Nikola Čučković i Danilo Ilić (proto tip): Pravimo svet za sebe

Eskapizam je neophodan kako bi se očuvao duhovni svet pojedinca i neka mentalna stabilnost… U vreme našeg odrastanja Repetitor je bio jedini bend na čiji koncert odeš i osećaš opasnost… Možda to nije dobro, ali mi napravimo pesmu i tražimo njen pandan na prethodnom albumu

No, kada dobacite do pedesete, onda je u odnosu na vas mnogo mladih, pa je definicija istih krajnje subjektivna. Stoga, neka bude da su mladi svi oni u svojim dvadesetim i tridesetim. Naravno, i mlađi od njih. A u svim tim generacijama se već iskristalisala plejada muzičara i bendova koje više ne možemo nazivati perspektivnim, jer njihovo vreme uveliko traje.

U Srbiji je veliki broj takvih sastava pod Hali Gali etiketom, a u Hrvatskoj ih ima još i više u JeboTonu, Zvučnom zidu i drugim labelima. Imaju i Slovenci svoje adute poput Koala Voice, Joker Out, Lelee… Baš kao i Makedonci u Dini Jašari, te sastavima Funk Shui, Zulu 3.4 i mnogim drugim. Teško ih je sve i ispratiti, jer se, na sreću, njihov broj konstantno uvećava.

Neki od navedenih su već imali priliku da se predstave čitaocima Rockomotive, a sada je došao red i na beogradski sastav proto tip. Ne brinite, nisu to nepismeni „ćaci“, iako bi neko to mogao da zaključi po načinu na koji je naziv benda napisan. Jednostavno, postoji dobar razlog za to, o čemu ćete čitati u narednim redovima. Zapravo, Nikola Čučković (gitara, vokal), Damjan Nedelkov (gitara), Lara Starčević (bas) i Danilo Ilić (bubanj) su veoma pismeni, i literarno i muzički.

Kao rezultat te pismenosti, do sada su objavili EP „Strah od izvesnog“ (2017) i album „S ivice sanjanja“ (2023). Nedavno je objavljen i spot za pesmu „Kad sagorim“ kao najava drugog albuma proto tipa na kome se uveliko radi. Ovaj sastav se sa pesmama „Pad“ i „Želje“ našao na obe Hali Gali kompilacije i pokazao da je jedan od stubova nosača nove generacije bendova. Zatičemo ih u novosadskom Bulevar Booksu, pa im dajemo reč neposredno pre nego što će u ruke uzeti i mikrofon.

Zašto su „proto tip“ dve reči i obe su napisane malim slovima?

Nikola: Nije to nikakva spektakularna fora. Stvar je, zapravo, praktične prirode. Mi smo prvo bili Prototip: jedna reč, veliko slovo, sve regularno. Međutim, ispostavilo se da je postojao jedan Prototip pre nas. To je bend iz Beograda koji je radio neki world music, a poznati su po soundtracku za film „Technotise: Edit i ja“ koji je bio popularan dvehiljaditih. Mi smo za to saznali jednom prilikom kada smo sa Repetitorom svirali na Beer Gardenu, na Adi Ciganliji. Ljudi iz tog benda su nam se javili na tom koncertu i napali nas zbog imena benda. Nama je u to vreme izdavač bio Zdenko Franjić sa svojom etiketom „Slušaj najglasnije“, pa su njemu pretili tužbama, bilo je vrlo „interesantno“. Potom sam se ja čuo sa jednim članom tog benda i pitao ga da li im je prihvatljivo da ja naš sastav preimenujem u „proto tip“, sa malim slovom, a on je bio u fazonu da im je to u redu. I, tako je to ime ostalo… No, mi tome ne pridajemo neki značaj.

Dakle, prototip, maketa, beta verzija… Jeste li vi materijal na kome treba da se radi?

Danilo: U tom nekom smislu, naziv je sasvim prikladan, jer to je projekat koji je u konstantnom razvoju. Počev od članova benda koji su se menjali tokom godina, preko nekog muzičkog stila, broja pevača u bendu, pa sve do duvačkih instrumenata. Stoga, može se reći da imamo adekvatno ime.

