Romantičarski rock, romantični metal ili Kako publici (ne) podvaliti ljubav: „Razorblade Romance”
Zaljubljujemo se, ne samo tokom mladosti, u mnogo šta – neki od nas naročito i trajno u muziku. Ništa neobično: sa čitavom pratećom ikonografijom, ume biti i te kako zavodljiva. Kada prođe vreme, ako je posedovala vrednosti (makar, a retko samo, sentimentalne prirode), zaljubljenost pređe u ljubav. Muzika je budi, privlači, zadržava; problematizuje, obrađuje, pretvara u zvuk. I bilo da ste u fazonu potrošačko-konzumerističkog izuma zvanog Dan zaljubljenih, dežurnog kontraškog izbora Sv. Trifuna ili negirate sve to, mada ne i nepodnošljiva, sezonom podstaknuta oglašavanja uličnih mačaka, pokušajmo da do kraja meseca preispitamo neke od klišea na (dobrim) primerima njihove muzičke tematizacije.
U osvit novog milenijuma, sada već više od četvrt veka iza nas, finski bend HIM predvođen Vileom Valom privoleo je mnoge slušateljke težem zvuku, redefinisao dotadašnji gothic rock, ali i pravac sopstvene karijere, više nego ijedan prethodnik unoseći distorziju u melanholiju i večito privlačan faktor ukletosti u mejnstrim. Koliko je njihov, poslovično uvek problematični drugi album, danas relevantan? Jesmo li ga svojevremeno potcenili i zašto zapravo tek sada zvuči kao kompaktna celina, a kako se tu uklapa njegov„mračni demo blizanac”? U nastavku govorimo o estetici glam-teatralnog i preteće magnetičnog, poetici i maniru interpretacije, kao i zbog čega je „Razorblade Romance” još uvek savršeno nekonvencionalna ljubavna muzička priča.
Album se pojavio 24. januara 2000. godine, iako postoji nekoliko različitih verzija izdanja sa, u zavisnosti od tržišta, neznatno menjanim redosledom ili dopunama liste pesama. Usledivši tri godine nakon debija „Greatest Lovesongs Vol. 666” – neobičnog, svežeg i prema mišljenju mnogih neprevaziđenog u njihovom katalogu, od samog početka bio je obeležen potrebom za promenom pristupa.
Ona je najpre postignuta angažovanjem novog producenta, iskusnog Johna Fryera, koji je s obzirom na saradnje sa, između ostalog, Nine Inch Nails, Depeche Mode i Cocteau Twins, odmah shvatio šta se od njega traži. Zapravo, možda previše dobro, jer su melodičniji, ispolirani zvuk i „preproduciranost” često bili jedini predmet zamerki publike i kritičara na račun ploče. Uticaj osamdesetih (pre svega su to Billy Idol, Bon Jovi, Depeche Mode, čak i Roxette, ali i KISS), naposletku oblikuje ono što je časopis „Loudersound” opisao kao metallised glam. Album nastaje u postavi: Ville Valo (vokal i autor svih pesama), Mikko Lindström Linde (gitara), Mikko Paananen Mige (bas), Mika Karpinen (bubnjevi) i Juska Salminen (klavijature). Pored rodne Finske, gde ih je momentalno lansirao do samog vrha top-lista, album je odlično prošao u Nemačkoj i Austriji. Na Zapadu… ne toliko, barem ne odmah.
Jer, ako pogledamo kontekst trenutka pojavljivanja, HIM se nisu uklapali u trendove koje rane dvehiljadite postavljaju na polju rock i metal muzike. S jedne strane nalazila se kratkotrajna ekspanzija diskutabilnog NU metala, a na drugoj epsko-herojski power metal (koji je jedno vreme dominirao i našim prostorima), da ne pominjemo kratkotrajnu, neslavnu epizodu zvanu emo pokret. Kutije u koje ih nije bilo moguće spakovati, mada se stereotipnim određenjima jednih ili drugih i te kako služilo pri pokušajima diskreditovanja njihovog (daljeg) opusa. Naime, ruku na srce NISMO svi alt-milenijalci bili opčinjeni HIM-om, odnosno, njime, savršenim poster-dečkom u liku frontmena (usled čega se zaista činilo da u imenu benda nije skraćenica His Infernal Majesty već direktno upućivanje na Vilea). Naprotiv! Najboljoj drugarici, sa kojom me ovaj bend na neki način povezao (što je neka druga priča), a koja me upoznala sa finskom scenom, isprva sam ne baš malo podsmešljivo govorila da je to muzika za devojčice (šta smo drugo tada bile?). Love metal, stvarno? Vreme je pokazalo da su „srcogrami” i marketinška usmerenost gotovo isključivo određenoj ciljnoj grupi zadugo činili protivuslugu bendu. Mnogo kasnije, kvalitet je ostao da ukazuje na nepravdu, a njihovu muzičku zaostavštinu čini ne samo slušljivom, nego i konačno sagledivom izvan kategorije (i pravdanja) „grešnih zadovoljstava”.
