Saša Furunović (CD Ministar): Ne gubim veru u ljude

Kada su dugo zajedno, ljudi veoma dobro sarađuju, ali i dobro polemišu… Internet je jedno veliko prostranstvo gde je svako od nas u nekoj svojoj „zabiti“… Znam samo da treba da budemo jedni uz druge, da se čuvamo i slušamo rokenrol

Ne sumnjamo u to da su vam Popečitelji dobro poznato ime. Jednostavno, buku, energiju i groove koji prate nastupe Saše Furunovića (gitara), njegovog brata Gorana (bas), te Radete Vulića, Dušana Lazića i Ivana Cvetkovića (bubanj) teško je ne primetiti. No, sa godinama se vraćamo korenima, odnosno funku, bluesu i jazzu. Stoga je Saša odlučio da zapliva funk vodama kroz svoj projekat CD Ministar. Tu je i potpuno bratska priča, instrumentalni rok sastav Fitnes, u kojoj učestvuju Saša, Goran i Aleksandar Furunović.

Aleksandar je i deo (Neukrotive) Grupe ljudi, benda koji od pre koju godinu prati CD Ministra (Sašu) na njegovim nastupima. Deo te priče su i Ivan Matić na basu, Nikola Stepović na bubnjevima i perkusijama, te Jovana Petrov kao vokal. Ovaj zanimljivi sastav je nedavno posetio Novi Sad i nastupio u knjižari Bulevar Books, što je bila prilika da ih čujemo i zaključimo da tu ima materijala na kome bend može da gradi budućnost. I, naravno, da im pružimo priliku da se predstave na našim stranicama.

Kako se pojavila potreba za projektom CD Ministar? Da li ti je bila potrebna neka vrsta otklona od buke i svega drugog što je karakteristično za Popečitelje ili si, jednostavno, želeo da istražiš nove stvari u muzici?

Saša: Verovatno svako ko se bavi muzikom ima potrebu da istražuje nešto novo. CD Ministar je nastao početkom dvehiljaditih kada sam kupio svoj prvi računar. Tada sam i samostalno počeo da kreiram muziku, a negde u isto vreme krenuo sam da nastupam sa Bojanom Bulatović Bo. Ona je svirala akustičnu gitaru, a ja sam puštao bitove koje je Dušan Kojić Koja napravio za njen tadašnji album. Nas dvoje smo nastupali širom Srbije i tada je smišljen naziv CD Ministar. Pod tim imenom sam 2003. godine objavio svoje prvo izdanje za ondašnji Popboks, a u međuvremenu sam krenuo da nastupam i kao DJ.

Šta je bila glavna ideja u toj saradnji sa Bojanom i Kojom?

Saša: Do te saradnje je došlo sasvim slučajno. Popečitelji su tada snimali prvi album koji je producirao Koja. Negde u isto vreme je i Bojana izbacila svoj prvi album, mi se tada još nismo poznavali. Sve se dogodilo na Kojin predlog, pošto su oni tražili čoveka koji bi radio sa Bojanom. Pitao je i mene, ja sam pristao i tako smo počeli smo da sarađujemo.

Krenulo je sa nekom vrstom eksperimentalne elektronske muzike, a potom si počeo da ubacuješ i žive instrumente…

Saša: Nije se to dogodilo odmah, to sam tek nedavno uradio. Trebalo je da prođe 15 godina, a možda i više, da bi se tako nešto desilo. Ipak, sve vreme sam razmišljao o tome kako bi bilo da se ta muzika izvodi sa bendom. No, tek 2020. godine sam time ozbiljnije počeo da se bavim i tražim muzičare za tako nešto.

I na kraju si dobio funk bend… Je li to bilo planski ili je sve došlo nekako spontano?

Saša: Sve što mi radimo se na kraju vezuje za funk. Dakle, bilo je i planski i spontano.

Termin „popečitelj“, odnosno „ministar“, pojavljuje se u dva tvoja projekta. Da li postoji nešto u pozadini ili je sve čista semantika?

Saša: Pozadina je to da smo se Bojana, Koja i ja zezali kada smo te nastupe osmišljavali i kombinovali akustičnu gitaru i semplove. Bojana me je zbog Popečitelja sve vreme oslovljavala sa „ministre“. A pošto su se semplovi u to vreme puštali sa CD-ova, naziv CD Ministar je došao sam po sebi.

Je li ovo sada neka konačna, uobličena forma i muzički izraz koji si tražio? Da li je Grupa ljudi i definitivno ekipa sa kojom dugoročno nastavljaš da radiš?

Saša: CD Ministar i Grupa ljudi su otvoreni za eksperimente kako sa muzičarima, tako i sa instrumentima. Ovaj bend je već neko vreme zajedno i na dobrom je putu, pa trenutno radimo na snimanju svog prvog albuma.

Može se reći da je muzika za tebe “family business”, pošto u sva tri svoja projekta (Popečitelji, CD Ministar i Fitnes) sarađuješ sa rođenom braćom (Goran i Aleksandar). Koliko to olakšava stvari, a koliko je otežavajuća okolnost?

Saša: Svakako olakšava, jer se razumemo “na keca”. To je sasvim prirodna stvar i ne razlikuje se mnogo od situacije kada su bendovi od osnovne škole zajedno, što je kod nas veoma čest slučaj. Tako smo i mi počeli, a uz to smo još i braća. Kada su dugo zajedno, ljudi veoma dobro sarađuju, ali i dobro polemišu.

Kako je Grupa ljudi „ukroćena“? Zašto je izgubila epitet „neukrotiva“?