Nikola: Meni se dopada taj prefiks “proto” u kontekstu proto punka kao vrste muzike koja mi je jako draga i bila mi je veoma važna u mom formiranju. S druge strane, sviđa mi se taj neki post punkerski momenat koji se nalazi u tom imenu, nešto što je nadlično ili bezlično, iznad pojedinca. Ja nekako tako doživljavam “proto tip” u ovom kontekstu koji je Danilo pomenuo, jer postave su se menjale, ali stvari nastavljaju da funkcionišu.

Moj neki lični utisak je da vi opravdavate taj naziv benda zbog vaše sporosti, odnosno temeljnosti…

Nikola: Kako ko voli (smeh). I spori smo i temeljni, to je istina.

Je li to stvar karaktera ili „prirode posla“?

Danilo: Meni se čini da je i jedno i drugo. Možda je tokom svih ovih godina malo dominantniji faktor bio splet okolnosti, pre svega zbog te konstantne fluktuacije ljudi koji su prošli kroz proto tip. Sa svakim novim članom bend dobija drugačiju boju i karakter. No, kako se aktuelna postava ustalila, čini mi se da smo uspeli da uhvatimo neku kondiciju i ritam kada je reč o koncertima, a isto tako i po pitanju snimanja novog materijala. Za kratak vremenski period uspeli smo da kreiramo mnogo ideja, a već smo počeli i da snimamo, pa se čini da će naredni album izaći brže nego što se moglo očekivati.

Vi ste svi mladi, ali uveliko primećujete (i govorite o tome) kako se svet menja. Šta je to što vama ponajviše upada u oči, koje to promene registrujete?

Nikola: Nismo mi u toj pesmi („Svet se menja“) mislili na neke konkretne promene u fizičkom svetu u kome bivstvujemo, već u nekom našem ličnom svetu. A ovaj „veliki“ svet se svakako menja i ne deluje mi da se menja u nekom dobrom pravcu, tako da sam ja skeptik.

Danilo: U svetu koji je u konstantnoj promeni neki lični kontakt, ljudska toplina i prijateljstvo su ono što treba da nas održi zajedno, a naročito u turbulentnim vremenima.

Nikola: Ja sam u tom tekstu, zapravo, mislio na izlaženje na crtu ličnom bezumlju i ludilu. I onda se u tom kontekstu svet menja, dan prelazi u noć, naš dnevni život se menja, baš kao i plejada likova koji kroz njega prolaze. Na te stvari se odnosi tekst, jer ja sam jedno vreme bio u takvoj fazi. Dakle, nije imao neku društveno angažovanu konotaciju.

Svakako, ovdašnji svet se menja. U Srbiji se dešavaju neke promene koje mogu da dovedu i do globalnih preispitivanja. Kako vi vidite sva ta dešavanja?

Nikola: Da, definitivno se dešavaju ogromne stvari u poslednje vreme. Pesma je pisana 2019. i 2020. godine, a ja nisam ni u nekom krajnjem ludilu pretpostavljao da nešto ovako dobro može da se desi u ovoj zemlji i regionu. Ovaj nivo samoorganizovanja i aktivacije mladih ljudi je, zapravo, hvatanje u koštac sa političkim životom i političkom mišlju. Ja sam 1996. godište, a Danilo je 2000. Smo svi mi pomalo odgajani po nekom apolitičnom ključu, verovatno zbog toga što su naši roditelji razočarani 5. oktobrom, pa je bilo ono „ma, pusti politiku, nemoj time da se baviš“. Sada kod mladih postoji trend političkog promišljanja, jer ovo se tiče svih nas. Iskreno, beskrajno sam ponosan na sve te mlade ljude…

Danilo: … naročito u kontekstu globalnih promena, kako na političkom nivou, tako i na društvenom. U atmosferi rasta i ubrzavanja te neke desničarske struje autoritarnih režima, ovo može da se protumači kao neki prikladan odgovor na skretanje sveta na tu stranu. Očekivati ovakav odziv ljudi na okupljanje oko neke ideje, oko želje za promenom režima i promenom pravila igre je pre nekoliko godina bilo prosto nemoguće.

