Dejana i Alek (Osamdesete zauvek): Leksikon mladosti

I muško-ženski odnos je nekako preslikan u tom našem poslu… Ja ne smem sam da počnem emisiju, bio bih izgubljen da nije Dejane… Ženski voditelji su veće pričalice, ali ovde Alek više popunjava program… Za ove tri godine dobili smo svega dve ili tri negativne poruke

Nastavio je Bora u istom stilu, pa je rekao: “Radio Luxembourg, Stonesi, totalni entuzijazam i zaraza rokenrolom. Svaka ulica u Čačku je u to vreme imala svoj bend, a Jugoslavija je tada imala treću scenu na svetu, odmah nakon američke i engleske”. I, znate šta? Kroz razgovore sa umetnicima, ali i običnim ljudima, shvatio sam da je Bora samo jedan od mnoštva ljudi koji su imali takvu percepciju stvari i vremena.

Osamdesete se sa uzdahom i nostalgijom pominju kao jedan od najproduktivnijih perioda kako za život, tako i za umetnost. Mnogi tribute bendovi (poput novosadskog GIFT-a) evociraju uspomene na taj period. MTV 80s je jedan od najpoznatijih kanala poznatog televizijskog i muzičkog konglomerata, a brojne radio stanice imaju specijalizovane programe posvećene osamdesetim.

Veoma popularni Radio Beograd 202 pre tri godine je pokrenuo izuzetno zanimljivu i sadržajnu emisiju “Osamdesete zauvek”. U tom simpatičnom kolažu, koji se uživo emituje svake nedelje od 15 do 18 sati, možete čuti najlepšu muziku iz devete dekade prošlog veka, ali i neke interesantne priče i anegdote o tada aktuelnim umetnicima i bendovima. Emisiju sa velikim entuzijazmom vode Dejana Jočović i Aleksandar Alek Stanojević.

Do ovog susreta Dejanu nisam lično poznavao, ali slušajući “Osamdesete zauvek” mogao sam da zaključim da ima veoma lep, mekan i topao glas kojim slušaoce umiri, parališe i neprimetno ih uvede u bujicu emocija karakterističnih za ovu emisiju. Osećaj sličan onom kada ulazite u đakuzi sa toplom vodom. Alek je moj stari prijatelj, koji sa dečačkom strašću i fanatizmom pristupa svemu što voli u životu, a najviše na svetu voli muziku, fudbal i svoju bratanicu Saru. Njegovi životni “totemi” su popularni švedski bend ABBA i fudbalski klub Ajax iz Amsterdama. A ovo je priča o njima i emisiji “Osamdesete zauvek”.

Recite nam nešto o svom radijskom backgroundu. Kada, gde i kako ste počeli svoju karijeru? Kako je ona tekla?

Dejana: Slučajno i spontano, kako ljudi obično i dođu na radio, a potom se „zaraze“. Ja sam studirala na Učiteljskom fakultetu i odlučila sam da upišem novinarsku školu, jer je i to bilo nešto što me je zanimalo. Kroz tu školu pri Udruženju novinara Srbije imali smo i organizovanu praksu. Tu sam upoznala dva predavača iz Radio Beograda i oni su mi rekli mi da bi se moja boja glasa lepo uklopila u njihov radijski program. Kada smo nakon te škole odlučivali gde ćemo ići mesec dana na praksu, ti predavači, a naročito Vojka Pajkić, tadašnja urednica redakcije za kulturu u Dvestadvojci, bili su razlog da ja izaberem Radio Beograd. Te 2011. godine mislila sam da ću odraditi tu praksu i dobiti sertifikat da sam neki novinar na papiru, nisam imala dalje planove. Međutim, već posle tri odrađene ankete i dve konferencije za novinare moja urednica u redakciji za kulturu je shvatila da njima treba novinar i zamolila tadašnjeg glavnog urednika Daču Kocijana da ja ostanem još koji mesec. I tako sam ja ostala, zarazila se kako su me i plašili i ubrzo sam dobila ugovor. Ostalo je istorija, što se kaže. Godinama sam bila u redakciji za kulturu, radila kao novinar, svakodnevno kreirala priloge za emisije koje su se tada emitovale od pet popodne i mislila sam da će to biti to. U tom praćenju kulture više me je interesovala muzika, ali muzičkoj redakciji tada nisu bili potrebni novinari, tako da sam našla neki kompromis prateći malo književnost, malo primenjenu umetnost, dizajn, a po potrebi film i pozorište. U jednom trenutku je emisiji „Imitacija“, koja je postojala do prošle godine, bio potreban voditelj i ja sam počela da je radim. Ta emisija se bavila muzičkim obradama, pokrivala je šezdesete, sedamdesete i osamdesete godine. Ubrzo sam počela da radim i druge stvari, neke magazinske emisije, a na kraju i jutarnji program, što je bilo potpuno iznenađujuće za mene. To je bio moj iskorak u nepoznato, pošto jutarnji program uglavnom svi izbegavaju jer se radi od šest, a već od četiri smo na nogama. Iz te muzičke emisije „Imitacija“, koju sam više radila iz ljubavi, spontano su došle i „Osamdesete zauvek“. Dakle, radim sve pomalo, ali volim da kažem da sam primarno voditelj muzičkih emisija i muzički novinar.

