Živa Voda: Svi na pod(ijum)

Kuća tambure, Slavonski Brod (27.02.2026.)

---

Niko nije ostao ravnodušan. Nisam ni ja, priznajem, iako sam na koncert došao poprilično kritički nastrojen. Ipak, nisam imao šta da zamerim ljudima koji su svirali savršeno u uslovima apsolutne nesavršenosti. A to je, uostalom, njihova težnja i polazna tačka na svakom nastupu.

No, kada sam saznao da će Živa Voda izvoditi pesme Zvonka Bogdana u Kući tambure u Slavonskom Brodu, u dušu mi se uselio nemir. „Zar ćete i njega da mi čačkate? Kako li se samo usuđujete?“, bila je prva misao koja mi je prošla kroz glavu. Momentalno sam se „naoštrio“ i doneo odluku da 27. februara moram da budem tamo gde i oni. Banuću im potpuno nenajavljeno i pratiću svaki njihov pokret očima najstrožeg kritičara.

Da podsetimo, Živa Voda je zagrebački kolektiv renomiranih muzičara koji su 2017. godine pokrenuli Maja Rivić, Mak Murtić i Vedran Peternel. U fokusu benda je reinterpretacija muzike raznih regionalnih i međunarodnih autora u slobodnoj improvizacijskoj formi. Sastav kolektiva nikada nije isti, već se prilagođava prilikama i odabranom materijalu. Do sada su već svirali muziku Talking Headsa, Massive Attacka, Beatlesa, Olivera Dragojevića, Azre, Haustora i brojnih drugih bendova i muzičara.

Njihov prošlogodišnji nastup u zagrebačkom klubu Dva Osam, kada su svirali muziku Milana Mladenovića i Mitra Subotića Sube sa albuma „Angel’s Breath“, u saradnji izdavačke kuće Menart, Zadužbine Milana Mladenovića i Fondacije „Mitar Subotić Suba“ pretočen je u vinil „Angel’s Breath de/re/konstrukt“. Poseban pečat tom nastupu i ploči dao je legendarni Darko Rundek, nekadašnji saradnik i veliki prijatelj Mladenovića i Subotića.

„De/re/konstrukt“ je objavljen je u maju prošle godine, a nešto više od mesec dana nakon toga Živa Voda ga je promovisala u novosadskoj knjižari „Bulevar Books“, a potom i u muzičkoj kući „Metropolis“ u Beogradu. Na novosadskoj promociji muzika sa albuma je izvedena uživo u čast Subinog rođendana. Mak Murtić, Josip Šustić, Ivan Levačić, Igor Pavlica, Maja Rivić, Luka Čapeta i Vedran Peternel razgalili su novosadsku publiku svojim bravurama, a Subin duh je, poput aure, sve vreme obavijao prostor oko knjižare.

„Mi smo dosta bezobrazni, jer se ne oslanjamo previše na original. Ne sviramo jazz, ali koristimo jazz pristup. Uzmemo tonalitet, neke teme iz pjesama i potpuno slobodno ih obrađujemo i manje-više improviziramo, tako da ne radimo puno na materijalu“, rekao nam je tom prilikom producent Vedran Peternel.

A sada su se drznuli da de/re/konstruišu i takav original kakva je muzika Zvonka Bogdana… Zahvaljujući dedi, njegovim pločama i pričama, Zvonko je jedan od prvih umetnika koje sam ozbiljnije „zagrebao“ još u svojoj šestoj godini, mnogo pre nego što sam se doselio u Vojvodinu. Veliki gospodin, boem, mangup, šoumen, briljantni šansonjer i nenadmašni hroničar nekih lepših vremena u beskrajnoj panonskoj ravnici veoma rano me je uzeo pod svoje. Kad mi vreme (bilo) nije…

Bacio sam pogled na najavljeni sastav ansambla: Ivan Levačić (bubanj), Konrad Lovrenčić (bas), Erol Zejnilović (gitara), Jurica Rukljić (tuba), Mak Murtić (saksofon), Maja Rivić (vokal) i Vedran Peternel (oblikovanje zvuka). „Nigde nema tambure?! Alt umesto baritona?! Pa, gde će vam duša?! Želite li da potpuno upropastite muziku jednog od meni najdražih umetnika?!“. Sada sam već goreo, kako od nervoze, tako i od znatiželje kako će sve zvučati na kraju.