Nikola: Nadilaženje tih okvira pozicija – opozicija, poimanje toga da naš pseudosistem ne funkcioniše, korenite promene kojima mladi streme… Meni je sve to za najveći naklon. Sada je ovo narodni protest, u najširem smislu reči, i ja na to gledam sa velikom simpatijom.

Kao i cela vaša generacija, vi ste u svom izrazu fokusirani na neke apstraktne stvari, na emocije, misli, strahove… mnogo više nego na neki realni svet oko vas. Zbog čega se to dešava, zašto se sabijate u sebe? Da li, zapravo, želite da pobegnete u sebe od grozne realnosti ili imate potrebu da se suočite sa sobom?

Danilo: To je zanimljivo, jer ta preterana apstrakcija je komentar koji se generalno provlačio i bio je usmeren na ceo Hali Gali kolektiv. Kritikovali su nas da nismo dovoljno društveno angažovani i da se ne bavimo aktuelnim društveno-političkim temama. To se, na neki način, okarakterisalo kao neka loša stvar, da bežimo u neki svoj svet, krijemo se u apstrakcijama, ne suočavamo se sa problemima koji nas okružuju. Ali, sa druge strane, ono što karakteriše celu našu Hali Gali ekipu je generacijska bliskost i mislim da se ta kompilacija poklopila sa nekim životnim promenama kroz koje svi ljudi u dvadesetim i tridesetim godinama prolaze. Zapravo, tome bih i pripisao to bežanje u apstrakciju.

Nikola: Da, to je bila neka vrsta kritike usmerene prema nama, ta neka mlitavost duha, odsustvo vizije kako bi svet i društvo mogli da se menjaju, odustvo aktivacije… Pripisuje nam se da smo jedna pasivna generacija. Ja sam donedavno bio student i nije mi uopšte prolazilo kroz glavu da je ovako nešto izvodljivo, da je ovakva solidarnost među ljudima moguća u našoj zemlji, tako da sam potpuno oduševljen onim što se sada dešava. Ako neko već odluči da ostane ovde, mislim da je neophodan eskapizam neke vrste kako bi se očuvao duhovni svet pojedinca i neka mentalna stabilnost. Kada je izašao naš album, Damjan i ja smo pričali o tome. Naša ideja bila je da, ako već ne možemo da promenimo društvo, mi u Beogradu formiramo neke mikrokosmose kroz koje bismo se kretali i u kojima bi važila određena pravila. Ali, čini mi se da u nekim pesmama koje spremamo za drugi album ima znatno više realizma i socrealizma.

Sve što boli proći će… Šta je to što vas boli i kako se nosite sa time?

Nikola: Ja i dalje učim kako da izgradim neke zdrave mehanizme da sa tim stvarima izađem na kraj.

Danilo: Kada slušam tu pesmu, ona me podseća na one kartice sa pozitivnim uverenjima i motivacionim porukama koje čovek napiše sebi i stavi u jednu kutiju, na frižider… kao jedan podsetnik šta da radi kada dođu neki periodi koji su teški i neizbežni. U suštini, da, svako ima neke svoje mehanizme.

Nikola: Tako je, svako se anestezira na svoj način. To je jedna univerzalno važeća stvar. Čovek je fascinantno biće s obzirom na to koliko se na sve može prilagoditi i navići. U jednom momentu ili sraste sa time što ga boli ili ta bol otupi vremenom. To jeste jedna pozitivna i afirmativna mantra, ali kada smo svirali u Novom Sadu, nekako sam imao potrebu da se ogradim od te misli jer, prosto, neke stvari ne prolaze same od sebe, za neke od njih čovek mora da se izbori da prođu.

Zašto strah od izvesnosti, a ne od neizvesnosti? Je li to realno stanje ili samo potreba da se ode u neku vrstu kontre?

