publikom. Publika koja je stajala napolju (onih 40 000) je otišla nakon što je čula „Love Letter“, najrealniju ljubavnu pesmu koja daje i nadu i strah, potpuno prizemnu i stoga veoma, veoma bolnu. Mi ostali koji smo bili unutra ostali smo do kraja. A kraj, e taj kraj i dalje traje, nikako da završi, još uvek stoji duboko u toj neverovatnoj publici. I zato sam čekao da ovo napišem posle nekoliko dana, nadajući se da će se koncert i ta atmosfera završiti, ali nikako da završe, stalno se okreću duboki u meni, neprestano mi dodajući bol i nadu.
I na kraju, nije bilo publike sa fudbalske utakmice, niti sa Skopskog festivala piva, bili smo samo mi, nekoliko hiljada ljudi tamo, bogatiji, nasmejani, tužniji, ljubomorno čuvajući ovo duhovno iskustvo, koje nam je snažno zgrabilo dušu i nikako da je pusti.