Stigao sam u Slavonski Brod oko osam uveče, nekih sat vremena pred nominalni početak nastupa. Taman dovoljno vremena da nađem parking u blizini Tvrđave Brod (gde se Kuća tambure i nalazi) i stignem na odredište. Približavajući se ulazu, još iz daljine sam pred vratima prepoznao Vedrana Živkovića Žiku, frontmena sastava Nemeček i kustosa Galerije umjetnina grada Slavonskog Broda, kojoj Kuća tambure i pripada. Uz njega je stajao Jurica Rukljić, maestro na tubi koga do tada nisam imao prilike da čujem uživo.

S obzirom da sam sve vreme bio u mraku, nikako nisu mogli da skontaju ko im ide u susret. Savršeni uslovi za prepad! Žiki sam to već jednom priredio septembra prošle godine, kada je sa ekipom iz Nemečeka nastupao u Minhenu. Klaj-klaj hodom sam neprimetno došao do njih, izronio iz mraka i glasom vaskrslog dede iz filma „Maratonci trče počasni krug“ rekao: „Dobro veče“. „Ma, da li me zajebavaš?!“, iznenađeno je viknuo Žika dok sam se ja zadovoljno smeškao što mi je fora (ponovo) uspela.

Naravno, ni ostali se nisu nadali neočekivanim gostima, pogotovo ne onima istočno od Bajakova. Kratak pozdrav sa svima i ostavio sam ih da rade. Ohrabrujuće je izgledalo to što su ozbiljno pristupili nastupu, detaljno analizirali aranžmane i note, tako da ni u jednom trenutku to nije izgledalo kao improviza(jeban)cija. Kroz njihove razgovore naslutio sam neke od pesama koje su pripremili za svoj repertoar te večeri. No, nisam ih pitao za set listu, već sam im ostavio prostora da i oni mene iznenade.

Nakon koncerta rekli su mi da su svi zajedno birali pesme, uključujući i domaćina Žiku, da bi Maja na kraju suzila izbor na numere koje su joj najprikladnije za pevanje. Najveća enigma bila mi je upravo to kako će Maja svojim altom odgovoriti na Zvonkov mekani i topli bariton. Već više puta sam čuo fantastičan raspon njenih vokalnih mogućnosti, ali nisam bio siguran hoće li uspeti da uhvati Bogdanov „štih“ i onaj prepoznatljivi, mangupski nerv na sceni. Zanimala me je i Žikina uloga u celoj priči, pogotovo zbog činjenice da on svira tamburu. Kada mi je saopštio da će gostovati bendu na dve pesme, pao mi je kamen sa srca. „Dobro je. Ovo, ipak, neće biti potpuno svetogrđe“, pomislio sam.

Pred solidno popunjenom Kućom tambure, Živa Voda je svoj nastup otvorila numerom „Već odavno spremam svog mrkova“. Ivanov funky groove se od samog početka raširio po sali praćen Makovim ispitivanjem mogućnosti svoje „nove igračke“ (sopran saksofona). Zaorio se potom i Majin glas, uz svesrdnu podršku ritmičnih tonova Juričine tube. „Mogao bi ovaj momak komotno u neki od duvačkih orkestara sa juga Srbije“, prohujalo mi je kroz glavu.

Maja kombinuje više i niže glasove, ne prateći nužno Zvonkov stil pevanja, te pesmi tako daje dodatnu dinamiku. A potom se uključuje i Erol, svirajući tamburu na svojoj električnoj gitari. Kakva impresivna partitura! Mak se vraća u igru dugotrajnom solo deonicom na kojoj pokazuje da je sopran sax sve osim igračke. Zacvilela je za njim ponovo i tuba, što je publici dalo povoda za prve gromoglasne aplauze. Levačić junior na kraju ubrzava ritam dajući mogućnost svojim saborcima da efektno završe uvodnu pesmu.