Nikola: Taj tekst je pisan veoma rano, u periodu mog formiranja. Jeste tu bilo i potrebe da se udari neka kontra, ali su mi i te neke stvari koje su u životu izvesne bile veoma zastrašujuće. Zašto bih se plašio nečega što će možda biti, a možda i neće, kada postoje neke druge stvari koje su veoma strašne i neminovno te čekaju?

Pa, kakve to onda čudne misli imate, šta vam to prolazi kroz glavu?

Nikola: Generalno, sada imamo manje misli. Stvarno se ne sećam kako je ta pesma nastala, jer ona je napisana veoma davno, u nekim srednjoškolskim danima, što će reći pre više od 10 godina. Uostaom, mi je već dugo i ne sviramo.

Ko, odnosno šta je stvorenje sa plakata u spotu za pesmu „Kako ovde“?

Nikola: Najjače od svega je to što ja nemam smislen odgovor ni na jedno pitanje (smeh).

Danilo: E, na ovo imamo odgovor! Spot za „Kako ovde“ je radio bivši bubnjar benda Vukašin Radić, koji je izrazio želju da učestvuje bar u jednom od naših spotova. Ali, ne sećam se šta je tačno bila njegova uloga.

Nikola: Jedan spot je režirao sam, a „Kako ovde“ je radio zajedno sa rediteljem Nikolom Romčevićem. Osim toga, bio je i producent spota, organizovao je kompletnu logistiku.

Danilo: A na kraju dana upravo on je bio stvorenje koje proganja glavnog lika u spotu.

Nikola: Da, tačno! On je glumio to stvorenje. Ne u momentu kada se ono nalazi u kadi, ali jeste u trenutku kada se ono pojavilo u mračnom prolazu. To je taj čovek, Vukašin Radić. Ja sam napisao tekst za pesmu, a spot je njegova interpretacija tog teksta. To stvorenje, zapravo, otelovljuje užas koji je prisutan u toj izuzetno teškoj pesmi.

Moram da priznam da me je spot prestravio kada sam ga prvi put gledao, a naročito momenat kada se hauzmajstor pojavljuje i gleda odozgo…

Nikola: Evo majstora iza tebe (smeh)!

Aaaaa!!!

Danilo: Kako vreme prolazi, taj spot mi je sve draži i dobija na vrednosti baš zbog toga što toliko odskače od drugih spotova. I sama pesma je outlier na albumu, pa je zaslužila da dobije takav video.

Nikola: Pesma ne oponaša tekst do kraja, ali pronalazi nešto što jeste njegova srž i interpretira ga na svoj način kroz filter vizuelno-filmskog domena. Spot nekada izgleda zaista užasno, a nekada mi je baš smešan.

Kada smo već kod spotova, kako je došlo do saradnje sa Marinom Uzelac? Ona je jednom pomenula da bi baš volela da radi sa vama jer joj prija vaš senzibilitet. I onda ste, valjda, vi nju zvali…

Nikola: Jeste, mi smo nju zvali. Mislim da sam i ja pročitao isto to što i ti i bio sam u fazonu „wow, Marina Uzelac bi htela da radi sa nama“. Pratio sam njen rad, sastave Seine i Kliniku Denisa Kataneca i ti bendovi su mi baš dragi. Zapravo, Klinika mi je najdraži regionalni bend, a Marinini radovi su neprikosnoveni, uz Nađu Petrović i Nikolu Stojanovića. Ti ljudi su definitivno liga za sebe po načinu na koji rade i po tome kako vladaju svojim zanatom.

U spotu „Želje“ koji je režirala Marina dominira materijalna jednostavnost: karton, papir, kanap… A kada se na sve to nalepi i tekst, glavni utisak je da vaš svet nije materijalan, već da se sve što radite i želite da kažete bazira isključivo na emocijama…

Nikola: To je tačno i takva interpretacija je sasvim na mestu. To se negde tiče i te naše okrenutosti ka unutra, ka emotivnom svetu i doživljajima stvarnosti. Drugi način interpretacije je omaž svim onim stop motion emisijama za decu poput Mapetovaca i Sesame Street. Mi smo sami izradili sve što se nalazi u tom spotu. Prostori iza onog kartona jesu realni, to je Kula Cetinjska, ali kada se pridoda karton i iskreira onaj sobičak, to je prostor koji smo mi od nule napravili i sve to je bilo megazabavno.

