Noć kada sam se osećao kao da ponovo imam 17 uz Franka Turnera
I imam reči pretočene u slova, i imam slike (pokretne i nepokretne) u svojoj glavi, i imam emocije duboko u sebi, i imam misli koje stalno teku, i sve je to stavljeno na papir ispred mene. I ponovo prepročitam napisani tekst (recenzija koncerta), i još jednom, i još jednom, i sve je povezano, napisano kako treba, sve ima smisla…
Ali onda dolaze ti tekstovi njegovih pesama, i ti njegovi tekstovi su oni koji me muče, pa brišem tekstove (recenziju) koju sam već napisao, slušajući druge tekstove novih pesmi Frank Turner-a. I onda pišem iz početka novu recenziju, ali i nju brišem jer sam u međuvremenu čuo njegov tekst iz druge pesme. I tako nekoliko puta.
Na kraju sam odlučio da preslušam sve pesme i tekstove i tek onda da krenem sa pisanjem recenzije, naravno od početka. A on neverovatan, brilijantan, njega možeš čuvati i onda ga koristiti u svakoj prilici. On kaže: „Ljubav je za sve promene koje pravimo, a ne samo te tri male reči. Zato sam rekao da te volim toliko mnogo puta, tako da moje reci nekako umira u moja usta” , „Problem sa pokazivanjem ljubavniku ožiljke je to što su svi ljubavnici prekriveni ožiljcima“, „Ostavila si me da se osećam kao da nikada nismo bili zaista zaljubljeni. Neću da se uklapam kao Mittens, hoću da se uklapamo kao rukavice”.
Da, da, to je deo onoga što je Frank napisao i taj neverovatno divni Franck je bio ovde u Skoplju u MKC-u (u okviru Taxirat festivala), na solo koncertu na kome je promovisao svoj poslednji album, “Undefeated“, kao deo svoje istočnoevropske turneje. On sam sa gitarom i neverovatnom količinom emocija, ljubavi, sreće, iskrenosti, skromnosti, koje nesebično raspršuje i očarava publiku.
I ređaju se “The way I tend to be”, “Recovery”, “Polaroid Picture”, “Loоsing day”, “I still believe”… pričajući male, velike priče, tako lepe, tako iskrene, tako Frank Turnerovske.
Nema trenutno muzičara, kompozitora, pevača, tekstopisca, lidera kao što je on, koji je toliko ponosan na činjenicu da je sa te tačke -273 Kelvina došao do mesta gde je sada, on je sve što muzičar treba da bude, i sve je to uradio sam. U jednom trenutku u njemu kao da slušam Bruce Springsteena, sledećeg trenutka slušam Rivers Quoma iz Weezer-a, sledećeg trenutka slušam Billy Braga, a sledećeg Joe Strumera iz Clash-a, on je sve u jednom i još mnogo toga, to je Frank.
Publika treba da bude srećna, blagoslovena što ovaj svetionik čovečanstva uopšte postoji. Osim što je neverovatan muzičar, on je i neverovatan zabavljač, koji uspostavlja kontakt sa publikom kao da je poznaje godinama. Zove ih, dovikivaju se, smeju se, kao dobri stari prijatelji. A to što dolazi spreman gde god da svira dovoljan je podatak da je mnogo znao o Makedoniji, čak je na početku pročitao i tekst na Makedonskom. U jednom trenutku usred koncerta pita publiku „Ko ste Vi?“, a svi u jedan glas odgovaraju „Makedonci“, „Hajde opet ko ste Vi?“, a svi u jedan glas „Makedonci“.
Frank je srećan, publika još srećnija, presrećna. I ja sam presrećan, ponovo se osećam kao dečak od 17 godina, skačem, mrmljam, radujem se i pevam na svaku njegovu pesmu. Bože, nisam mogao da verujem da jaz između mene od sada i mene od pre 35 godina u ovih sat i po zapravo ne postoji. Kao da nisam ostario ni dana, kao da je ono što je bilo tada sada. Hvala ti, prelepi čoveče, umetniku, što si učinio da osetim radost, sreću, slobodu, ljubav, hvala što si me vratio u taj jedinstveni lep trenutak koji imaš samo jednom u životu, onaj trenutak kao kada izgubiš nevinost.
Napokon je stigao hrvatski prijevod biografije Shanea MacGowana
