Ognjenka Lakićević (Autopark): Smisao je iznad sreće

Ne podnosim tu presiju da uvek moram da budem na radaru, da moram da budem prisutna… Muškarci i žene imaju zajedničkog neprijatelja, a to je patrijarhat koji lomi i jedne i druge… Stalna potraga za srećom dovodi do toga da ljudi često koriste razne vrste anestetika… Džaba ti je što si dobar ako nisi hrabar, jer onda sve ostaje na dobronamernosti…

No, hajde da ovog puta zaobiđemo velikane i teškaše. Da se fokusiramo na one male, lokalne ili regionalne sastave, sa ne tako velikom bazom poklonika. Na one na čiju ćete svirku otići radije nego na koncert benda koji volite od klinačkih dana. Na one sa kojima imate posebnu emotivnu vezu, čiji stihovi i muzika vam predstavljaju neku vrstu životne mantre, inspiracije i isceljenja.

Ne, ne mislim na Bjesove, Nikolu Vranjkovića, Kandu, Kodžu i Nebojšu… To su, ipak, malo veći bendovi. Mislim na nešto još manje, nešto što doživljavate kao samo svoje, neku vašu ličnu muzičku kutiju u kojoj ćete se sakriti i naći svoj mir i utehu. Mislim na Autopark, beogradski sastav koji se pojavljuje često koliko i neka kometa, ali kad god se pojavi, uvek raširi svoj raskošni rep, blješti neko vreme na nebu, a zatim ponovo pobegne u mrak.

Zašto Autopark? Nije poenta samo u stihovima Ognjenke Lakićević ili u muziciranju Nikole Berčeka, Lava Bratuše, Srđana Popova i Miroslava Cakića. Mnogo je bendova sa dubokim, psihoanalitičkim tekstovima i melanholičnom, preispitujućom i resetujućom muzikom. Ali, to kako Olja (Ognjenka) na sceni prožima i proživljava svaku prošaputanu reč i levitirajući ton ovaj bend čini tako posebnim.

Producentska kuća Odličan hrčak već godinama unazad sa uspehom organizuje Kontakt konferenciju, a ovogodišnje izdanje manifestacije bila je prilika da Autopark izađe iz šestogodišnjeg zimskog sna i ponovo zasvira uživo. Istovremeno, objavljen je i dugo očekivani album „La Reunion“, prvi nakon 13 godina pauze. Sve to se dešava u momentu kada bend obeležava 25 godina postojanja. Dakle, jedvačekanje na maksimumu!

A koncert… Pa, recimo da nam je upravo to bilo potrebno kako bismo procesuirali sva ludila koja nam se poslednjih meseci (i godina) dešavaju i pokrenuli sve one kosti zaglavljene duboko u grlu. Bile su nam potrebne istine interpretirane na Oljin, nežan i prijemčiv način, te ništa manje nežna muzika njenih kolega iz Autoparka. A sada i živa reč sa Oljom: o muzici, poeziji, psihoterapiji, porodici, stanju nacije…

Simbolično, razgovaramo na dan kada je pre 26 godina počelo bombardovanje Srbije. Kako si se osećala u to vreme? S obzirom da je Autopark nastao nekih godinu dana kasnije, da li je tadašnje ludilo na bilo koji način uticalo na formiranje benda i njegov izraz?

