The Prodigy: Keith lives forever!

EXIT Festival – Petrovaradinska tvrđava

Oficijelni deo koncerta je, simbolično, završen onako kako je sve i počelo sada već davne 1995. godine u Hali Pionir – pesmom „Breathe“. Keith Flint je još jednom „prodisao“ kroz kolege iz benda i gomile „odbačenih generacija“ pred binom. Maxim je suvereno gospodario stejdžom i poput velikog vojskovođe kontrolisao sva dešavanja na njemu, ali i ispred njega.

piše & fotografiše: Bojan Božić

Uz nespornu činjenicu da je to bend sa kultnim statusom na svetskom nivou, treba reći da The Prodigy ima posebno mesto u srcima srpskih fanova. Iako je otada prošlo 30 godina, i dalje se jasno sećam njihovog prvog nastupa u prepunoj Hali Pionir. Bio je to prvi strani bend koji sam čuo i video uživo, moj prvi veliki koncert uopšte, kao i prva ispunjena želja sa „bucketliste“. Za Srbiju iznurenu ratovima, sankcijama, besparicom i glađu, te političkim i socijalnim previranjima, The Prodigy je tog 8. decembra 1995. godine bio melem na ranu, bend koji je otvorio našu Pandorinu kutiju i doneo nam dah slobode.

Momci iz Essexa su se upisali u udžbenike istorije kao prvi inostrani bend koji je u Srbiji nastupio nakon sankcija, čak i pre nego što je potpisan Dejtonski sporazum. Željna potvrde da nije „jilted generation“, tadašnja srpska mladež je krenula u masovni desant na Pionir. Gomila mojih vršnjaka, tek pristiglih u dvadesete, sa velikim uzbuđenjem je iščekivala koncert, a The Prodigy je već na prvu loptu uradio ono što najbolje zna – demonstrirao je silu i moć. Ni očigledni problemi sa tonom nisu mogli da pokvare spektakl, a to je bio i dan kada je engleski bend premijerno izveo pesmu „Breathe“. I to baš u Beogradu!

Tako se između ovog sastava i srpske publike rodila ljubav na prvi pogled. Ona se vremenom sve više produbljuje, „veza“ je postala neraskidiva, pa Srbi neretko svojataju The Prodigy, a i članovi benda neretko ističu da im je naša zemlja „duhovna kuća“. Ovo im je bio šesti nastup na EXIT-u (2007, 2009, 2013, 2016, 2023 i 2025.) uz još tri nastupa u Beogradu (1995. u Hali Pionir, 2005. na Beogradskom sajmu i 2012. na Kalemegdanu). Priznaćete, impozantna brojka. Zapravo, ne znam nijedan drugi veliki svetski bend koji je u Srbiji nastupio ovoliko puta.

Od tih devet (zaključno sa ovogodišnjim) meni je ovo bio šesti koncert The Prodigy. Pa, iako imam pozamašan staž sa njima, ovaj nastup benda je za mene imao veliku specifičnu težinu. Prvo, to mi je bio prvi koncert bez preminulog Keitha Flinta (nisam bio na EXIT-u 2023. godine), a ujedno i prvi njihov nastup na kome sam bio „službeno“. Nisam znao šta mogu da očekujem od „obezglavljenog“ benda, ali sam se nadao da i ovakva postava može da priredi spektakl. Sa druge strane, sebi sam stvorio veliki pritisak da napravim barem nekoliko dobrih fotografija, što na ovakvim koncertima često bude veoma komplikovano. Tim pre što je u poslednji čas objavljeno da pristup „photo pitu“ neće biti dozvoljen.

Nimalo mi se nije dopala ta vest, jer sam veoma dobro znao šta to znači, odnosno šta me čeka u „nastavku programa“. Po onoj narodnoj „ko je bliže oltaru, bolje čuje misu“, trebalo je ući u jezgro tvrdokornih fanova benda. To ne samo da nije bilo jednostavno, već sa sobom nosi i rizik od ozbiljnih „batina“ i oštećenja opreme. Jebi ga, The Prodigy ne peva šansone… Samo sam se nadao da u mom okruženju neće biti (previše) Engleza. Kao za inat, bilo ih je nekolicina. I svi su bili nekako tipski građeni: niski, široki, nabijeni i veoma pokretljivi. Kao da su upravo došli sa huliganskog kopa nekog od premijerligaških timova.