Alek: Nakon odloženog i prolongiranog studiranja, ja sam se vratio u Beograd da nađem posao. I, kao u američkim filmovima, krenuo je studentski, a potom i građanski protest 1996. godine. U to vreme najpopularnije radio stanice bile su B92 i Index. Moja prijateljica Tamara Skrozza predložila mi je da se prijavim na audiciju za Radio Index, pošto ga je ona redovno slušala. Interesantno je da je tadašnji muzički urednik Radio Indexa bio Nenad Kuzmić, sada odgovorni urednik muzičkog programa na Dvestadvojci, a pomoćnik mu je bila Ana Martinoli, koja je danas profesor na Fakultetu dramskih umetnosti. Prijavio sam se na tu audiciju, bila je baš velika konkurencija jer je od 75 kandidata trebalo da se primi 7-8 novih muzičkih saradnika. Rekli su mi da sam ja bio prvi po broju bodova. To mi je nekako bilo normalno jer ja sam, umesto da privodim studije kraju, čitao muzički časopis „Džuboks“ u Narodnoj biblioteci Srbije. Uvek mi je to bilo draže nego porodično pravo, uvek je bilo „samo da prelistam još jedan i počinjem da učim“… Tako sam, ipak, skupljao neko znanje, ali nisam znao da ću moći praktično da ga upotrebim na način na koji to danas radim. Na Radio Indexu sam bio od 1996. do 2001, a potom i od 2006. do 2009. godine. Na Hit Music FM-u sam bio glavni muzički urednik pošto je tamo bilo veoma malo ljudi, tako da sam ja bio urednik i kreator muzike za svih 24 sata programa. Potom sam radio i kao DJ, to je bilo dragoceno iskustvo koje mi je kasnije puno pomoglo. Nisam očekivao da ću se vratiti na radio, ali usledio je poziv od nekih kolega koje su znale za moj prethodni rad. Ja sam na Dvestadvojci od avgusta 2019. godine i ovde se osećam zaista sjajno. Radio Beograd 202 je drugačiji u odnosu na Radio Index koji je, takođe, imao nacionalnu frekvenciju, ali ugled i tradicija Dvestadvojke su mnogo veći. Moj veliki idol Vlada Janković Džet i ja smo jedno vreme delili kancelariju, pa sam mu ja pričao kako sam slušao njegove emisije, a diskutovali smo i o emisijama koje je on kreirao. Shvativši koja je ciljna grupa ovog radija, postepeno sam dobijao sve više prostora na Dvestadvojci. Recimo, kao muzički saradnik sam Dejani i Đilici (Milica Đilas) poslao predlog za tematsku emisiju „Club Tropicana“. To je neka moja imaginacija iz tinejdžerskih dana inspirisana velikim hitom benda Wham, neki fiktivni radijski klub sa super atmosferom i muzikom. A njih dve su to tako dobro prihvatile i svojim voditeljskim šarmom celoj priči dodale poseban kvalitet. Ta emisija, koja se emitovala u okviru muzičkog maratona, toliko je dobro prošla kod slušalaca da smo mi kasnije imali i rubriku „Club Tropicana“ u jutarnjem programu. Njih dve su se tako uživele, to je bila baš divna energija za početak novog jutra. To je ujedno bio i moj prvi kontakt sa Dejanom, možda smo imali još par nekih emisija. Suštinski, mi se pre „Osamdesetih zauvek“ gotovo nismo ni poznavali.

Ko je dao ideju za ovu emisiju i kako je tekao proces njene realizacije?