Ognjenka: Sećam se vrlo jasno i početka bombardovanja i osećanja tokom njega, te neke užasne klaustrofobije, osećanja nepravde, toga sa si izdan, da je nelogično sve što se dešava, da ne razumeš zašto se sve to dešava… Znam da mnogi ljudi, a tu mislim na one koji nikoga bliskog nisu izgubili, imaju razne anegdote. Ljudi su se od ludila branili humorom i kažu da im je bilo super. Meni nije bilo super, bilo mi je grozno, bila sam užasno napeta, plašila sam se da nekog mog bliskog ne mobilišu, plašila sam se za sve ljude i sve mi je delovalo potpuno sumanuto i nadrealno. Nekako sam uspevala da funkcionišem, ali je u mojoj glavi sve izgledalo veoma strašno. Iskreno, više se i ne sećam kako je to u ono vreme bilo sa bendom. Znam samo da su mi naredne godine neki drugari poslali demo snimke. Ja sam pre toga već imala bend Tornado ptice, ali sam izašla iz te priče jer mi je bilo veoma teško kada bismo imali koncerte, bilo kakvo javno izlaganje me je uznemiravalo. Ali, te pesme koje su mi poslali mnogo su me privukle, a čini mi se da mi je nakon svih tih nagomilanih trauma značilo da ponovo počnem kreativno da se izražavam. Jednostavno, muzika me je pratila kud god da krenem. I onda sam ja njima rekla: „OK, ja ću da napišem tekst i smislim melodiju za pevanje, ali mi nismo bend, ja neću imati bend“. Onda je stigao još jedan demo, ja sam ponavljala da ne želim bend, pa zatim još jedan i tako… Očigledno je da ima nešto u muzici, odnosno sama muzika, što mene privlači uprkos toj neprijatnosti javnog izlaganja. Sigurno je da nastanak benda ima veze sa periodom oporavka od bombardovanja, mada su, naglašavam, to inicirali neki drugi ljudi. Da me nisu pozvali, pitanje je kada bih ja samoinicijativno krenula u tako nešto, ali sigurno je da bi se to pre ili kasnije desilo. Kada je reč o oporavku od samog bombardovanja, mislim da je to nemoguće da se desi u potpunosti.

Nisam našao podatak šta je naziv Autopark značio u vreme kada se bend formirao, ali mogu da ti kažem na šta me sada asocira. Pritom, taj osećaj se iz godine u godinu pojačava. Autopark je mesto gde se prodaju polovni automobili, a jasno je da smo nakon ovih i ovakvih 25 godina svi mi manje ili više polupani, oštećeni, polovni… I svakom novom godinom bližimo se selidbi iz autoparka na autootpad…

Ognjenka: Hahaha… Pa, ja sam tada imala dvadeset i nešto godina, nije mi padala na pamet nikakva pohabanost. Taj prefiks “auto” se više odnosio na samog sebe. Ne sećam se tačno kako je nastao naziv, mi smo nešto pričali i debatovali, predlagali neke reči… Ali, ja sam to doživela kao neko unutrašnje mesto, unutrašnju baštu u kojoj ti imaš neko svoje sklonište. Dakle, malo je optimističnije od tvoje interpretacije, ali razumem zašto ti to tako tumačiš iz današnje perspektive. Ja sam u to vreme bila puna nade.

Kako vidiš sebe i bend nakon ovih 25 godina? Kako ste rasli i menjali se, koji su bili najznačajniji momenti u tom procesu?

Ognjenka: Na samom početku je to bio jedan totalni demo bend. Dva drugara i ja počinjemo, hoćemo nešto, nećemo ništa, imamo jedan koncert… Zatim osnivač benda treba da se preseli u inostranstvo, mi zaokružujemo taj prvi album “10+1” i ne znamo hoćemo li nastaviti dalje da radimo, ali me Nikola Berček, čovek koji je za mene gitarski, autorski, odnosno kreativni genije i naš sadašnji autor muzike, zove i pita da li može da svira u Autoparku. A on u tom trenutku svira u bendu Trenje, koji je meni intimno najomiljeniji beogradski bend, a da nije veličine Darkwood Duba. I, ništa, napravimo mi pesmu “Na ivici” i tako je počelo… Nikola je muzički bio mnogo hrabriji i slobodniji od mene. Mi smo se ušuškali u taj neki shoegaze i ja sam bila u fazonu da ne izlazimo mnogo iz toga. Sa druge strane, mnogo mi se dopadalo to što je Nikola radio, samo što sam shvatala da ja moram mnogo muzički da porastem kako bih mogla da ispratim te njegove ideje i slobodni duh umetnika. Koliko god da sam imala iskustva u muzici, to je sve bilo prilično naivno, a s njim je bilo potrebno da napravim veliki progres. Osim toga, njemu nije padalo na pamet da pravi iste pesme, uvek je želeo da radi nešto novo. Ne da bi se iživljavao, već zbog toga što ga privlači rast. Tako i treba da izgleda pravi umetnik i stvaralac, da se stalno pomera i raste. Tako nekako je rastao i Autopark. Ja sam kaskala za njim i pokušavala da ga stignem, što je uticalo na to da se i ja razvijem, a samim tim se razvijao i bend. Menjali su se i ljudi, ostajali su oni koji su bili najjači po senzibilitetu, ali i po predanosti radu, jer to nisu doživljavali kao hobi. Ovo sad zvuči kontradiktorno s obzirom na to da smo mi nestajali kao bend, da imamo puno radno vreme na nekim potpuno drugim radnim mestima, ali bend nama definitivno nije bio hobi. To što nas nije bilo mnogo u javnosti je posledica okolnosti na koje nismo mogli previše da utičemo, a nekad i nekih naših odluka i ograničenja. Mi nismo odlazili na probu samo da bismo se družili i blejali, već smo zaista imali želju da stvaramo.

