Radislav Rajko Kojić – teški tamburaš pod nebeskom kapom
Ove godine je tačno 40. godina od njegovog jedinog, ne možemo baš reći albuma, već maksi singla ili mini LP ploče, sa četiri teme. Te bezbrižne 1983. godine Rajko je iskoristio pauzu u matičnom bendu i muzičkom svetu prezentovao materijal, koji nije previše odstupao od onoga što je inače svirao, ali je malo, ipak, bilo drugačiji nego ono što je sa Čorbom radio. Nekako je oštriji nastup gitare, i ritam i solo, te je samo delić onoga što je maestro na gitari posedovao, došao do izražaja.
U svojoj raskošnoj harizmi da upropasti sve čega se dotakne, u vlastitom sparingovanju protiv sebe samog, te izazivanju presitih zveri na dvoboj u areni natopljenoj tuđom krvi, prosto izraste neki cvetak otporan na čovekolike gluposti. Gotovo uvek prikriven, samotnim ruhom oivičen, ali obdaren da vazda smogne snage da pomogne drugima u skladu sa njihovim otupljenim i bezizraznim borama rasutih po licu.
O dobrim ljudima retko se slova slažu, o onima drugima se vesti i knjige nižu. Što je više pobijenih i obespravljenih u njihovom tefteru, što im je sila racija niža, a telesna moć jača, oni grade iluzorne svetove ocrtane na papiru, odnosno u digitalnoj tehnici 21. veka. Bez prava na misao, ali retorički i glumački osnaženi u svom izopačenom nihilizmu, prevariće sve oko sebe.
Biti popularan ne znači biti i dostojan na stranicama portala i šarenih strana štampanih izdanja.
Bljutava kap oteklog izvora, sasuta kroz grlo, samo nove rane stvara, one prethodne odavno ne mogu zaceliti. Imati toliko talenta za tugu ili propast, a usnama pokupiti svu tišinu koja je iskopala duboke rovove između njega i ostatka sveta, govore i teški koraci kojima je kročio na rok scenu ondašnje nam države. Svi ga znate kao izuzetnog gitaristu Riblje Čorbe, najvažnije pesme on je izneo kao prva gitara benda. Nesporna harizma neprikosnovenog vođe grupe, nikada nije mogla u prvi plan da izbaci Rajka Kojića, a njemu to nikada nije bilo ni važno. Čovek ne samo što je voleo muziku, on je živeo za istu, moćni rifovi i jedinstveni, uglavnom kratki, solo efekti, dali su samo naslutiti svo bogatstvo talenta, koje, na žalost, nije moglo da se nadogradi do kraja. Rajko je sam izabrao put s koga su se retki vraćali. Ne i on. Kažu da je bio u ljubav razočaran, da je to ono što ga je omelo da se do kraja muzički izrazi, a što ga je, na koncu svega, i stajalo života. Ni punu 41 godinu nije sastavio, Svevišnji ga je uskratio za dan.
Tekstove su napisali Bora i Bajaga, a Bora je otpevao i sve vokale. I posle punih četrdeset godina mislim da je pomenuti maksi singl nepravedno zapostavljen. Jeste se vrteo na radio stanicama, ali koncertno nije predstavljen publici na onaj način na koji je trebao biti, odnosno kako zavređuje. Na mini albumu nalaze se songlovi: Ne budi me bez razloga, Lažeš, I to sve iz ljubavi i Grešnik pod nebeskom kapom. Dve numere su odmah iskočile u prvi plan – Ne budi me bez razloga i I to sve iz ljubavi . Ova druga je prava rokenrol stvar sa metal umecima, posesivno-agresivnog teksta koji bi u ovo vreme, najverovatnije, bio dočekan na nož. Nešto poduži gitarski solo i vesele klavirske deonice sa Borinim sirovim rokerskim glasom. Svoje umeće sviranja solo gitare Rajko je posebno iskazao u pesmi Grešnik pod nebeskom kapom. Simpatična bluz pesma u kojoj se tonovi klavira preklapaju tiho sa solo gitarom. Tek da da do znanja kakav je bluz svirač bio pomenuti grešnik. To, naravno nije uklesano na njegovoj nadgrobnoj ploči, ali kao da je lagana priprema bila, jer ni Laze Ristovskog koji je svirao klavir, a ni Neše Japanca koji je svirao bas, više nema. Onda možete misliti kako je to bila jaka ekipa na ploči – Rajko, kao vođa sopstvenog projekta, Bora kao prepoznatljiv vokal i tekstopisac, te Laza za klavijaturama, Neša za bas gitarom, a za bubnjevima Vlajko Golubović.
Neiscrpljući talenat nikada nije razvijen do onih granica do kojih je mogao sudeći po predispozicijama. Onako miran i tih na sceni, živeo je nekim drugim životom, ne uspevši da se otrgne iz zagrljaja mračnih vila, tek na tren ostavljajući tračak neke uboge nade da bi se nešto moglo promeniti. Vremenom je i to iščezlo.
Rajko Kojić nije bio samo prva gitara Čorbe na najvažnijim albumima benda, a prva tri, pogotovo Mrtva Priroda, su klasici rokenrola na ovim područjima. Jeste Bora bio harizmatični lik, muzičar i sjajan tekstopisac, ali jedan od početnih stubova benda bio je i Rajko Kojić. Njegov način sviranja je bio i ostao prepoznatljiv, ali je uvek bio u funkciji benda, bez iskakanja i nepotrebne, neusaglašene egzibicioznosti. Jedino što Rajko nije bio u funkciji sopstvenog življenja, tu je iskokčio i bio je svestan toga.
Naravno, da ne mora biti kao što napisah, ali je tako bilo. Moglo je biti i drugačije, ali nije. Iza jednog maga rokenrola ostala je samo ova lična ploča, i rad na nekim temama koje je Čorbi podario, sećanje na jednog tihog čoveka, sa ko zna kakvim vatrama u sebi, koje je gasio na način na koji je sam sebe osudio. Nije iznašao snage da pobedi one talente u sebi koje je sa bolom nosio i ratovao na obalama lažnih rajskih plaža.
Mlađim naraštajima toplo preporučujem da pronađu pomenuti materijal na nekoj striming platformi ili jutjubu, imaće šta i da čuju. Naravno, uvek recite NE drogi. Ima toliko lepih uvala u životu gde se možete sakriti i toliko toga ostaviti iza sebe, za život, za ljubav, za radost. Samo malo dobre volje i strpljenja. Uostalom, ovaj tekst i jeste u funkciji toga.