Dejana: Interesantno je to što ni Alek ni ja nismo u startu znali kako će sve da izgleda. Primarna ideja došla je od naše glavne urednice Milice Kuburović nakon konsultacija sa Nenadom Kuzmićem, muzičkim urednikom Dvestadvojke. Meni je samo saopšteno da ću raditi nešto novo i da se to tiče osamdesetih.

Alek: Meni je, takođe, saopšteno da pripremim što više muzike. Mi smo mislili da će se muzički urednici menjati jednom nedeljno, da ćemo mi napraviti spisak pesama za tu emisiju i da će Dejana to voditi sama.

Dejana: Imali smo jedan sastanak, mislim da smo se tada drugi ili treći put sreli pošto smo se znali sa hodnika. Ja sam imala bojazan kako ću se snaći budući da nisam neko ko je odrastao u osamdesetim. U njima sam rođena, ali ih nisam doživljavala na bilo koji način. Primarna ideja bila je da mi to kulturološki obrađujemo, da tu ne bude samo muzike, već i mode, pop kulture, filma, dizajna… Plan je bio da mi sve to pokrijemo, a da Alek obezbedi adekvatnu muziku.

Alek: Mene su pozvali da u prvoj emisiji u ime muzičke redakcije okvirno kažem u kom će se pravcu emisija kretati. Dejana i ja smo tom prilikom tako dobro kliknuli kao da već dugo radimo zajedno, pa je ona spontano rekla: „Ja apelujem da Alek i ubuduće ostane sa mnom“.

Dejana: On tada možda nije ni želeo tako nešto, verovatno da nije, ali je bio tako simpatičan baš zbog toga što nije primarno voditelj, već muzički urednik te emisije. Meni je ta njegova radijska energija, baš kao i naša zajednička, bila toliko dobra da sam ja to rekla u program, čime sam ga stavila u malo nezgodnu poziciju.

Alek: Nedeljom se igraju utakmice, klub za koji ja navijam (Ajaks) uglavnom igra u vreme emisije, što je za mene veliki problem. I tada sam ja rekao: „Ako Ajaks ne bude prvak Holandije te sezone, glavna urednica i Dejana će biti krive“. Srećom, Ajaks je bio šampion, a Dejana je čak rekla da će mi pomoći da instaliram EON platformu na telefonu kako bih tokom emisije mogao i fudbal da pratim. Ipak, strast za muzikom je na kraju pobedila.

Dejana: Zaboravio si da kažeš da me je, nakon što sam ja u program rekla da ti treba da ostaneš voditelj, Milica Kuburović istog trenutka pozvala i rekla: „Slušaj, to ti je završeno“. Potom sam je ja upitala da li Alek to zaista želi i može, a ona je rekla „to je to, vi ste voditeljski par“. To je sve počelo sasvim spontano, a početni koncept se potpuno raspao, jer smo krenuli sa dva voditelja i potpuno drugačijom pričom.

Alek: Ja uopšte ne smem sam da počnem emisiju, bih bio izgubljen da nije nje. Osećam se mnogo sigurnije uz Dejanu, jer ona ima veoma prijatan glas i voditeljski šarm. U ovom poslu veoma je važno tako se obratiti slušaocu i izneti mu neke zanimljive detalje. A kada govorimo o tome, meni treba nabaciti loptu da bih ja poentirao.

Dejana: I muško-ženski odnos je nekako preslikan u tom našem poslu. Alek kaže da ima te neke blokade zbog kojih ne bi mogao da radi sam. Ja mislim da bi mogao, ali to je već druga priča. Ali, tu se nadovezujemo na moju bojazan kako ću ja ljudima predstavljati muziku i kulturu osamdesetih kada sam imala svega četiri godine kada su se osamdesete završile, pa nemam nikakva posebna sećanja. Alek, koji je sve to proživeo, meni predstavlja odličnu dopunu, a zapravo je i glavni lik emisije, odnosno svedok vremena. Mi smo spontano, gradeći naš privatni i profesionalni odnos, od tog studija u nedelju popodne napravili neku vrstu dnevne sobe u kojoj ćaskamo. Naravno, zajedno sa našim slušaocima koji su najznačajniji segment te emisije.

