Van Gogh je oduvek bio neumeren u svemu
Stabilog i snažnog zvuka, intrigantnog i prepoznatljivog vokala, efektnih, ne i dugačkih poruka, jasnog sadržaja i ritma kroz koji kao da plovite na uzburkanom moru, pomenuti album i sada nosi onu pitku poetičnost i živost sa kojom je urađen deceniju ranije.
Ponekad i suviše jaki otrovi mogu zaceliti rane, onako jetko, bez prezanja da se, kako telo, tako i duša, iščisti. Čistilište je svuda oko nas, to se ne primećuje jer mislimo da smo mi upravo ti koji su gotovo blizu savršenstva, da nam niko ništa ne može u bajci koju sanjamo i u kojoj težimo da budemo glavni likovi. Neumerenost nije samo u jelu i piću, svaki pređeni stih za sobom ostavlja i ukus i miris. Kada se opijemo od samih sebe, čežnjom da svoje prepametne stavove tvorimo u iskaze koji će obeležiti neko vreme ostavljeno za nama. To se, odista, ponekad i desi, ali retko, više kao puki slučaj, ekces. U svakom slučaju pozitivno je imati stav, vlastiti sud o sopstvenoj negaciji misli, ili rečitom usponu koji gmiže ka vrhu.
Biti neumeren u ljubavi je nešto sasvim drugo, misliti da sebe daješ celog, u stvari je skriveni atak na onu drugu stranu sa večitom težnjom da se po svaku cenu izađe kao pobednik iz začaranog kruga koji smo sami sebi nametnuli. Niko se ne pita šta biva sa osećanjima kada zgasnu na nekakvoj periferiji snova, kada dođe kraj svim zanosima i uludim lutanjima, kada nema staza niti iza, niti ispred, samo nekakvo golemo nebo koje stiska dušu.
Svejedno što je put širok ako ne vodi nigde, nebitno kolika je gužva na autoputu, ako je vozač sam, mrtvilo u osmehu je lako čitljivo sa usana, poput ispisane, a nepročitane stranice udenute u memoriju životnog ognja. U taj plamen su svesno uleteli Zvonimir Đukić Đule, koji je odsvirao skoro sve instrumente, i Srboljub Radivojević za bubnjevima i ostalim udarajkama, a sve to pod imenom Van Gogh, tačno pre deset godina, objavivši svoj deveti studijski album pod pitkim imenom “Neumeren u svemu“. Album je producirao Vojislav Aralica. Ne spominjem ga zalud, čovek ima izuzetno uho, a pogotovo viziju da upakuje muzički produkt na jedan razumljiv način širokoj masi slušalaca, da to ne bude dodvoravanje, a da ostane onaj pravi zvuk koji bend želi da ima na albumu.
Pored naslovne teme na albumu je izdvojena i “Anđele, moj brate” u kojoj je svoje prateće vokale posmi podario i Nikola Pejaković Kolja. Lično, numera “Skačem-skači” je na mene ostavila najveći utisak, no nebitno. Album je bio čvrst, a ono što mi je uvek godilo kod Van Gogh-a je to što su imali respekt prema sebi. Jeste Đule frontmen, idejni vođa, da ne kažem guru svakog projekta, ali stoji i to da bend kao klasičan rok sastav od gitare, basa i bubnjeva, ostavlja strašan utisak. Idejna grmljavina klasičnog rokenrola pretače se kroz jezgrovite note gitarskih rifova koje miksuju, kako hard rok, tako i sve ono što savremeni rok u 21. veku duboko analizira, bez preke potrebe da se stoji na jednom mestu. Van Gogh nije statičan, on je oduvek bio izuzetan klupski bend, koji je povremeno itekako izvirivao iz navedenih okvira.
Sam pojam umerenosti ili neumerenosti nikako nije ograničavajući faktor, kako u samom načinu vođenja života, tako i u slikovitom prikazu načina na koji svačije oko drugačije vidi priloženi objekat. Pogled je ono što nas održava u željenoj zabludi. Prosto, imam kolegu koji vodi izuzetno zdrav život, sa povremenim ispadima, kako u ishrani tako i u alkoholu, ali se opet sve to svodi na isto. Nije srećniji od drugih. S druge strane, imam kolegu koji je sušta suprotnost, sa, takođe, povremenim upadima zdravog života… Nije ni on nesrećniji od drugih. U vlastitim kožama isto pritegnuti, drugačije utiske ustrojavaju o svemu o čemu maštaju i zbrajaju na planetarnoj vrtešci, ali funkcionišu u životnom disbalansu svojih činidbi na sasvim pristojan način.
U nosećoj temi pomenutog albuma leži poziv da se uživa u životu, jer život je kratak, od cveta do praha, od zlatnih polja žita do prikrivenih dinamita u duši samoj, zato treba ubrzati puls i dah. Taj prikriveni nemir u svima nama ćuti do određenog trenutka kada zanjiše krošnje drveća i uzdigne talase iznad obala praveći oluju u nama. A nema duše kroz koju oluja njihala se nije, brže ili sporije, svejedno, uvek napravi pustoš. A život uvek ide dalje, bez obzira imamo li snage i volje da ga pratimo ili ne, sa nama ili bez nas, uvek ubrzava korak kada god mislimo da smo ga sustigli i da smo ovladali.
Jednostavno, teško je ovladati i sobom samim, a kamo li drugim bićem. To je kao kada želim da poljubim sinovca u centru grada, koji je meni sve i sva, a gazi ranim tinejdžerskim godinama, kada počne da se okreće ne bi li ga neko od drugara i drugarica slučajno video, te bio na taj način osramoćen. No u njegovim cipelama odavno sam bio, on u moje tek treba da zgazi. Obe su uvek tesne, komocije nema.
Više nego pristojan album “Neumeren u svemu” objavljen je i na vinilu, što starim zagriženicima analognog zvuka daje poseban ugođaj. Znam, stari se lagano, no sigurno, ali ne zaboravite, postoje neke stvari u životu, kao i vrednosti same, koje se ne menjaju i suštinski traju u gotovo istovetnim oblicima kao u prvobitnom nastajanju. To što je protekla decenija od izdavanja albuma nimalo nije ugrozila samu tvorevinu misaonog i muzičkog iskaza benda, naprotiv, dovoljno je samo malo obrisati prašinu sa gramofonske ploče, prisloniti iglu na početnu brazdu i uživati.
Van Gogh je bend za koji se može reći da nije pravio kompromise u svom nadahnutom opisu sitnih životnih priča, pretačući sve u jednu veliku ogoljenu istinu, ali narativno izrečenu na razuman i nenametljiv način, uvek je bio blizu vrha domaćeg rokenrola ali nikada na krovu. Stabilog i snažnog zvuka, intrigantnog i prepoznatljivog vokala, efektnih, ne i dugačkih poruka, jasnog sadržaja i ritma kroz koji kao da plovite na uzburkanom moru, pomenuti album i sada nosi onu pitku poetičnost i živost sa kojom je urađen deceniju ranije.
Zato, slobodno se vratite koju godinu unazad, sročite u mislima jednu deceniju koju ste preživeli već, i videćete da se nije toga puno promenilo, teatar je isti, samo glumci menjaju uloge.