Videvši me sa foto aparatom, jedan od njih mi je odmah prišao i unapred se izvinio za eventualna „koškanja“ tokom svirke. Kiselo sam se nasmejao i odgovorio „hvala na upozorenju“, a u sebi sam mu psovao celu koknijevsku familiju. Kako god, shvatio sam da nisam „na svom terenu“, te da će mi biti potrebno mnogo snage i strpljenja da izguram koncert do kraja. Bio sam na metar od ograde, a iza mene je bila nepregledna reka ljudi, kao što se i moglo očekivati. Jedna ozbiljna šutka i završavam ko zna gde… No, te crne misli i slutnje raspiruje bend izlazeći na videlo nešto posle 22:30.

Sve deluje nekako prazno bez Keitha Flinta… Pogledom ga tražim na bini, nadajući se da će se na bilo kakav način ukazati. „Valjda će ga Maxim Reality dostojno zameniti“, mislio sam u sebi. I odmah je krenulo žestoko, sa izuzetno ritmičnom „Voodoo People“, a „zver“ je odmah krenula da šparta po stageu i pušta svoj razorni glas. „Maxim is a voodoo man himself“, sa osmehom mi je dobacio „onaj“ Englez. Njegovi sunarodnici su već u transu i uveliko su zajahali ogradu. „You’re damn right“, pokušavam da mu odgovorim, ali me u pola rečenice prekida nečiji lakat u mom bubregu. Dubok uzdah, psovanje kraljevske porodice i… Idemo dalje.

„Invaders Must Die“ mi nije među omiljenim albumima, ali „Omen“ ima neverovatnu energiju i na tragu je prvih izdanja The Prodigy. Uz to, „Voodoo People“ se jako lepo preliva u nju, pa masa i ne primećuje da svira nova stvar. A onda je došao momenat da svetla zaparaju nebo. Sa prvim taktovima „Light Up The Sky“ bina počinje da „gori“, a strobovi, laseri i fleševi kreću da se jure po petrovaradinskom nebu. Sledi „Need Some1“, još jedna od numera sa poslednjeg albuma „No Tourists“. Očekivano, trebalo je ispoštovati najsvežiji materijal benda. A za njom ponovo „Omen“, doduše u drugoj (reprise) verziji.

Sve je to bilo lepo, ali se čekalo „nešto“ veliko. „Nisu valjda i oni postali bend koji forsira samo novije stvari“, vajkao se jedan moj „ispisnik“. Nisu… Vatru je lako zapaliti kada ti publika ima „diesel power“, a ti si… Firestarter! Sa prvim taktovima vanvremenskog hita kreće opšti haos, kako na „mejnu“, tako i ispred njega. A „požar“ dodatno raspiruje silueta Keitha Flinta iscrtana na velikom video bimu iza benda. U jednom trenutku su se izmešali smeh, suze, radost, tuga, neopisiva energija i težak down… Inače, to je možda i prva pesma na kojoj Keith nastupa kao MC, a upravo u tom spotu se po prvi put pojavio sa svojim karakterističnim „rogovima“ u kosi.

„Keith lives forever“, promrmljao je isti onaj Englez uz izraz lica obojen koktelom emocija koji je teško opisati. Potvrdno klimam glavom i trudim se da uhvatim što bolji kadar sa Maximom i Flintom u pozadini. Uh, kakav je to bio omaž! Samo je nedostajao još prepoznatljivi ples omalenog ludaka da doživljaj bude kompletan. Kako god, i bend i publika su mu ukazali (po)čast kakvu je i zaslužio. Nastavljamo… I „The Day Is My Enemy“ dolazi na set listu, a The Prodigy je sa njega izdvojio „Roadblox“ i „Get Your Fight On“. Druga polovina zvaničnog dela koncerta bila je furiozna, sačinjena od samih hitova, pa prilike za predah gotovo da nije ni bilo. Negde u tom trenutku se pred ogradom pojavio i „Ant Man“, verni pratilac benda na svim njegovim nastupima širom sveta.