Alek: Fascinantno je kako se Dejana uživi u to doba, iako je tada bila veoma mala. Recimo, kada bi postojala emisija „Šezdesete zauvek“, ja ne znam kako bih mogao tako dobro da se uživim osim da dobro proučim teorijski deo. Dejana može da oseti taj vibe, prepoznaje sve to što sam ja i doživeo. Recimo, „Club Blitz“ nam je jedna od novijih rubrika. To je klub u Londonu koji je Steve Strange osnovao, a koji je bio vrlo važan za tadašnju scenu. Mi se igramo sa svime time, ja imam neka saznanja iz tog vremena, a ona fantastično oseti celu priču. Zatim, emisija o Live Aidu iz dva dela, nju smatram jednom od naših najboljih emisija. Mi smo se dogovorili da ćemo čitati najave slično kao i voditelj BBC-ja, pa smo sve radili po satnici i scenariju Live Aida. Super je taj naš odnos, kao i različit ugao gledanja na osamdesete. Ona nije bila svedok, ali može da prepozna ono što je važno i da neko svoje mišljenje.

Šta svakome od vas iz današnje perspektive znače osamdesete kao jedan relevantan istorijski period, a posebno kada se fokusiramo na taj umetnički deo?

Dejana: Ono što se definitivno oseća i danas, a što je možda uticalo i na moju generaciju, jeste taj muzički preporod. Bile su toliko šarenolike i donele toliko slobode, a naročito u muzičkom izrazu, pa ih moja generacija smatra revolucijom pop kulture, dok vaša generacija tako doživljava šezdesete. Dobro znamo kako su se osamdesete odvijale na našim prostorima i kako se to završilo u društveno-političkom smislu, pa možda to za nas i nije bilo tako sjajno. Ali, na globalnom nivou su osamdesete bile najslobodnije u umetničkom i kulturološkom smislu, a naročito u odnosu na vreme u kome živimo danas.

Ti si proživeo osamdesete u možda najlepšem periodu svog života. Kako si ih doživeo u svom tinejdžerskom dobu, a kako gledaš na njih iz današnje perspektive?

Alek: Baš zbog toga je meni ova emisija posebno draga. Stalno imam flešbekove, uvek imam neku anegdotu koju ću da ispričam Dejani i slušaocima. Kao tinejdžer sam počeo da izlazim u klubove i diskoteke. Sedamdesete su možda bile drugačije jer tada sam bio mlađi, osećao sam neku sigurnost i to vreme mi je asocijacija na sjajna letovanja, zimovanja, izlete i slično. Ipak, osamdesete su mi kulturološki posebno važne, jer ja sam bio i savremenik svih tih dešavanja. Da krenem od muzičkih stilova… Počeo sam od heavy metala, potom sam prešao na pop muziku, a punk sam preskočio… Punker postajem po povratku iz vojske, znao sam da mi punk nedostaje u “muzičkom obrazovanju”, pa tada ignorišem nova dešavanja. Recimo, moj prvi punk koncert bili su KUD Idijoti, bila je to 1989. godina. Tom prilikom sam potpuno uništio nove cipele, mislim da sam to pomenuo i u programu. Kasno sam postao punker, novoromantičarsku scenu nisam baš dobro poznavao jer su me u to vreme više interesovali klasični pop i heavy metal. Sada i ja retroaktivno više razmišljam o tom periodu, jer taj stil muzike nisam proživeo na taj način. Ali, sad mi je super, sklapam mozaik i sve ponovo proživljavam. I super su nam slušaoci, što je veoma važno. Vodimo računa o tome da budu zastupljeni i najveći hitovi, kao i prepoznatljive pesme. Ima za svakoga ponešto, ali mnogi slušaoci očekuju više od nas, da istražimo stvari, da pustimo nešto neuobičajeno, podsećaju nas da pustimo i country muziku… Pominjali smo kako grupa Sonori dolazi iz Bajmoka i kako je neverovatno da je malo selo nedaleko od Subotice dalo jednu sasvim dobru ska grupu. To je inspirisalo naše slušaoce da predlažu i druge bendove iz manjih mesta koji jesu ili nisu doživeli punu afirmaciju. Tako smo i mi zajedno sa njima istraživali bendove iz Kragujevca, Kraljeva i drugih gradova, često se dešavalo da uz pomoć slušalaca zagrebemo dublje u materiju.