U više navrata si pominjala Nikolinu radnu etiku i to da je on bio neka vrsta katalizatora koji je i tebe pokrenuo. A koliko ste vas dvoje bliski po senzibilitetu? Rekao bih da se tvoji tekstovi i njegova muzika savršeno uklapaju.

Ognjenka: Mi smo i lično veoma bliski, poznajemo se baš dugo. On je za mene privatno jedan od najboljih ljudi koje sam srela u životu, sasvim jedinstven, a možda i najveći umetnik koga poznajem. Naravno, imali smo mi i neke teške trenutke, on bi sigurno ispričao kako sam ja naporna, kako je sa mnom teško sarađivati, ali mi uvek nekako nađemo način. Imamo vrlo sličan senzibilitet, ja obožavam njegovo sviranje i način razmišljanja. Ta neka tananost iznutra nam je veoma slična i to je oduvek bilo tako. Nikola je čak pisao i neke tekstove za Autopark i moj stav je da su njegovi tekstovi hermetičniji, ali su i bolji. On dosta dobro piše tekstove, samo to veoma retko radi, pa je to zadovoljstvo prepušteno meni.

A da li je Nikola sloboslobodan?

Ognjenka: Hahaha… Da, on je vrlo slobodan u tom kreativnom smislu. Meni je bilo neverovatno šta sve može da nastane od samo jedne ideje koju on ima i kako on napravi pesmu. Ja sam imala mali problem sa time kada pesma, recimo, nema strofu ili refren, ali ima „nešto“. Meni je lakše bilo da operišem sa strukturom strofa-refren-prelaz-strofa-refren… koja je ne samo konzervativna, već je i komforna baš zbog toga što mi je poznata. A ovde me on totalno izbaci iz toga, pa ja ne znam ni šta je refren. I onda mu ja pišem eseje… No, on je imao mnogo razumevanja za sve to. Mi smo zaista radili zajedno, nisam ja dolazila na probe i govorila „hej, ja sam ovo smislila“, već smo o svemu diskutovali. On me pita „a šta ti znači taj stih“ ne da bih mu polagala račune, već zbog toga što pokušava da shvati ceo opseg onoga o čemu mi pričamo.

Muzika i poezija su izuzetno važan deo tvog bića. Takođe, aktivno se boriš za prava životinja, baviš se i porodičnom psihoterapijom… To sve iziskuje ogromnu emotivnu uključenost. Kako postižeš sve to? Da li nekada dođe do emotivnog pregorevanja?

Ognjenka: Da, to se ponekad dešava. Emotivno ulaganje i empatija koja stalno tinja u tebi, čak i prema kamenčiću na putu jer deluje usamljeno, ne sme da napravi požar. Potrebno je poznavati sebe da bi znao kada da se zaustaviš i vidiš koje su ti granice, da bi mogao da pomogneš drugom. Prednost je to što su sve te stvari veoma povezane. Poezija, muzika i umetnost se bave sličnim stvarima, istražuju osećanja, postavljaju pitanja kako i zašto dolazi do nečega. Psihoterapija isto tako postavlja pitanja. Zapravo, mnogo više pita nego što daje odgovore. Svakako, sve to zahteva vreme. No, Autopark je imao duže pauze, pa sam se u tim trenucima više bavila poezijom. Radim naizmenično. Nekad ne radim ništa kreativno, samo posmatram, angažujem se na nekim drugim poljima. Tokom poslednjih šest godina se i nismo bavili muzikom, već smo samo pravili ove novogodišnje singlove, pa sam za to vreme završavala edukaciju za psihoterapeuta. Paralelno sa time sam spremala zbirku pesama, ali sve je to išlo veoma polako. Ne podnosim tu presiju da uvek moram da budem na radaru, da moram da budem prisutna ili da, u suprotnom, uopšte ne postojim. Dakle, ne radim sve te stvari istovremeno, ali nekada dođe do malog poklapanja. Ova godina mi je u tom smislu nešto više ispunjena, ali se trudim da mi raspored ne bude prenatrpan. Ne toliko da bih se sačuvala, mada i to, već da ne bih otaljavala stvari, to je nešto što ne podnosim. U trenutku kada vidim da će mi jedna obaveza biti previše, ja je otkažem delom zbog odgovornosti prema sebi, ali više zbog odgovornosti prema onome što radim.