Možda je „The Fat Of The Land“ album koji obeležava karijeru engleskog sastava, ali je „Music For The Jilted Generation“ taj koji im je otvorio vrata svetske scene. Mnogima je upravo on najdraži, uključujući i mene. Sa njega u nizu idu „Poison“ i „No Good“, a pred „mejnom“ bukvalno ključa. Pale se „bengalke“, ljudi pevaju i skaču u potpunom klimaksu emocija. Kratak presek sa već pomenutom „Get Your Fight On“, pa nazad na „Jilted Generation“ sa spektakularnom „Their Law“, jednom od himni studentskih protesta iz devedesetih koje je i The Prodigy više puta svesrdno podržao. A na nju se društveno-politički savršeno nadovezala „Invaders Must Die“.

Oficijelni deo je, simbolično, završen onako kako je sve i počelo sada već davne 1995. godine u Pioniru – pesmom „Breathe“. Keith Flint je još jednom „prodisao“ kroz kolege iz benda i gomile „odbačenih generacija“ pred binom. Maxim je suvereno gospodario stejdžom i poput velikog vojskovođe kontrolisao sva dešavanja na njemu, ali i ispred njega. U nekoliko navrata je nestrpljiva publika krenula da peva na svoju ruku, ali bi korpulentna neman tada uzviknula „wait for me“ i u sekundi bi se sve stišalo. Liam Howlett se nije mnogo „oglašavao“, uglavnom je bio u svom „restriktivnom prostoru“ (za klavijaturama). No, harizmatični gitarista Rob Holliday je imao nekoliko zapaženih bravura, baš kao i bubnjar Leo Crabtree.

Definitivno, set lista nije pravljena sa namerom da bend isteruje neke svoje hirove, već je osmišljena kako bi se maksimalno ugodilo publici. Ne mogu da kažem da mi je nešto naročito nedostajalo, možda koja pesma sa nešto sporijim tempom poput „Diesel Power“ i „Narayan“. No, The Prodigy je rešio da tokom celog nastupa vozi jako i energično, pa je tako započeo i bis. Već sa prvim taktovima „Smack My Bitch Up“ pred „mejnom“ se dogodila erupcija oduševljenja, tako da nije bilo nikoga ko u tom trenutku nije skakao i urlao. Od konstantnog guranja i laktanja sam jedva stajao na nogama. Kakav momenat za „Take Me To The Hospital“, koju sam sa osmehom odvrištao sa svima ostalima.

„We Live Forever“ se simbolično nadovezala kao svojevrstan tribute samom bendu i njegovoj impozantnoj ostavštini. The Prodigy će u srcima srpske publike živeti zauvek, u to nema nikakve sumnje. Englezi dobro znaju koliko su cenjeni kod nas, pa su u više navrata tokom koncerta istakli da vole da sviraju u Srbiji, te da vole našu publiku koja je uvek bučna i energična. Konceptualni bis, baš kakva je bila i cela set lista, završen je „odjavljivanjem iz prostora“. Za sam kraj bend se vratio svojim korenima i premijernom albumu „The Prodigy Experience“, pa je „Out Of Space“ bio šlag na savršenoj torti. Definitivno, uspeli su da „naše mozgove odnesu drugu dimenziju“.

Tri dana nakon koncerta i dalje svodim utiske… Svakako, glavni je da je, sportski rečeno, bend ostavio „srce na terenu“, baš kao što to uvek i čini. Iako fizički nije bio prisutan, duh Keitha Flinta je sve vreme lebdeo nad Petrovaradinom. Maxim i ekipa su njegovo odsustvo uspeli da učine gotovo neprimetnim, pa je vatra sve vreme gorela i bez „firestartera“. Definitivno, jedan od njihovih spektakularnijih koncerata na EXIT-u. Možda i poslednji, kako sada stoje stvari. Kako god, The Prodigy je ovde zapalio večni plamen i ostavio trajni žig u procesu odrastanja brojnih generacija srpske publike.

Oxajo: I dalje nismo „all in“

Tags: EXIT Festival, The Prodigy