Dejana: Ni mi nismo znali u kom će pravcu to da krene. Primarni dogovor i ideja bili su da edukujemo mlađe generacije koje možda ne znaju šta su osamdesete bile u muzičkom smislu i da na to podsetimo neke starije slušaoce. Međutim, to je spontano krenulo u potpuno drugom smeru, jer mi smo ljude vratili u njihovu mladost, oni su počeli da evociraju uspomene, pa čak i da sa nama dele neke intimne trenutke. Imali smo priču o prodavcu krofni na nekom jezeru u okolini Mladenovca, pa nam se javio čovek sa uspomenama na to jezero, krofne i detinjstvo kod bake i deke nedaleko od tog jezera. U toku emisije nam se javilo još troje ljudi koji su kod istog tog čoveka kupovali krofne i odrastali na istom tom jezeru, pa ih je pukla jugonostalgija posle svega nekoliko pesama u emisiji. Mi smo danas leksikon svim ljudima koji su bili mladi u to vreme. Bez obzira što ovu emisiju radimo već tri godine, mi i dalje ispitujemo teren, i dalje ne znamo kakav ćemo feedback imati i ko će nam se sve u emisiji javiti.

Alek: Evo, u današnjoj emisiji (26. januar) po prvi put će ići Sonic Youth. Mi nismo stigli njih da obradimo, a ko zna koliko još ima takvih bendova koje treba pomenuti. Mislim da ima mnogo dobrog materijala i da ćemo trajati dogod budemo traženi i slušani, ali ćemo se truditi da uvek budemo na nivou, na lestvici koju smo i sami postavili.

Koji su umetnici, muzičari, autori, bendovi… po vašem mišljenju obeležili osamdesete?

Dejana: Ja sad govorim iz vizure nekoga ko je odrastao tokom devedesetih. Nama je Michael Jackson bio veoma važan, a on je svoje najveće uspehe u karijeri ostvario u osamdesetim. Naravno, tu je i David Bowie, mada on nije obeležio samo osamdesete, ali je u njima ostavio najveći trag. Nedavno smo imali emisiju posvećenu njemu budući da je rođen i preminuo je u januaru. Zaista, mnogo je tih umetnika, mogu da govorim o onima koje ja lično volim. I Madona je bila izuzetno važna za pop kulturu, a i Metallica je čest gost u našoj emisiji. Ipak, meni je Grace Jones ikona osamdesetih, kako modna, tako i kulturološka.

Alek: Meni je to užasno teško pitanje… I ja tu moram da budem krajnje ličan, da pomenem grupe koje najviše volim…

Dejana: … hajde jednom nemoj da kažeš ABBA (smeh).

Alek: Dobro, to se podrazumeva… Ali, recimo, Pink Floyd. Ja sam ih kasnije zavoleo, početkom osamdesetih. Tu su i Blondie, Pixies, David Bowie… Na pitanje ko mi je omiljeni pevač, dugo sam odgovarao da je to John Lennon zbog njegovog glasa i načina pevanja, a na drugom mestu je Jeff Lynne iz Electric Light Orchestra. A onda sam shvatio da Midge Ure ima najlepši vokal koji sam ikada čuo. Pevačice… Ima ih bezbroj. Ne, ja na ovo pitanje zaista ne mogu da odgovorim. Ja sam od 1980. do 1986. godine pravio svoje top liste. Bile su malo čudne, jer to su bile top liste i pesama i izvođača. Recimo, kada čujem „Modern Love“ od Davida Bowiea, ja toj pesmi dodam jedan poen i onda brojim koliko je puta ta pesma bila puštena na radiju tokom meseca. No, ja sam bio toliki skriboman da sam zapamtio i kada bih tu pesmu čuo u kafićima, diskotekama i na drugim mestima, pa bih i za to dodavao poene. Inače, sveske sa tim top listama još nisu upotrebljene za ovu emisiju.

Dejana: Njegova priprema za emisiju i dan-danas izgleda ovako (pokazuje hrpu papira), a moja je na Google Drive (smeh). To je samo jedan, banalan, ali važan primer kakav sudar generacija mi imamo u „Osamdesetim zauvek“.

Da se pozabavimo i strukturom emisije. Danas (26. januar 2025.) vam je 143. emisija po redu. Da li su „Osamdesete zauvek“ od samog početka trajale tri sata? U svakom mediju je to mnogo vremena…

Alek: … nikada to nije dovoljno (smeh).

Dejana: Da, od početka smo trajali tri sata. I to zaista nije dovoljno.

