Žitije pank profesora

Promocija knjige „Ružan, pametan i mlad“ Bogomira Bogice Mijatovića, SKCNS Fabrika (19.06.2025.)

---

Kada se u njegovoj glavi rodila ideja o formiranju benda, koji u to vreme nije imao ime, Čonta je želeo da to bude sastav koji će svirati iz zajebancije i imati maksimalno 50 slušalaca. Van svih očekivanja, Pekinška patka je snimila dva vanvremenska albuma, ali je ostala velika žal što nije snimila i treći.

Knjigu pod nazivom „Ružan, pametan i mlad“ izdao je Studentski kulturni centar Novog Sada, a urednik izdanja je Jovan Gvero, jedna od (što bi Čonta rekao) „sivih eminencija“ SKCNS-a. Na nešto više od 250 strana možete pročitati pregršt zanimljivosti iz Čontinog odrastanja i života uopšte, te videti veliki broj arhivskih fotografija. Iako je Pekinška patka prisutna u velikom delu ovog biografskog dela, knjiga je bazično posvećena „pank profesoru“, a ne bendu. U popularnoj novosadskoj Fabrici, jednom od programskih prostora SKCNS-a, održana je promocija ove izuzetno zanimljive knjige.

Gvero je u uvodnom izlaganju rekao da smo proteklih godina imali zadovoljstvo da čitamo knjige o ljudima koji su ostavili dubok trag u muzici, te da je Bogica Mijatović uspeo da model tih biografija prenese i na Čontu. On je naveo da „Ružan, pametan i mlad“ daje širi kontekst Čonkićevog života, ali i Novog Sada iz nekog zaboravljenog vremena. Mijatović je istakao da je ideja o knjizi potekla 2023. godine od samog Čonte, koji je želeo da se napiše knjiga o Pekinškoj patki. Znajući za napete odnose između Čonte i originalnog gitariste benda Sretena Kovačevića Srete, Mijatović je istakao dva uslova kako bi napisao knjigu. Prvi je bio da to ne bude knjiga o Pekinškoj patki, već o Čonti, a drugi je bio da se knjiga nazove kako on (Bogica) to bude želeo.

Moj predlog je bio da se knjiga zove „Čonta je Bog“ po najčešće ispisivanom grafitu u Novom Sadu osamdesetih godina. Dogovor je pao i mi smo započeli saradnju. Ali, kada sam bio pred kraj pisanja, Čonta je tražio da se knjiga ne zove tako, već „Ružan, pametan i mlad“ iz prostog razloga što su svi u njegovoj familiji celog života bili veliki vernici, istakao je Mijatović i dodao da on ovu knjigu ne bi napisao da je njegov prijatelj Dragan Gojković Goja, nekadašnji novinar i radijski voditelj, dobrog zdravlja.

On je potom naveo neke zanimljivosti iz života „pank profesora“ poput činjenice da su njegovi preci bili šajkaši, ratnici dunavske rečne flote, čija je uloga bila sprečavanje prodora Osmanlija u Evropu. Potom je okupljene upitao da li znaju ko je prvi u Novom Sadu „video“ Čontu. To je, kako je naveo, bio čuveni novosadski muzičar i književnik Slobodan Tišma, kome je Čontina majka predavala matematiku u osnovnoj školi u vreme kada je bila trudna sa budućim liderom Pekinške patke. Taj podatak ne postoji u knjizi, pošto je Mijatovića bilo sramota da se prelom radi po treći put.

Među govornicima je bio i poznati novosadski novinar i publicista Duško Bogdanović koji je, kako je istakao Jovan Gvero, „odbunkerisao“ jedan video zapis Pekinške patke koji je dugo bio u zapećku Televizije Novi Sad. Zbog toga je autor knjige o Čonti insistirao da Duško bude prisutan na promociji. Kako njegova porodična biblioteka ima sedamdesetak knjiga, biografija i autobiografija, Bogdanović je istakao da je dobar čitalac, te da relativno kompetentno može da kaže da je Bogica napisao izvanrednu knjigu koja je svedok jednog drugačijeg, neponovljivog vremena.

Tada nismo imali potrebu za verifikacijom da je Novi Sad prestonica nekoga ili nečega, jer Novi Sad je to oduvek bio. Jedini grad koji je u vreme stare Jugoslavije mogao da nam parira bio je Split. To su dva grada koja su imala neku svoju čudnu osobenost i autentičnost: svoje sportiste, muziku, umetnike, slikare, mesta za izlazak… To je bilo zaista lepo vreme za život u Novom Sadu, rekao je Bogdanović.

Kako je autor knjige naveo, nijedan član Čontine porodice nikada nije bio član Saveza komunista. Uprkos tome, Pekinška patka je bila najosporavaniji bend u bivšoj Jugoslaviji jer su je neki muzički kritičari uzeli na zub. Sa druge strane, nijedan drugi jugoslovenski bend nije doživeo da dva američka benda (Final Solutions i Downtown Boys) obrade njegove pesme i pevaju ih na srpskom jeziku.

