Veličanstven Familijin trideseti rođendan

Bitef Art Cafe, Beograd, 22.11.2024.

---

Principi postoje da bi se (ponekad) i kršili, a ja sam u životu (smem li da kažem i „karijeri“) često bio u dilemi. Jer, jedan od mojih (ne baš mnogo čvrstih) principa je da ne pišem o koncertima za koje sam kupio kartu i na njih otišao kao „civil“ – da bih se opustio i u njima uživao, bez opterećanja da moram da zabeležim svaki detalj, pa i da „na licu mesta“ još nešto tamo i beležim. No, smatrao bih grehom da o ovom koncertu nešto i ne napišem, pa otud i ovaj „neprofesionalni“ osvrt prouzrokovan beskrajnim uživanjem.

Nikad nisam bio u Bitef Art Kafeu i do na sam dan koncerta bio sam ubeđen da je to u sklopu Bitef teatra, pa sam se i sa prijateljima dogovorio da se tamo nađemo i sasvim slučajno, proveravajući početak svirke, videh da je to u Kulturnom centru „Vlada Divljan“, nama iz prošlog veka poznatom kao Narodni univerzitet „Braća Stamenković“. I, dok sam čekao prijatelje koji su se mučili sa parkingom, stotine ljudi ulazilo je u klub, tako da sam se čak pobojao i da je naš sto(čić) u prvom redu neko u međuvremenu popunio. No, u startu me je oduševila organizacija, jer nas je, nakon predaje zimske garderobe (u Beogradu je te noći pao prvi sneg, a temperatura bila oko nule), jedna ljubazna devojka, probijajući se kroz gužvu već prepune sale, provela do našeg stola koji je bio tik uz binu. Pored nas se odmah stvorio i konobar, a tu je bila i pepeljara, što je meni kao nikotinskom ovisniku bila veoma prijatna vest. I tu, nakon mog po običaju predugog uvoda, prelazimo i na ono zbog čega, iako u startu to nisam planirao, i pišem ovaj tekst.

Koncert je, kao za zagrevanje, počeo manje poznatom pesmom „Ringišpil“ objavljenom samo na singlu, pred njihov drugi album, uz budući hit „Brate Murate“. Kako nisam beležio, a ni preciznije upamtio, sledile su, sad već sasvim svejedno kojim redosledom, jer sve su hitovi i svi prisutni su znali sve reči („Što ja volim taj seks“, „Nije mi ništa“, “Paranoja“, „Jin i Jang“, „Hepi hipi“…), pevali ih horski i igrali u ritmu, tako da je na trenutke pod podrhtavao, a koncert već uz drugu pesmu postigao „radnu temperaturu“. I, mada sam možda bio i najstariji u publici, iako je bilo i mojih ispisnika, bilo je tu i „klinaca“ koji možda nisu bili ni rođeni u vreme kad je Familija bila popularna, očito je da ima veliko kultno sledbeništvo i da sve pesme i dalje i te kako „rade“. U tom smislu odsvirali su i par pesama grupe U škripcu i Vampira, od kojih je Familija, kao njihovo dete, i nastala (otud valjda i ime), a i pevač Dejan Pejović Peja se celo veče između pesama, i sam oduševljen pozitivnom atmosferom, prisutnima obraćao sa – Familijo!, u jednom trenutku čak i upitavši nas kako zvuče u ovako „osakaćenoj“ postavi. Jer, iako su na sceni bila četvorica od nekadašnjih pet članova benda, primetno je (kako i ne bi) bilo da među njima nije jedan od glavnih, Aleksandar Vasiljević – Vasa, gitarista i jedan od pevača grupe, između ostalog poznate po sjajnom višeglasnom pevanju. Pa je tako Peja silom prilika uzeo i gitaru, iako je u Vampirima i ranijoj Familiji bio “samo“ pevač, i to onaj kog je moj sin, u to vreme đak-prvak, najviše voleo „jer onako duboko peva“, pa ga čak i imitirao zvukom i grimasom koje ovde ne bih umeo da opišem. Za ovu priliku gitarista Aleksandar Lukić Luka preuzeo je bas (koji je i ranije u karijeri svirao kad god je trebalo), a svoju virtuoznost na momente iskazivao i tako što bi, paralelno sa basom, na tanjim žicama svirao i neke minijaturne solo-deonice, a jednu pesmu (ne znam čiju) odsvirao je i sam prateći se na gitari. Za bubnjevima je bio Ratko Ljubičić Rale koji je u grupu došao posle prvog albuma umesto Gorana Redžepija Gedže koji je otišao zbog nekih solo-projekata, a koji nas je zauvek napustio pre pet godina.