Sa kakvim ste se izazovima suočavali? Pretpostavljam da ste na početku imali glavobolje kako da ispunite to vreme…

Dejana: Pa, bilo je toga, ali i nije. Alek je od početka tako lepo uplivao u emisiju da i dan-danas imam utisak da su to njegove neispričane priče iz mladosti. Iako se smatra da su ženski voditelji veće pričalice, Alek je taj koji većinski popunjava program. Mi smo vremenom menjali rubrike, ali, recimo, i dalje imamo „Kuću slavnih“. Sada imamo mnogo veći problem sa trajanjem jer nam se javlja mnogo ljudi koji žele da ispričaju neke svoje priče, da čuju neke izvođače, koji od nas traže da istražimo neke manje poznate pesme i bendove, pa nam sada za sve to nedostaje vremena. Imamo onu čuvenu izreku „radijska smo forma, treba nam manje priče, a više muzike“, što i moderni trenutak to nalaže. Naš instrumental za jedan segment emisije traje nekih 7 minuta. Mi ga često produžimo…

Alek: … mojom krivicom! Kad smatram da je nešto posebno važno u emisiji, ja se koncentrišem na to i mislim da nikad nije dovoljno, uvek mi bude žao što još nešto nisam rekao. To je već profesionalna deformacija, ali srećom je Dejana tu da me isprati.

Ali, ti si takav i sa muzikom! Evo, u prošloj emisiji je išla verzija pesme „Funkytown“ (Lipps Inc.) od osam minuta!

Alek: To je bio poklon slušaocima, jer ta verzija nije puno puštana. Ona je svojevremeno korišćena kao podloga za špicu izveštaja Auto Moto Saveza o stanju na putevima. Ponekad želim da podsetim slušaoce na takve stvari, a kroz tu pesmu se vidi i kvalitet pevačice i način na koji je bend funkcionisao. Recimo, jedan slušalac nam je tražio „Welcome To The Pleasuredome“ od Frankie Goes To Hollywood, onu punu verziju od 11 minuta, ako ne traje i duže od toga. Ja sam mu tom prilikom rekao da na našem radiju ponedeljkom postoji emisija „3XL“ gde se ispunjavaju takve želje. Međutim, sada i mi želimo da to analiziramo i proživimo sa našim slušaocima. Recimo, Patrick Cowley je napravio remiks pesme „I Feel Love“ od Donne Summer i ta verzija traje 16 minuta. Želeo sam da pokažem slušaocima kakva je on avangarda bio, pošto je taj remiks bio klupski hit osamdesetih iako je nastao 1977. godine. Bojao sam se da će nam neko od slušalaca napisati da smo od emisije napravili techno ili trance žurku… Naprotiv, oni su bili kao hipnotisani i želeli su da traje još. Mi često zamišljamo slušaoce gde nas i kako slušaju. Pošto je emisija nedeljom, ja sam ponosan što najveći deo moje fudbalske ekipe sluša emisiju umesto da igra fudbal. Nisam im predlagao da puste radio kada su nedeljom na roštiljanju, već su oni to spontano uradili pošto svakako vole muziku.

Dejana: To je obično i vreme kada se ljudi vraćaju kući nakon vikenda provedenog van grada ili su negde na porodičnom ručku. Nama slušaoci redovno pišu gde su i šta rade dok prate emisiju.

Alek: Javio nam se bračni par iz Zagreba koji je bio u Kragujevcu na nekoj svadbi. I oni su nam rekli: „Muzika na svadbi je bila užasna, pa smo uključili radio. Niste ni svesni kako ste nam legli nakon onakve muzike“. Zaista, mnogo nas ljudi zove iz raznih krajeva sveta. Recimo, devojka u Stokholmu trči u nekom parku i sluša nas. Ili naš čovek u Americi koji prati emisiju dok vozi kamion na Route 66…

Dejana: Radio je promenio svoju formu, postao je svima mnogo dostupniji zahvaljujući internetu. Uz to, imamo i nacionalnu frekvenciju, ali i aplikacije RTS Planeta i RTS Zvuk putem kojih ljudi mogu da nas slušaju i u inostranstvu. Dakle, ima mnogo naših ljudi koji žive „preko“, a koji se osećaju veoma dobro kada sede sa nama u toj „dnevnoj sobi“ i kopaju po svojoj mladosti.

Kako se koncept emisije menjao vremenom? Je li ovo sada konačna forma ili i dalje planirate neke izmene i dopune?

Dejana: Sigurno će biti nekih izmena, to odmah mogu da kažem. Sve koje su se i do sada dešavale bile su sasvim spontane. Neke ideje su još u prvoj emisiji pale u vodu. Nismo se mnogo bavili drugim stvarima kada je Alek ušao u priču sa svim svojim podacima i znanjem o muzici osamdesetih. Prva rubrika koju smo uveli bila je „Hall Of Fame“, koja je nastala spontano tokom emisije.