„Ovo uopšte ne zvuči loše, ali me (još) nisu kupili“. Bogdanova verzija „mrkova“ mnogo je setnija od one koju je odsvirala Živa Voda. Razumljivo, ne želite publiku odmah da bacite u depru. Slično je bilo i sa „Ne vredi plakati“, drugom pesmom na repertoaru te večeri. Opet je tu bio funky groove, ritmične epizode na tubi, sitan vez na gitari i solaže na saksofonu. No, ovoga puta je Konijev bas iskočio iz drugog plana. Kompozicijom je, ipak, dominirala Maja, koja je svoj glas arčila bukvalno do suza. Nisam zaplakao, ali sam imao još bolji utisak nego nakon „mrkova“.

Treću pesmu nisam mogao ni da naslutim na osnovu početnih taktova. Sve je ukazivalo na neki elektronski minimalizam. Lagano se uključivao sax, a ritam se dodatno ubrzavao. Ni na kraj pameti mi nije bilo da će uslediti… „Fijaker stari“ i pozivnica za dance floor! Jedna od posetiteljki koncerta pozitivno je odgovorila i nije prestala sa igrom do samog kraja nastupa. Sve je bilo vrcavo tokom 12 minuta (!) ove kompozicije, počev od Majinog pevanja, preko Makovog saksofona, pa sve do Erolove gitar-tambure. Mak je, kako je to Maja slikovito opisala, bio „na aparatima“ nakon pesme po ukusu Roberta Milesa.

Živa Voda je polako „dizala lestvicu“, ali ja sam i dalje čekao – patos. Žika još nije izlazio na scenu. „No tambourine, no party“. Ipak, nešto je ozbiljno počelo da se dešava. Erol i Mak, ovoga puta na tenor saxu, u primorskom maniru otvaraju jednu od Bogdanovih najlepših pesama – „Jesen stiže, dunjo moja“. Konijevi energični trzaji na basu dočaravaju atmosferu čamca koji se ljulja na pučini, a pesma se od panonske pretvara u jadransku šansonu, takođe u trajanju od 12 minuta. Negde na polovini se sa bubnjem priključuje i Levi, a Maja efikasno primenjuje Zvonkovu tehniku „odsečnog“ pevanja na kraju stihova. Potom kreće njena duga glasovna improvizacija praćena prog rock linijom na gitari. Izuzetno zanimljiv aranžman u kome smo videli smenjivanje nekoliko različitih muzičkih žanrova.

Svečani trenutak je došao, pa se i Žika pridružio bendu na petoj numeri. „Konačno, velite?!“, uz osmeh je uskliknula Maja. U savršeno balansiranom troglasju Erol, Žika i Mak melanholično započinju „mlađanog lovca“, dok Konijev bas udara pravo u grudnu žlezdu. Svega je bilo u toj pesmi, toliko nivoa, detalja, melodija… Baš kao i životinja u tekstu (zec, lisica, jarebica, divlja plovka, prepelica…). No, kada je Jurica krenuo da izvlači visoke tonove na tubi, a Žika intenzivirao trzaje na tamburici… Krenuo je fantastičan flow koji se nije zaustavljao. „Vozi, vozi, vozi“, u Zvonkovom stilu je podizala temperaturu Maja. „Uh, što volim što sam doš’o“, otelo mi se na kraju kompozicije.

Nakon cca 14 minuta bespoštednog i neprekidnog tamburanja, Žika je uzeo zasluženi odmor. Njegov doprinos bio je ključan da pesma zvuči tako panonski, a, opet, tako moderno. Može li i bolje od toga? Naravno da može! Jeste li ikada čuli kako zvuči kada se pomešaju techno i jive? Mi jesmo, i to na numeri „Evo banke, cigane moj“. Glavni „cigan“ za tu priliku bio je Mak Murtić, stilski i muzički potpuno prilagođen za neophodnu ulogu. Čas na sopranu, čas na tenoru, Mak je na ovoj pesmi definitivno ukrao show. Jedna banka je na kraju zaista i pala u njegov šešir, a to što ih nije bilo više… Verovatno je posetiocima koncerta bilo toliko dobro da na to nisu ni obratili pažnju.