Danilo: … a sve to se uklapa u priču o ulaženju u apstrakciju i kreiranje nekog sveta za sebe, pa makar on bio od kartona.

Damjan je jednom prilikom rekao da je, barem za njega, Repetitor najznačajniji bend u poslednjih 15-20 godina u Beogradu. Zbog čega je Repetitor tako poseban ne samo za vas, već i za celu Hali Gali ekipu, a bogme i za mnoge bendove u regionu?

Nikola: Taj bend treba da bude poseban svakom ljubitelju rokenrola zbog toga što je to jedna beskompromisna priča. Ja tako shvatam rokenrol, baš kao to što oni rade. Damjan je to rekao i znam tačno na šta je mislio: u vreme našeg odrastanja to je bio jedini bend na čiji koncert odeš i osećaš opasnost. Nadrkano je, opasno, zajebano… Baš je adrenalin!

Danilo: Baš pamtim onako slikovito… Bio sam na koncertima pre toga više puta, u kući u kojoj sam odrastao slušao se rokenrol, a moji roditelji su pratili istu scenu u kojoj mi danas učestvujemo. Ali, taj prvi koncert Repetitora kada sam imao nekih 15-16 godina zaista vidim kao formativno iskustvo: „Aha, ovako izgleda rok koncert, ovako izgleda energija na bini“.

Nikola: Najviše što smo mi dobacili pre toga bili su The Stooges, Nirvana, Sonic Youth… Ali, Repetitor je opšta opasnost!

Ima smisla, jer Boris deluje prilično nepredvidivo na sceni. Nikada ne znaš kada će da te klepi po glavi onom „Angelinom Jolie“…

Nikola: Da, tako je (smeh)! Jedan zanimljiv fenomen u prilog tome… Boris je Danilove visine, a Danilo je za nijansu viši od mene. Nedavno sam se video sa Borisom i osvestio sam koliko je on zaista visok, a moj doživljaj njega na bini je kao da je tamo Jao Ming, bukvalno. I to govori o nekoj energiji koja je neobjašnjiva. A i ritam sekcija, to je zaista teška mašinerija!

EP ste izdali 2017, a album 2023. godine… Više od pet godina ste pravili prvenac, ali evo vas već na novom albumu. Zašto ste se sada ubrzali?

Nikola: Prvi album jeste sniman pet godina, ali mora se reći da je i korona obeležila taj period. Bilo je raznih lockdowna, udaraca na stabilnost i psihu, seldibi, a desilo se i zatvaranje BIGZ-a. U jednom trenutku se u toj petoj godini postavilo pitanje šta ćemo da radimo, pa smo sebi stavili kao imperativ da taj album moramo da završimo. Baš smo se iscimali, put je bio dug, cilj se nazirao, ali smo razmišljali o tome hoćemo li da radimo dalje ili da zaokružimo priču i izdamo album. Kada smo ga konačno izdali i saslušali ga tako sklopljenog od početka do kraja, osetili smo veliko zadovoljstvo, zalet i motivaciju da nastavimo i da se dovedemo u red. Svaka pozitivna kritika predstavlja vetar u leđa. Sa svakim posećenim koncertom na kome ti vidiš da ljudi prepoznaju to što radiš i da im to znači, ti dobiješ dodatni žar i želju da izguraš celu priču. Samim tim što smo se mi doveli u red, kako pojedinačno, tako i kao kolektiv, bavljenje muzikom je postalo mnogo lakše. Mi smo taj prvi album snimali sa tegovima, pod opterećenjem nekih ličnih glupih odluka, tako da je sada mnogo jednostavnije, fokusirani smo i radimo pesme.