foto: Sony music
U naslovu precizno spajajući oštro sa nežnim i opasno sa ranjivim, „Razorblade Romance” je dobro promišljen, odmeren, nemalicioznom manipulacijom čulima (baš tako) naoružan album. Iza blago kičastog pakovanja koje istovremeno koketira sa glam rock estetikom sedamdesetih (androgina senzualnost Marka Bolana i Brajana Ferija) i raskida sa prepoznatljivo gotičarskim imidžom Sisters-a i ostalih legendi pravca (dugi crni mantili i tamne naočare), nalazi se prava mera napadačkih rifova i skoro akustičarski čistih kompozicija koje se oslanjaju isključivo na vokalnu izražajnost Valoa. Do danas više potcenjen nego dovoljno vrednovan kao pevač, harizmatični Valo je tek na koncertima pokazivao istinski raspon glasa, u sekundi prelazeći iz najdubljeg do najvišeg registra. Ovde se, ipak, za razliku od stila na debitanskoj ploči više okrenuo postizanju emocionalnog efekta i narativizaciji u svrhe dočaravanja ispovednog, do očajanja, nemoći i žudnje ogoljenog (bari)tona.
Tekstovi su često zaista šablonski, pa ipak teme klinča ljubavi i smrti opsedale su još romantičarski pokret ranog XIX veka, zatim sve njihove kasnije inkarnacije i duhovne potomke, uključujući gotičarsku sklonost mračnom erotizmu i nekonvencionalnom pogledu na emocije. Grobljanska tematika, mržnja-ljubav, Romeo i Julija, „Don’t fear the reaper”: ništa revolucionarno, a opet prefinjeno, upečatljivo „skockano” i, možda najbitnije, iskreno. Davno pre spektakularnih Ghost, ukrštaj pop pevljivosti i distorzije upravo kod HIM-a je ostvaren bez iskliznuća u preteranu prijemčivost. Zatim, dok su se The 69 Eyes i Type O Negative prema istim temama uvek odnosili dosta (auto)ironično (uzmimo, na primer, numere Gothic girl, Cinnamon Girl i My Girlfriend’s Girlfriend), njihove mlađe kolege (ovde sa Poison girl) ni za trenutak ne ostavljaju sumnju u to da su ozbiljni. Usudiću se da kažem mrtvi ozbiljni. Otuda njihov bajronizam i motiv prokletog lirskog subjekta tako dobro ide uz nekolicinu filmskih gotik klasika devedesetih, kao „Intervju sa vampirom”, Kopolin „Drakula” i, neizostavno, „Vrana”.
Uprkos nekolicini verzija izdanja, broj stalnih traka na albumu je dvanaest, a sadržaj vrednosno neujednačen. Nakon prve, sa ove distance neosporno hitične polovine, intenzitet upadljivo opada počev od osme pesme („Heaven tonight”) i sve više se oseća ponovljivost, te zaostavština prethodnih radova. Dotle je zaista odlično ređanje izbalansiranih bržih i baladičnih stvari, od uvodne „I love you (Prelude to tragedy)”, za kojom slede „Poison girl”, famozna „Join me in death” (čije su klavijature jedna od najprepoznatljivijih tema, a himničnost budi nostalgiju moje generacije) i „Right here in my arms”, do setne „Gone with the sin” i energične „Razorblade kiss”. Trijumfalni niz kruniše nekako zanemarena „Bury me deep inside your heart”, istini za volju, prilično bleda u poređenju sa demo verzijom. Svesni zaokret i „zašećerenost” kao neku vrstu kompromisa možemo još bolje ispratiti ukoliko čitav koncept suprotstavimo upravo demo snimcima, nastalim 1998. i više nego primetno pod uticajem albuma prvenca. Taj mračni dvojnik, objedinjen pod naslovom „Slippery when dead” (sa jasnom aluzijom na Bon Jovijev prekretnički album), sadrži sirove verzije većeg dela konačnog materijala, svedočeći o autorskom postupku i svim izmenama do kojih je u međuvremenu došlo, na račun jednih ili drugih varijanata. Ako ništa drugo, sadrži pravi dragulj, već spomenutu „Bury me deep inside…”.
Da li je često preterano? Sigurno. Zvuči li ipak autentično i razoružavajuće? Nema dileme. Nostalgično? Možda najviše od svega. Dvehiljadite su bile poslednji, doslovce tranzicioni period (ne mislim samo na političke prilike) između analognog i digitalnog, kada se živelo, komuniciralo i izražavalo direktno, manje egocentrično i prilagođeno lažnim predstavama sa mreža. Svojevrsni simbol tog vremena i mnogima prvo upoznavanje sa žanrom, HIM je ostavio mnogo nepretencizno i bez izvinjavanja lepih primera izražavanja emocija i ranjivosti, po cenu ispadanja smešnim „Razorblade Romance” je zato, sa svim slojevima ispovednosti i ironije, sofisticiranosti i kiča, žica i dirki, odličan soundtrack svakog budućeg slavljenja osećajnosti.
Danas bi se, u svetu preterane woke kulture, nažalost sigurno našli na udaru zamerki zbog „propagiranja toksičnih odnosa” i tome sličnog. Sledeći put govorimo (i slušamo) kako stvarno ambivalentna, čak destruktivna ljubav zvuči na jeziku gitare.