Alek: Pošto nismo u mogućnosti da delimo nagrade, mi smo slušaocima rekli da će, ako tačno odgovore na naša pitanja, ući u hall of fame ove emisije. Stalno razmišljam o tome koje bi pitanje moglo da bude zanimljivo, a da Google ne dođe lako do odgovora. Nema pravila kada ćemo takvo pitanje postaviti, može da bude u svakoj četvrtoj emisiji, a može da bude i u dve emisije zaredom, sve zavisi od muzike ili priča koje su u tom trenutku aktuelne. Bilo bi lepo da imamo više specijala, ali nemamo vremena za tako nešto. Recimo, specijal o Davidu Bowieju je bio veoma uspešan.

Dejana: Specijal o Live Aidu je, takođe, bio jedan od uspešnijih, a tada smo spontano došli i do rubrike u kojoj predstavljamo bendove iz malih mesta. Baš kao što nam je spontano došao i „Club Blitz“, rubrika u kojoj zamišljamo kako bi to bilo da smo imali prilike da izlazimo na to mesto, pa slušamo muziku koja je svojevremeno bila popularna u Blitzu.

Alek: Kada premine neki značajan muzičar iz osamdesetih, mi mu napravimo tribute emisiju…

Dejana: … kao što pravimo i ustupke kada se neko od muzičara iz osamdesetih vraća na scenu u dvehiljaditim.

Alek: Da, nešto što stilski vuče na osamdesete. Mi to pustimo jer hoćemo da pokažemo koliko se nova muzika zasniva na postulatima osamdesetih. Recimo, Kim Wilde je objavila povratnički album koji je nastavak njenog albuma iz 1988. godine. Stari se zove „Close“, a ovaj novi je „Closer“. I mi ćemo verovatno pustiti neku od novih pesama kako bismo videli koliko to liči na stare.

Dejana: Preslušavanje albuma je još jedna od značajnih rubrika u emisiji. Ja nikada ne znam koji će to album biti, saznam tek kada mi Alek pošalje listu za emisiju, a to je obično petkom. I onda zajedno sa slušaocima predstavljamo album, forma nam je takva da možemo tri pesme da slušamo u nizu jer su nam segmenti tako podeljeni. I tako, tri po tri, iz nedelje u nedelju, dok ne dođemo do kraja. Potom nam slušaoci šalju svoje komentare, pišu svoje kritike, objašnjavaju kako su ti albumi uticali na njih… To je nešto što ćemo sigurno zadržati, a šta će se dalje dešavati… Sigurno će spontano doći još mnogo toga.

Šta su najvažniji reperi prilikom selekcije muzike za svako izdanje emisije? Jesu li to neki važni datumi, albumi, vesti… ? Ili su to lični afiniteti?

Alek: Ima i ličnih afiniteta, ali idemo ka tome da zadovoljimo slušaoce koji imaju razne preference. Pored klasičnog popa, danas će biti i nekoliko hip-hop numera, zatim i nešto alternativno… Uvek gledamo da svi budu zadovoljni. Recimo, ako se nekada desi da uskratimo metalce, da ne stignemo da pustimo tri pesme…

Dejana: … to se jako oseti (smeh)!

Alek: Da, oseti se, a isto je i sa punkerima. No, sledeći put sve nadoknadimo, pa pustimo više. Gledamo i da stilski to ne traje predugo. Recimo, mnogi ne vole disko i njima je dosadno da ga slušaju, pa ga pomešamo sa drugim žanrovima.

Dejana: Nipošto nismo hteli da budemo ispunjavači muzičkih želja. To nije bila primarna ideja, jer mi imamo emisiju koja se bavi time („Dragstor zabavne muzike“). Ali, na kraju smo i mi uveli tu praksu budući da nas slušaoci mnogo edukuju. Stoga, neke od njihovih predloga i želja slušamo naredne nedelje, ne u istoj emisiji.

Koje momente najviše pamtite u ove tri godine, čega se prvo setite kada vratite film unazad?