Danilo: Treba napomenuti i to da su se tokom stvaranja prvog albuma kroz bend provrteli mnogi ljudi, od nekih koji su uletali kao gosti na određenim pesmama, pa do toga da su album snimala dva bubnjara i dvoje basista. Dakle, čekalo se da se zvezde poklope i da se neka formacija ustali da bi uopšte mogao da se nastavi rad nekim bržim tempom. Svaki član donosi nešto novo i svoje, pa je u okruženju konstantnih promena bilo veoma teško uklopiti sve u jednu celinu koja bi bila smislena. I pored toga, mislim da je album veoma šaren, da se tu nazire gomila nekih uticaja i pravaca u kojima bi bend mogao da nastavi da se razvija. No, postoji neka nit koja ga prožima i koja je zajednička za sve pesme, barem se meni tako čini.

U jednoj od recenzija prvog albuma kaže se: „Neki albumi nisu laki, a ni sa nekim pesmama baš nije jednostavno živeti“. Zaista, kakav vam je osećaj iznova preživljavati te pesme s obzirom na njihovu emotivnu dubinu?

Nikola: Želim da verujem da, koliko god bile teške, te pesme nisu opterećujuće. Mislim da ima nečeg katarzičnog u njima, barem za mene. U tom smislu, svako novo izvođenje tih pesama je kao da se se ponovo uhvatim u koštac sa nekim svojim demonima, pobedim ih i izađem lakši. Zaista, to na mene ima terapijski efekat. Osim „Duše u šaci“, ne postoji nijedna pesma koja mi teško padne kada je izvodim na sceni. Pritom, ona uopšte nije teška koliko su neke druge, ali po njenom okončanju nema tog nekog momenta pročišćenja ili relaksacije, već sam samo u fazonu „uh, ovo me baca u baš loš trip“ (smeh).

Zanimljivo, „Damask“ je na tom albumu jedini instrumental. Koja je poenta te pesme, jeste li želeli da ukažete na dešavanja na Bliskom istoku, na ratove i stradanja ljudi u Siriji, Libanu i drugim zemljama?

Nikola: Vi nas smatrate za mnogo ozbiljnije i plemenitije ljude nego što mi to zaista jesmo (smeh). Aluzija je na put u Damask, okončanje svetovnog i početak duhovnog života. Dakle, inspiracija za putovanje na istok, ništa dublje od toga.

Ali, mi želimo da vas shvatimo ozbiljnije i pametnije!

Nikola: Slažem se da bi to što si ti rekao bila pametnija varijanta. Mi smo pokušavali da mislimo 2017. godine, a sada smo…

… prototip mislećih ljudi!

Nikola: Tako je! Kroz 10-15 godina, kada dođe beta model, biće nešto i od nas.

Šta možemo da očekujemo od novog albuma? Šta će biti drugačije, a u kojoj meri ćete biti na tragu dosadašnjeg rada?

Nikola: Možda nije dobro što to radimo, ali mi napravimo pesmu i onda tražimo njen pandan na prethodnom albumu. No, nadam se da će novi album biti stilski i žanrovski nešto ujednačeniji.

Danilo: To se i meni čini. Kao što rekoh, prvi album jeste imao imao zajedničku nit, a to su Nikolini tekstovi koji sve povezuju u jednu celinu. Varijacije i izleti u različite žanrove i stilove su ponovo prisutni, ali su ovoga puta nešto manji, verovatno zbog iskustva koje smo imali sa prvim albumom. Celinu je sada mnogo lakše prepoznati, a čini mi se i da smo svi u velikoj meri napredovali, individualno kao muzičari, a potom i na grupnom nivou. Koncerti koje smo svirali u protekle 2-3 godine doneli su nam neverovatnu sinergiju, pa sada mnogo više dišemo kao bend.

Nikola: Kako je krenulo, ovaj album će snimiti jedna postava i u jednom znatno oivičenijem vremenskom periodu, što bi moralo i da se čuje u pesmama.

Dina Jašari Trio: Dom su dobri ljudi i dobra muzika

Tagovi: Danilo Ilić, Nikola Čučković, Proto Tip