Skaki objasnio: Kako je nastala “Zašto me mrziš što volim Šešelja”
Godina je 1991, period opšte nacionalističke euforije, držanja noža u zubima, izigravanja četnika iz partizanskih filmova, epoha “gibaničara” i koljača. Mali kafić “Dinote” u centru Gornjeg Milanovca, u ulici Kneza Aleksandra, nekada Maršala Tita, odisao je rokenrolom i prepoznatljivim osmehom gazde Duleta, dobričine, koji je mogao, kad je ljut, da te pregazi “k’o plitak potok”.
Piše: Predrag Drčelić Skaki
Moj prijatelj Peđa Farmakos i ja smo jednog kasnog poslepodneva, te davne ’91. godine, dok je Jugoslavija bivala razjedana ratom i korupcijom, koja je poput bolesti razarala sve sfere društva, utočište pronalazili upravo tu. Sedeli smo za šankom i ispijali malo pivo. Gazda Dule je brisao caše, mada ne znam zašto, jer, osim nas dvojice, nije bilo gostiju koji bi mogli da ih isprljaju.
Mutno jesenje vreme, mutni i mi. Polako ispijamo pivo i dok se Jugoslavija raspada, mi se raspadamo od dosade, uporno preturajući po džepovima ne bi li smo se skrpili za još jednu turu malog piva.
I kada smo izgubili svaku nadu da će se bilo šta značajno dogoditi, umorni od posmatranja Duleta kako predano riba već čiste čaše, iza naših leđa otvaraju se vrata. Farmakos i ja se okrećemo, poput dva kauboja i tada u poluzadimljeni “Dinote” uleće, poput nemačkog Gestapoa, nama nepoznata persona.
– ’Bem ja njima majku i oca i sve po spisku! – urlao je polupijani sredovečni čovek, sa bradom starom nekoliko dana, koji se u sekundi stvorio za šankom, nakon što je u besu zalupio vrata našeg utočišta.
– Pizdurine jedne obične! – nastavi on uzjurano.
– Šta pijete? – upita ga gazda Dule uz svoj neodoljivi smešak.
– Daj domaću – reče mu čovek, mlateći rukom.
Dok je psovao i mrmljao nešto sebi u bradu, uhvatio je čašicu i nategao rakiju, istovremeno preteći ljutito prstom. Rakija mu se slivala niz neobrijanu bradu. Zagrcnuo se, namrštio i ponovo počeo da viče:
– Jebaću im ja mater! Oni će mene da mrze što volim Šešelja! Jeb’o ih i SPO i Drašković i SPS! Jeb’o ih i onaj demokrata i oni slovenci i HDZ, SDA…
Dok su njegov bes, ljutnja, revolt i miris rakije ispunjavavali prostor, iznad moje glave se pojavio uzvičnik! Ideja je rođena!
Iako u džepovima nisam imao dovoljno para ni za svoje malo pivo, rekoh:
– Dule, daj čoveku jos jednu rakiju.
Olovka je bila spremna i na poleđini računa, koji je ležao pored nas na šanku, počeh da materijalizujem svoje ideje, crpeći iz svog novog prijatelja inspiraciju koja je tog jesenjeg poslepodneva nenadano uletela u “Dinote”.
– Ma bre prijatelju, reci ti meni, ko te iznervirao? – obratih se neznancu.
– One jajare, komunisti, izdajnici generali, jebaćemo im majku mi Ravnogorci, sve ćemo ih poklati! – besno je urlao, dok je ispijao rakiju.
Dule se blago osmehivao, a Farmakos je u čudu posmatrao pridošlicu.
– Pa dobro, bre, prijatelju, nisu baš svi krivi – reče mu Farmakos.
– Jesu, svi su krivi! – mahao je rukama i nastavio – svi su krivi, bre! ŠTO ONI MENE MRZE ŠTO JA VOLIM ŠEŠELJA!
I eto pesme, koja je napisana za pet minuta na poleđini računa, tog mrtvog jesenjeg poslepodneva. Svog novog prijatelja više nikada nisam video. Dule je nakon njegovog odlaska nastavio da riba čaše, a mi nismo uspeli da se skrpimo za još jednu turu malog piva.