Kako sačuvati porodicu i njene osnovne uloge i funkcije u sistemu vrednosti kakav je danas aktuelan? Vidimo da porodica trpi brojne udare i negativne efekte, pre svega od strane liberalnog kapitalizma, „nove normalnosti“, medija… Kako je sačuvati od svega toga kako bi mogla da ostane „sigurna kuća“ i gnezdo gde se ljudi osećaju bezbedno i zaštićeno?

Ognjenka: Uh… To je pitanje za milion dolara. Moramo da krenemo od toga šta znači sačuvati porodicu da to ne bi zvučalo kao neki patrijarhalni pristup, da ne bude „porodica je svetinja“, a da iza toga stoji pakao. Te i takve stege, sva ta neka apsolutistička htenja su, između ostalog, proizvela pakao na svetu. Svaka represija dovodi do velikog potiskivanja, a sve što se potiskuje eksplodira pod mnogo većim pritiskom. Šta je važno? Neka sigurna baza, bez obzira da li u porodici ima dece ili ne, osećaj da ljudi rastu i da su potrebe svakog člana na neki način podmirene… Opet, možda ne u svakom trenutku, ali sve razvojne, lične i unutrašnje potrebe, što više njih… To je, možda, najvažniji momenat. No, ako pričamo o bilo kakvim represijama, zahtevima patrijarhata i slično, tu postoji najveće licemerje. Da bi se održala neka fasadu zarad društvenih htenja, iznutra mora da bude lom i rat. Što manje obraćaš pažnju na to šta je društvo htelo, unutra će biti više mira. Ali, to je veoma teško jer ljudi na to nisu naučeni. Roditelji uče decu da budu poslušna umesto da budu slobodna i otvorena, ali i preispitujuća prema svetu.

I da imaju samopouzdanja?

Ognjenka: Tako je. A ti mu lomiš samopouzdanje ako ga učiš da bude poslušan, da ne sme da ti kaže tačno šta misli, da se pobuni. Dobar je primer starmalog deteta koje društvo (okruženje) voli i hvali ga kako je zrelo i poslušno. Takvo dete se trudi da bude na zrelom nivou i priča sa odraslima, a dužnost deteta nije da bude ortak svojim roditeljima i da učestvuje u njihovim problemima. Ne, ono se samo nadljudskim snagama trudi da zadovolji ono što misli da roditelji očekuju od njega, a detetu nije zadatak da se „nađe“ roditeljima, već da bude dete. Da, unutar porodice se mnogo toga lomi i mora da se zna ko je odrastao, ali ne u onom autoritativnom, patrijarhalnom smislu – ko je glava kuće. Ne, poenta je da se zna ko je odrastao da bi pružio sigurnost i brigu, odnosno emocionalnu hranu i podršku razvojnim potrebama deteta.

Setićeš se i kako je provodadžisanje nekada bilo ozbiljna aktivnost, kako su se ljudi povezivali zarad kvalitetnijeg potomstva, kako su se gledale krvne slike i rodoslovi… Kao kada stočari biraju kravu ili bika za rasplod. A gde su ljubav, poštovanje i razumevanje koji tu porodicu treba da čine funkcionalnom?

Ognjenka: Nažalost, to je tako… Ljude nije ni imao ko da uči šta treba da gledaju kod partnera. Mnogi ljudi samo ponavljaju obrasce koje su naučili, odnosno i dalje traže ono čega su ostali gladni u svojoj primarnoj porodici. Uporno to traže, ne videći da kompulsivno ponavljaju obrazac sve dok ne krenu da rade na sebi i taj obrazac osveste. Nas su učili svašta, ali nisu nas učili emocionalnoj pismenosti. To treba da bude osnova, da razumemo šta znači partner, da dobar partner koga treba voleti nije onaj ko nas tretira loše, ko nas ne poštuje. No, ljudi često čeznu za nekime ko je loš prema njima jer su upravo takav primer imali i u svojoj kući. Srećom, ima i svetlih primera, što je tako lepo i utešno videti.