Žika se vratio na scenu na sledećoj, izuzetno intenzivnoj i dramatičnoj numeri. Kao što i sam Zvonko Bogdan pominje topot konja u pesmi „Život teče u laganom ritmu“, tako su i prisutni mogli da čuju i osete jak i tup zvuk kopita koji se prolamao kroz vazduh. Imao sam utisak da me prati četa besnih Nazgula, crnih jahača iz Tolkienove trilogije „Gospodar prstenova“. Kompozicija mi je izazvala osećaj nelagode zbog evociranja nekih neprijatnih emocija iz prošlosti. Život mi je, odjednom, na talon stavio hrpu teških pitanja, poput profesora koji se pošto-poto nameračio da vas obori na ispitu. Nisam više imao šta da čekam, patos je došao po mene!

No, tu nije bio kraj. Umetnici su rešili da nas još jednom bace na pod, ovoga puta bez Žike. „Nekada sam bio Cigan, a sada sam Rom“, odzvanjalo je Kućom tambure. Kolo su vodili Jura i Mak, a Živa Voda je zvučala kao Bregovićev Orkestar za svadbe i sahrane. Neko na podu (patosu), a neko na podijumu. Uglavnom, niko nije ostao ravnodušan. Nisam ni ja, priznajem, iako sam u Slavonski Brod došao poprilično kritički nastrojen. Ipak, nisam imao šta da zamerim ljudima koji su svirali savršeno u uslovima apsolutne nesavršenosti. A to je, uostalom, njihova težnja i polazna tačka na svakom nastupu.

Uz to, Žika je sa tamburom Živoj Vodi otvorio neke nove dimenzije. Ukoliko razmišljaju o tome da ponove ovaj performans (sasvim logično bi bilo da se to dogodi u Novom Sadu, Subotici ili Somboru), valjalo bi da ovaj sjajni umetnik dobije više prostora. Nastup u Kući tambure je definitivno prevazišao okvire eksperimenta i improvizacije, pa ove kompozicije treba da nastave svoj život u nekoj standardnoj formi. Tonski zapis je sačuvan, pa neće biti iznenađenje ako u dogledno vreme bude objavljen album de/re/konstruisanih pesama Zvonka Bogdana.

Tokom trajanja koncerta na sceni je sve vreme stajala flaša vina „8 tamburaša“ palićke vinarije „Zvonko Bogdan“. Salom se proneo glas da je Zvonko saznao za bend i njihov nastup u Slavonskom Brodu, te je rešio da im preko svog „specijalnog izaslanika“ pošalje buteljku jednog od najpoznatijih proizvoda vinarije koja nosi njegovo ime. Pa… Priča toliko lepo zvuči da nećemo da je kvarimo. Uostalom, legendarni šansonjer je čovek od stila i manira, pa postoji realna mogućnost da je sve baš tako i bilo.

Nakon kratkog druženja i pozdrava sa članovima benda, krenuo sam nazad za Novi Sad. Čekao me je dug put… No, bio sam prepun utisaka (pozitivnih, naravno), pa nisam osećao umor. Kroz glavu su mi već prolazili razni scenariji i slike poput nastupa Žive Vode na nekom od „salaša na severu Bačke“. Verujem da i oni uveliko razmišljaju o tome. I treba da razmišljaju, jer voda mora da teče, da se pokreće. Stajaća voda se, kao što i sami znate, brzo pretvori u žabokrečinu. Rekoše mi na kraju i da ih intrigira Mišo Kovač. Zašto da ne? Svi mi smo, na kraju krajeva, južnjačke krvi.

Taxi Consilium: Muzika iz CERN akceleratora

 

Tags: Kuća tambure, Živa voda, Zvonko Bogdan