Saša: Nije ga izgubila, koristimo taj naziv i dalje. Nekada je Neukrotiva grupa ljudi, nekada samo Grupa ljudi. Na samom početku sam razmišljao o tome da stalno menjam naziv benda, da nikada ne bude isto. Međutim, ime Grupa ljudi se nekako ustalilo, ali dopada mi se i Neukrotiva grupa ljudi. Oba imena su mi zanimljiva, a tebi?

Ja glasam za Neukrotivu grupu ljudi, kada već imate „Profesora Strogog“. Zaista, zašto basistu Ivana zovete Profesor Strogi?

Saša: Svako u bendu ima neki svoj pseudonim, a on je Profesor Strogi. Nećemo otkrivati zašto.

Reci nam nešto o muzičkom backroundu članova Grupe ljudi.

Saša: Aleksandar Furunović i Nikola Stepović Stepa se menjaju na bubnjevima. Stepa večeras svira sa nama, on je tu već neko vreme. Ovo mu je, zapravo, prvi celovečernji nastup sa bendom. Tokom prošlog koncerta se sa Aleksandrom menjao na bubnjevima i perkusijama. Aleksandar je večeras zauzet, pošto svira sa bendom Špajz u Kragujevcu. Jovani je rad sa nama prvo muzičko iskustvo sa bendovima, a Ivan je stari vuk, svirao je više instrumenata u više bendova tokom devedesetih i dvehiljaditih.

Do sada imate nekoliko objavljenih singlova. Kada planirate objavljivanje prvog albuma?

Saša: Rad sa bendom je veoma inspirativan i kreativan. Pored postojeće muzike, koje već ima dovoljno za nekoliko albuma, nastaje i neka nova. Trenutno pravimo selekciju i vrlo brzo ćemo ući u studio i snimiti prvi album CD Ministra i Grupe ljudi.

Jedna od tema kojima se bavite je “odliv mozgova”. Jesmo li mi u stanju da rešimo taj problem ili je to bitka koju smo već izgubili?

Saša: Kada razgovaram sa ljudima, vidim da su mnogi digli ruke od svake borbe. Čini mi se da većina ima stav kako smo sve bitke odavno izgubili. Ja sam zabrinut, naravno, ali ne doživljavam stvari na taj način, pa se nadam da ćemo neke bitke i dobiti. Sama pesma “Odliv mozgova” je dvosmislena i govori o različitim vrstama odliva.

Mnogim ljudima život u gradu postaje nepodnošljiv, pa sve više razmišljaju o selu, planini… Da li ti možeš da zamisliš život u nekoj “zabiti”?

Saša: Ne, ne bih mogao. Mislim da su retki ljudi koji to mogu. Pošto aludiraš na pesmu i album “Zabit” CD Ministra, moram da kažem da ta reč više ima neko drugo, preneseno značenje. Ona govori o nekoj “digitalnoj zabiti”. Internet je jedno veliko prostranstvo gde su svi ljudi u nekoj svojoj zabiti, svako je u nekom svom zapećku.

Kada ste već “neko ko brine”, šta je to o čemu brinete?

Saša: Brinemo o mnogim stvarima, pre svega o svojim bližnjim. Kada govorimo o pesmi “Neko brine”, ona je, zapravo, nastala iz brige o trenutno još aktuelnijim ekološkim problemima u odnosu na one kada je pesma zaista i nastala. U to vreme neki moji bliski prijatelji su se borili za neke prave vrednosti i za mene su oni bili veliki heroji. Stoga sam osetio potrebu i obavezu da nešto kažem na tu temu. Sve to me je negde podsetilo na Asteriksa i Obeliksa. Postoji jedno malo selo kod Rekovca gde su ljudi bili na straži nekoliko meseci i borili se da oteraju firmu koja je tu želela da kopa i traži litijum. Oni su istrajali u toj borbi i uspeli su da obustave istraživanja. Velika je stvar da se jedno tako malo selo i njegovi ljudi izbore sa najvećim svetskim korporacijama. To nam daje nadu da ponekad možemo dobiti neku bitku.

Da li u svemu tome “vreme teče za nas”? Ili nam, zapravo, “ističe”?

Saša: Zavisi kako ko razume te reči. I ta pesma je, takođe, dvosmislena. Vreme može da radi za nas, a može i da nam curi.

Kažeš da “nema kraja i da se sve spaja”. Pa, šta je to što nas očekuje u nastavku?

Saša: Ja to ne znam. Jedino što znam je da ljudi treba da budu jedni uz druge, da se čuvamo i slušamo rokenrol.

Na osnovu svih svojih iskustava i dešavanja oko nas, da li veruješ da će se zaista desiti ono tvoje “together we will rise” (zajedno ćemo ustati)?

Saša: U to verujem uvek. Pre svega, verujem u ljude i mislim da tu veru neću izgubiti nikada, bez obzira na to što su ljudi sada malo pogubljeni i imaju taj znak pitanja nad svojim glavama. Ako bih u to prestao da verujem, onda se ne bih ni bavio muzikom.

Pošto se kroz tvoj rad, ali i kroz ovaj razgovor, sve vreme provlači “velika stvar”, koja je to velika stvar za koju svi mi treba da se borimo?

Saša: Svako ima svoju veliku stvar za koju se vredi boriti. Mislim da svako i zna šta je to. Ljudi instinktivno prepoznaju razliku između vrlina i mana, pa je sve samo pitanje izbora koji prave. U današnjem svetu ljudi su pronašli opravdanje za svoje pogrešne izbore.

Šta je tvoja poruka za kraj?

Saša: Nema kraja, sve se spaja!

Vlatko Stefanovski: Nakon prvog uspeha postaješ mainstream

Tagovi: CD Ministar, intervju, Saša Furunović