Čonta je, po sopstvenom svedočenju, u svet muzike ušao tako što je njegov otac doneo gramofon i pregršt ploča (Elvis Presley, Ray Charles) iz Nemačke kada je Nebojša imao pet godina. Čonkić junior je svake večeri barem dva-tri sata slušao Radio Luksemburg, a zvuk je samo u jednoj prostoriji njihovog stana bio pristojan – u kuhinji. Prvo je slušao progressive i hard rock, a onda je na red došao pank, koji ga je potpuno zarazio. Gvero, koji je bio moderator promocije, čačnuo je Čontu istakavši da je on pevao i u vojsci.

Mene je malo sramota (smeh). Otišao sam u vojsku i ispostavilo se da tamo postoji neki vojni bend, odnosno orkestar. I ja sam pomislio da je bolje da budem u orkestru nego da budem na straži, pa sam se pridružio tom bendu. Taj bend je imao rokenrol i narodni deo. Imao je četvoricu muzičara, od kojih jednog harmonikaša koji je izvanredno pevao narodne pesme. Mi smo održavali igranke u Obrenovcu i okolini za vojna lica, ali je i građanstvo moglo da dođe na naše svirke, podsetio se Čonkić.

Tokom njegovog služenja vojske je povodom 29. novembra bilo organizovano takmičenje pevača. Iako je on žarko želeo da otpeva „Love Me Tender“ od Elvisa Presleya ili „I Can’t Stop Loving You“ od Raya Charlesa, u vojsci to baš i nisu želeli da čuju.

Pitali su me da li mogu da otpevam ’Računajte na nas’. Ja sam znao da mogu, ali sam bio u koliziji sam sa sobom. No, kada sam čuo da je nagrada za pobednika takmičenja nedelju dana odsustva… Tako sam na tom takmičenju razvalio ’Računajte na nas’, ali sam se pre nastupa prekrstio i zamolio Svetu Petku da mi oprosti, ispričao je Čonta.

Kada se u njegovoj glavi rodila ideja o formiranju benda, koji u to vreme nije imao ime, Čonta je želeo da to bude sastav koji će svirati iz zajebancije i imati maksimalno 50 slušalaca. Van svih očekivanja, Pekinška patka je snimila dva vanvremenska albuma, ali je ostala velika žal što nije snimila i treći. Da bend za sobom ostavi legat, da neka mlada osoba rođena u ovom milenijumu sluša pank, a pogotovo Pekinšku patku… Tome se Čonta nije nadao ni u najluđim snovima.

Nažalost, mladi sada slušaju neki hibrid zabavne i folk muzike, što je za Čonkića potpuna katastrofa. No, njegova (Patkina) pank priča se sada ponovo zahuktava i namenjena je pripadnicima svih generacija, što Čontu ispunjava i daje mu snagu da nastavi da radi. Kako sam kaže, nije mogao ni da zamisli da će titula „pank profesora“ imati takav efekat u javnosti, a imala je mnogo više nego što se moglo i zamisliti. Baš kao što je i engleski sastav The Clash imao veliki značaj u formiranju Čontine ličnosti.

The Clash je imao mnogo veći uticaj na mene i Patku nego Sex Pistols. U to vreme je postojala maksima: „There is one band that matters. The Clash“. I ja bih se skoro u potpunosti složio s time. Moja intimna konekcija sa njima je ostvarena 1978. godine, kada sam imao priliku da gledam promociju njihovog drugog albuma u Rainbow Theatre u Londonu. Sve je u mraku i samo se sa mikrofona čuje: „Three minutes to The Clash! Two minutes to The Clash! One minute to The Clash!“. Dakle, sve je u mraku, samo se vide snopovi baterijskih lampi jer se proveravaju pojačala i ostala oprema. Oni izlaze na binu u potpunom mraku i odjednom se čuje: „One, two, three, four… Bang!“. Pale se svetla, oni počinju da sviraju i urlaju, a svi u publici skaču već u prvoj sekundi. Ja sam bio nokautiran, svedoči Čonta.

Publiku je zanimalo da li se u dogledno vreme može očekivati i novi album Profesora Čonte i Patke, kako se zove aktuelni projekat „pank profesora“. Čonkić je istakao da još nije siguran u tako nešto, ali da se sasvim sigurno mogu očekivati nove pesme, odnosno singlovi. U svakom slučaju, lepo je Čontu videti ponovo na sceni kako po prvi put od 1981. godine pošteno praši oba albuma Patke, ovaj put u društvu Baleta Bulatovića, Roberta Radića i Marka Ramona Vanovića. Pa, ukoliko vam se pruži prilika da ih u narednom periodu čujete uživo, nemojte je propustiti.

Nikola Đuričko nakon 25 godina ostvaruje svoj dečački san na Exitu

Tags: Bogomir Bogica Mijatović, Ružan pametan i mlad