Koliko su za tako nešto odgovorni izmenjeni odnosi između žena i muškaraca? Sve manje vidimo pravih i iskrenih partnerstava, a sve je izraženija obostrana težnja za dominacijom. Žene imaju sve veći pritisak da moraju da budu jake, a muškarci su sa promenom društvenih okolnosti postali slabiji…

Ognjenka: Mislim da žene vidno rastu, a da su muškarci trenutno veoma zbunjeni jer nisu navikli da mnogo rastu i rade na sebi. Jedna od posledica kapitalizma je to što su majke ophrvane poslom i, koliko god to želele, ne mogu da ispune emocionalne potrebe deteta jer su i same samlevene. Veoma je važna tema to kako liberalni kapitalizam i sve ovo što nam se dešava utiče na nas. No, neće biti bolje dok i muškarci i žene ne shvate da imaju zajedničkog neprijatelja, a to je patrijarhat koji lomi i jedne i druge. Patrijarhat nije učinio dobro muškarcima, samo im je prividno dao više prava. No, polomio ih je na drugi način, a ženama je ugrozio živote i doneo im je mnogo posla.

Osim fizičke snage, patrijarhat se u velikoj meri oslanjao i na ekonomsku moć muškaraca. No, jačanjem liberalnog kapitalizma ta moć se gubi, pa kada se muškarac ekonomski ogoli, njemu ne preostaje ništa drugo nego emocije koje nosi u sebi. A kod nas važi pravilo da, kada pokaže emocije, muškarac postaje slabić i društveno nepoželjan…

Ognjenka: Ali, moramo da postavimo pitanje u čijim očima stvari tako izgledaju. Ja mislim da je vredno poštovanja ako neki čovek pokaže emocije. Kada neko pokušava da stekne bilo kakve simpatije na konto svog ekonomskog statusa, ti znaš da je unutra pustoš. A kada je neko OK sa svojim osećanjima, ti znaš da tu postoji bogatstvo. Žene jesu ojačale, ali u tom smislu da su hrabrije, da su našle svoj glas, da govore šta žele i osećaju… Muškarci su i dalje bojažljivi po tom pitanju, mada primećujem da i oni sve više rade na sebi. Stoga, u nekim malo urbanijim sferama postoji nada da će stvari biti bolje. Preporučujem seriju „Adolescence“ kao dopunu mojim odgovorima.

Srećna Nova godina… Srećan rođendan… Srećni praznici… Kod nas je, izgleda, duboko ukorenjena ta potreba da budemo srećni, jer tome nas uče od malih nogu. A ti, opet, kažeš „biti srećan, pa šta“. Zbog čega smatraš da je sreća tako precenjena?

Ognjenka: Ja sam se malo našalila sa time. To je verovatno bio odjek nečega što se u vreme nastanka te pesme u društvu dešavalo. Ali, da, na ovom poslednjem koncertu koji smo imali u Beogradu ja sam rekla da mi stalno pričamo o sreći, a ja, zapravo, sve vreme govorim o smislu. Sreća su često samo trenuci, a smisao je iznad sreće i trajniji je od nje. On ostaje i kada dođu teška vremena, periodi nemira i tuge. Smisao je onaj koji će nam držati kičmu i strukturu. Naravno, super je biti srećan kad ko može, mada nije uvek moguće. Lepo je kada ljudi umeju da se raduju, ali mi se čini da je postalo neprimereno radovati se onako istinski lepo i blesavo jednom kada ljudi odrastu.

A šta ćemo sa onim „radost me uništava“?

Ognjenka: Hahaha… Dobro, to je bilo malo ironično. Doduše, za taj stih je Nikola prava adresa.

Dakle, smisao pre svega… Pre sreće i bilo čega drugog?

Ognjenka: Da, rekla bih. Mi bismo najviše voleli da budemo stalno srećni, to bi bilo super. Ali, pošto je to nemoguće postići, možemo se potruditi da u osnovi budemo veseliji. No, čovek koji za sebe kaže da je srećan, zapravo, više misli na smisao. Koncept života je već dovoljno sjeban, jer svi koje voliš će umreti, pa i ti. Kakva neprijatnost od teme, zar ne? No, za vreme dok smo na ovom svetu mi tražimo smisao. Ta stalna potraga za srećom dovodi do toga da ljudi često koriste anestetike, beže u te trenutke sreće korišćenjem psihoaktivnih supstanci, zatrpavaju se poslom, izbegavaju suštinu, beskonačno skroluju vesti ili društvene mreže… Ne kažem da ne treba čitati vesti, ali svako preterivanje u pomenutim stvarima jesu oblici bežanja, posezanja za odnosom koji je lakši i koji će nas sigurno ispuniti, na neki drugi način i na kratko.