Prilikom predstavljanja benda poklonjena mu je zaslužena pažnja, kao i Vasi (ne znam zašto nije bio u postavi) za kojeg je rečeno da će ga njegovo mesto u bendu uvek čekati. No, po poslovici „Koga nema bez njega se mora“ bend je zvučao odlično, a ulogu frontmena i „samo“ pevača preuzeo je Dejan Petrović Deksi koji je u nekim pesmama (sa na snimcima veoma bogatom orkestracijom) svirao i kazu. I, da ne zaboravim, odsviran je i veliki hit takođe familijarno povezane grupe Dibidus „Nama treba ljubav“ koja je na neki način bila nastavak Familije. Sama svirka je bila toliko energična i emotivna, a atmosfera („U Sali lom“, po ugledu na Bajaginu pesmu) toliko pozitivna, jer se uz emocije (pa i „žal za mlados`“) u publiku prenela i ta energija, toliko da su neki parovi, uz laganije melodije poneseni time zaplesali i „stiskavac“.

Igrom slučaja, ja Familiju u vreme kad je trebalo, nikad nisam gledao na solo-koncertu, videvši ih tu i tamo na nekim grupnim koncertima po trgovima u vreme protesta 1996/97. godine, kada po prirodi stvari njihova kompleksna svirka i višeglasno pevanje, pred desetinama i stotinama hiljada ljudi (koje ozvučenje je tada to moglo precizno ispratiti) nisu mogli toliko doći do izražaja. Za razliku od tih vremena, ovoga puta je ozvučenje bilo savršeno i odlično se čuo svaki ton i svaka reč.

Ovde do sada, naravno, uz neke druge pesme, nisam pomenuo njihov možda i najveći hit „Baltazar“ koji je izazvao pravu euforiju u publici, a koja će večito ostati na mojoj ličnoj set-listi pesama koje na vrhuncu doživljaja puštam za novogodišnji doček, pred samu ponoć, i nezaobilazne „Nove godine“, opet familijarne grupe U škripcu.

Pesme koje do sada nisam pominjao, a koje su kao i sve druge, nastale devedesetih, kao i cela Familija, bile su izrazito angažovane u borbi protiv režima Slobodana Miloševića, ali nisu „toliko upadale u oči“, jer je tada bilo još puno angažovanih grupa i onoga zbog čega otada stalno tvrdim da su „rokeri srušili tadašnji režim“ ili barem u velikoj meri doprineli njegovom padu, jer je atmosfera kao i publika na svim tim dešavanjima, zaključno sa Petim oktobrom bila izrazito rokerska. Zašto rokera danas nema na protestima protiv sadašnje vlasti, iako je građanska publika na njima i dalje stopostotno rokerska, priča je koja zahteva mnogo duže obrazlaganje, pa ćemo ga ovde preskočiti.

Nimalo slučajno, Familija je čitav jedan blok u to vreme angažovanih pesama otpevala u drugom delu koncerta i prosto je neverovatno koliko su one i danas aktuelne, možda i mnogo više i uočljivije nego onda. Za tu priliku spojene su „Boli me kita“ (Da budem ko marioneta/ I da budem ko štafeta/ Da me tamo neko cima/ Da me vamo neko šeta), da bi se uz ono „Baraba, baraba, baraba kara me baraba“ i opštu euforiju u publici, bez pauze prešlo na „Mala, mala grupa pedera“ koja sad ima potpuno drugu konotaciju, baš kao i pesma „Mamlaze!“, „Paranoja“ i neke druge koje govore ne samo da je Familija bila angažovan bend (što rokere između ostalog čini rokerima) nego da je generalno imala i listom sjajne, duhovite i ubitačno dobre tekstove.

Bez nepotrebnih improvizacija i razvlačenja, posle dvadesetak u biti kratkih (po tri-četiri minuta) pesama, u žestokom ritmu, koncert je završen posle sat i po trajanja. Što publika, naravno, nije dozvolila, pa je posle ovacija u kojima ne znam da li iko u Sali nije učestvovao, bend ponovo izašao na binu i ponovo odsvirao „Baltazara“, „Seks“ i ne sećam se koju još od tri ponovljene pesme, uz Lukino obrazloženje:

Mi smo bend sa samo dva snimljena albuma, Za sada.

Ovo „Za sada“ svima prisutnima, koji su očito beskrajno uživali u ovoj večeri, ulilo je nadu, s kojom su i izašli u hladnu beogradsku noć, da Familija planira i nove pesme i da do sledećeg susreta nećemo toliko dugo morati da čekamo.

Iz Abbey Roada stigao debi singl Vlatka Stefanovskog s albuma “London sessions”

Tags: Beograd, Bitef Art Kafe, Familija, Koncert