Dejana: Atmosfera koju smo napravili i feedback koji dobijamo od slušalaca za mene su bili potpuno iznenađenje budući da radim i druge emisije i znam kakav je intenzitet tih poruka. Naravno, ne javljaju se svi koji slušaju radio, ali onih koji se odluče da nama pošalju poruku, čini mi se, ima u velikom broju. Moj glavni utisak je da smo okupili divne ljude koje smo uspeli da povežemo sa njihovom mladošću, sa tim nekim lepšim vremenima u kojima su kvalitetnije i bezbrižnije živeli. Ta porodična, prijateljska atmosfera koju smo mi sa njima zajedno stvorili je moj glavni utisak. Naravno, bilo je tu mnogo anegdota i nekih simpatičnih situacija, ali za ove tri godine dobili smo svega dve ili tri negativne poruke, što zaista smatram uspehom.

Alek: Ljudi očigledno uživaju u toj interakciji. Naši organizatori i tonci takođe znaju da daju neku pozitivnu energiju i kreativnost. Slušaoci mogu da osete taj vibe, tu neku iskrenost, pa to utiče i na njih. Recimo, prethodna novogodišnja emisija bila je zaista posebna, meni je to bio jedan od najlepših dočeka nove godine. Znao sam da će mi biti prijatno u društvu sa Dejanom, organizatorkom i toncem, ali mi smo napravili tako dobru žurku da nam je jedan slušalac iz Crne Gore nakon četvorosatne emisije napisao: „Tačno se vidi koliko vi volite svoj posao. Ne odrađujete ga i hvala vam na tome“.

Dejana: Mi nismo ni svesni broja ljudi koji nas slušaju, nemamo pravi način da to izmerimo. Možemo da brojimo poruke koje dobijamo, ali, kao što sam rekla, ne odluči se svako da ih pošalje. Ja prva nikada u životu nisam poslala poruku nekom radijskom voditelju ili se uključila u neku emisiju na nekom mediju.

Da pomenemo i ostale ljude koji su zaslužni za ovu emisiju pored vas: tonce, realizatore, organizatore…

Dejana: Tonci se smenjuju, oni pripadaju tehničkom sektoru, pa rade po svom rasporedu. Ali, to su naši tonci, kako mi volimo da kažemo… Odnosno, tonski majstori ili tonski realizatori, pošto su tonci ljudi teški jednu tonu (smeh). Moram da istaknem Jelenu Dejković, organizatorku i producentkinju koja uglavnom radi sa nama, mada tu često bude i Ivana Milutinović. Robert Denić i Žarko Vladetić su ton majstori, baš kao i Sale Marković, legenda zvuka u Radio Beogradu. Imamo i podmladak, nove kolege koje su 2001. i 2002. godište. Bilo bi interesantno i njih pitati kako doživljavaju osamdesete, jer njima je sve to tako strano.

Alek: Koleginica Ksenija Radović vrlo rado i entuzijastično uskače kao voditelj. Ponekad me zaista oduševi svojim vizijama ili doživljajima.

Dejana: Tu su i naše kolege koje prate društvene mreže, pa nam dojavljuju kada se pojavi neki komentar vezan za našu emisiju. Naravno, sve kreće od glavnog urednika i muzičkih urednika ove redakcije, tako da smo svi mi jedna velika ekipa.

Šta vidite kao najveće izazove u daljem radu?

Dejana: To je interesantno, jer nekako mislim da smo se tek zaleteli. Mnogo toga je ostalo da ispričamo ljudima…

Alek: Da, moje sveske nisu ni načete, naročito one sa malo ređim pesmama. Takođe, i kolega Bane proučava gradivo, pa nam ponekad daje predloge za emisiju. Sasvim sigurno će biti specijala jer, nažalost, neki muzičari će otići sa ovog sveta.

Dejana: Ne mogu da kažem da je to izazov, ali je nešto sa čime se neminovno suočavamo. Koliko se neke zvezde osamdesetih vraćaju na scenu u sadašnjem trenutku, gotovo isti broj umetnika i odlazi sa nje. Vreme teče i sve češće se dešava da emisiju ili barem jedan njen segment posvetimo nekom preminulom muzičaru iz osamdesetih godina. To bude baš emotivno i teško nam pada… No, nadam se da nećemo dosaditi ljudima. Za sada mislim da je uz nas uglavnom ona stara ekipa koja je proživljavala svoje najlepše godine u osamdesetim, a bilo bi lepo, i to bi mogao da nam bude izazov, da privučemo što više mladih kojima će osamdesete biti inspiracija.

Edo Maajka: Učim, padam, dižem se, učim…

Tagovi: Alek, Dejana, Osamdesete zauvek