U čemu ti nalaziš smisao? I šta je smisao za ljude sa kojima radiš kao psihoterapeut?

Ognjenka: I dalje je trend kod ljudi da kažu „meni su smisao porodica i deca“, to je nekako najčešći odgovor. Možda ne baš u mom okruženju, ali često to čujem kada naiđem na ljude. To mi zvuči kao da sam za sebe nisi mogao da nađeš smisao, već ti je bilo potrebno nešto drugo ili neko drugi. Ja sam zastupnik ideje da čovek treba da ima smisao i bez ičeg drugog, ali ne da bude sam i čuči u nekom ćošku. Meni je smisao poprilično u umetnosti, ali to zavisi od senzibiliteta, kako si odrastao, šta je ono što te umiruje, teši, hrani, sve istovremeno. To mogu da budu i međuljudski odnosi, pa bi za svakog od nas bilo idealno da ima barem 2-3 kvalitetna odnosa. Za mene je smisao i druženje sa životinjama, jer to predstavlja i kontakt s prirodom, a to je najbliskiji kontakt koji čovek može da ima sa samim sobom. Priroda, to je smisao. Unutrašnje bogatsvo koje ne trpi krutost.

Više puta si naglasila kako su hrabrost i sloboda najvažnije stvari u našim životima. Šta u ovo vreme predstavljaju hrabrost i sloboda?

Ognjenka: Svet je bio tako naopak kada sam pisala one stihove „svet je pogrešan, pravda je reč koju tražimo kada se okupimo“, a sada je još pogrešniji nego u vreme kada sam to napisala. Toliko je nakaradan da ja ne mogu ni da počnem da obrađujem sve to, užasno mi je loše kada pomislim na ceo svet i generalne tendencije. I šta u tome znače hrabrost i sloboda? Pa, u Srbiji znači neodustajanje i to da promena počinje od tebe, kao i nastavak oslanjanja na nadu da će biti bolje, da ćemo jednom živeti u zdravijem društvu, a to zahteva još snage. Kompleksne su to stvari, jer hrabrost i dobrota su veoma povezani. Džaba ti je što si dobar ako nisi hrabar, jer onda sve ostaje na dobronamernosti. Imaš neku dobru nameru, ali svoju dobrotu ne možeš da ispoljiš zbog toga što nisi hrabar. A sloboda znači iskoračiti iz nekih sopstvenih obrazaca, reći ne stvarima kojima si naučen veoma rano, a za koje shvataš da nisu tvoje. Sloboda je i reći ne bilo kakvoj opresiji, jer na opresiju niko nema pravo.

Pošto su muzika i književnost značajan deo tvoje krvne slike, šta je to što ti najradije slušaš i čitaš?

Ognjenka: Mogu da ti kažem na koje sam koncerte išla tokom poslednjih godina. Prvi na listi je kanadski muzičar Dan Bejar sa svojim bendom Destroyer. Takođe sam gledala i post-rock bend Explosions In The Sky, a zatim i Band Of Horses. Ove godine jedva čekam Morrisseya u julu, kao i Mogwai polovinom septembra u Zagrebu.

Ne smeta ti što je Morrissey promenio narativ?

Ognjenka: Veruj mi da mi je teško palo kao da sam Johnny Marr lično, jer se i on smorio od svega toga. Niko nema pojma kako se dogodilo da Morrissey toliko drastično promeni narativ, da se od čoveka koji se bori za prava radnika, ne podnosi kraljevsku porodicu i priča o slobodarskim stvarima tokom osamdesetih sada pretvori u nekakvog desničara. Ja sam to prvo doživljavala kao šalu, ali se to ponovilo više puta i sada sam već zabrinuta. No, trudim se da više ne slušam šta on priča, već da samo slušam muziku. Kada je reč o knjigama, u poslednje vreme čitam samo poeziju i neke stručne knjige. Poeziji se stalno vraćam, naročito Tadeuszu Rozewiczu, Adamu Zagajewskom i Zbigniewu Herbertu. To mi je sveto trojstvo, oni mi uvek daju neku utehu. Možda svet neće biti bolji, ali ćemo sa takvom, vrhunskom umetnošću, sigurno imati bolji i kvalitetniji život.

Autopark je u protekloj deceniji postao prepoznatljiv po novogodišnjim singlovima. Zbog čega ste krenuli sa time?

Ognjenka: To je bila Nikolina davnašnja ideja, a posle nas su i neki drugi bendovi krenuli sa tim novogodišnjim poklonima. Bili smo u fazonu „nije nas bilo sa albumima, pa hajde bar da se javimo ’razglednicom’ negde pred kraj godine“. I onda smo se uvek smejali tom novogodišnjem „poklonu“ i kontali kako će ljudi da se smore: stiže im rekapitulacija godine, a u njoj tekst o tome kako je svet pogrešan. Dakle, to je bio interni poluduhovit način da se javimo i kažemo kako nam je na kraju godine. U fazonu „nije bilo lako, ali preživeli smo“.

Zašto je album izašao 13 godina nakon prethodnog? Šta vas je navelo da baš sada muzički sublimirate period iza vas?

Ognjenka: Album je, zapravo, trebalo da bude objavljen 2020. godine, ali se onda dogodila korona i sve je stalo. Trebalo je još nešto da uradimo, da snimimo još nekoliko pesama, završimo neke tehničke stvari… Kao što vidiš, i 25. rođendan dočekujemo u ludilu, pa se nadamo da trideseti bude u boljoj atmosferi.

Ova zemlja nas ne voli, kao što kažete. Ako ćemo da budemo iskreni, od raspada SFRJ nikada nas i nije volela…

Ognjenka: Apsolutno! Imali smo kratak bljesak nade 2000. godine, ali se sve ubrzo sunovratilo.

Koliko ćemo dugo moći da živimo u toj „neuzvraćenoj ljubavi“? I kako da izađemo iz te „toksične veze“?

Ognjenka: Koliko je to bizarno… Da je to zaista neka ljubavna veza, svako ko je iole pri čistoj svesti bi odavno izašao iz te priče. Neko ko baš i nije dobio dobru osnovu u porodici bi možda i ostao duže, ali većina ljudi bi izašla. Ovako, imaš samo jednu zemlju. Mogao si da je promeniš, ali te je održavala nada da će biti bolje, kao i u drugim toksičnim odnosima. I, zaista, stvarno je nekoliko puta zablistala nada da ovde nešto može da se promeni. Ta nada se i sada ponovo javlja, ali sve ide veoma teško jer ceo svet se menja. Ne znam, nemam nikakva predviđanja, ali važno je jačati duh, kao i da borba dobije strukturu.

Jesi li optimista da ćemo nešto uspeti da promenimo s obzirom na naše višedecenijsko propadanje, ali i na društveno-političke trendove u celom svetu?

Ognjenka: Sami smo i tužni, a traume su se nagomilale. Nisu se čak ni poslagale onako fino kao torta, već je napravljen neki totalni miks koji nam se svima slepio za dušu i ličnost. Takve stvari ostaju, a mi moramo da se pobrinemo za sebe koliko god možemo, da upoznamo sebe, da vidimo gde i šta nas najviše boli i da probamo da utičemo na ono što je moguće. Moj optimizam je uvek prisutan.

U kom smeru idete ti i Autopark?

Ognjenka: Moj dalji razvojni put ide u smeru završavanja nove zbirke pesama. A bend je tu, Nikola pozove kad ima vremena, napravimo neku pesmu, lepo se podružimo, naši kučići se igraju… Nemamo baš neke planove vezane za to, možda bismo voleli malo više da sviramo ako bude prilike. Opet, ništa previše, ipak smo mi ljudi u godinama (smeh). Zaista, to je prilično zamorno s obzirom na naše dnevne poslove, teško nam je da sve uklopimo. Nama bend nije firma, već lepota života koja pravi unutrašnje bogatstvo. Svakako, ta muzika je u nama, samo treba da se namesti situacija ili prilika. Nemamo neke planove, sve će biti kako nam padne na pamet.

Dakle, jedan (Nikolin) poziv menja sve?!

Ognjenka: Bukvalno (smeh)!

---

---

---

Foto galerija

Od istog autora pročitajte i:

Chakka Svraka (KaliKamo): Pod plaštom ne ćutim nikome

Tagovi: Autopark, Bojan Božić, La Reunion, Ognjenka Lakićević, razgovor