Ivan Ščapec (Seine, Eine, litl itali): Iz snova bježim u stvarnost

Bili smo pod jakim utjecajem Repetitora i taj bend je bil početni impuls za formiranje Vlaste Popić… „Braća Karamazovi“ su mi apsolutni milestone, a Dostojevski u cjelini mi je možda i najdraži pisac… Postoje nadteme koje te okupiraju, a meni je to pitanje stvarnosti, odnosno postojanja… Fascinira me kak svi živimo i kak nam je sve ovo skupa normalno. Meni ovo niš nije normalno!

Sigurno je da ima malo i do članstva u Evropskoj uniji. Tek, pojedine svetske zvezde svoje turneje završavaju u Zagrebu i ne spuštaju se dalje na jugoistok. Nametnuta je i određena standardizacija koja je dovela do toga da diskografske kuće, promoteri, klubovi, menadžeri i drugi muzički poslenici iz Hrvatske svoj posao rade malo ozbiljnije nego kolege iz Srbije, pa muzičari mogu da se posvete onome što najbolje znaju – da budu maštoviti u stvaranju muzike.

Zagrebačka, to jest hrvatska scena nudi veliku žanrovsku šarolikost izuzetno kvalitetnih i kreativnih bendova. Nije da ih u Srbiji nema, ali gledam po sebi… Ovde slušam uglavnom generacijski bliže bendove i umetnike, a u Hrvatskoj me više čačkaju mlađe generacije. Svakako, sa zadovoljstvom ću se vratiti Miletu Kekinu, Darku Rundeku, Franciju Blaškoviću, ali sada me nešto više vuku Nemeček, Daliborovo granje, Nemanja, Ki Klop, Seine…

Poslednji bend u ovom nizu je bio ljubav na prvu loptu. Prosto, fascinantno mi je kako Ivan Ščapec ume da ukroti reči i poigrava se s njima, uvek im dajući novo i dublje, odnosno puno značenje. Kao piscu uvek mi je zanimljivo kada neko uspe da iscedi reči „kao Marko Kraljević suvu drenovinu“, a to je upravo ono što Ivča radi bez premca. On je neustrašivi mornar u apstraktnom okeanu misli i snova, a svoje putopise tim nepreglednim prostranstvom prenosi u tekst i muziku svojih bendova.

Sve je krenulo sastavom egzotičnog imena Vlasta Popić sada već davne 2007. godine. Iako je taj bend bio razvojni put za ono što će tek uslediti, Ivan Ščapec, Dražen Hižak, Tena Rak i Dimitrij Mišo Petrović su još sa Vlastom ostavili trag na regionalnoj sceni privlačeći veliku pažnju poklonika muzike. No, Seine otvara Ivčin puni potencijal i daje mu mogućnost da iskaže svoj raznovrsni talenat, kako i pisanju, tako i u vladanju sve većim brojem instrumenata. Da ne zaboravimo i zanimljiv falsetto glas kao veoma važno sredstvo izražavanja.

Kao sjajan producent i multiinstrumentalista (a bogme i kum), Mišo je uvek uz Ivana, pa tako i u sastavu Seine. Tim zaokružuje Vatroslav Živković Vatrić, još jedan zapažen multitasker, basista i producent. Vatrić i Ivča sarađuju i u eksperimentalnom elektro hip-hop sastavu litl itali, bendu okrenutom kratkoj formi, ali sa zanimljivim, futurističkim produkcijskim rešenjima i, kao i uvek, dubokim i promišljenim tekstovima. A kad mu nije dovoljno eksperimentisanja, Ščapec se osami u autorskom, solo projektu Eine gde se igra svime i svačime.

Sve je neuporedivo lakše kada kao životnog partnera imate još jedno izuzetno kreativno biće koje vam otvara nove umetničke univerzume. Zaista, Marina Uzelac i Ivan Ščapec su fantastičan umetnički par čija sinergetska vrednost višestruko premašuje njihove individualne mogućnosti. Velika je privilegija uživati u njihovom radu i ostvarenjima, biti njihov savremenik i imati priliku da od njih lično čujete šta je to što ih inspiriše i pokreće.

Ščapec je relativno čest, ali i veoma rado viđen gost u Novom Sadu. Nedavno je kao Eine nastupao u Bulevar Booksu zajedno sa novosadskim sastavom Short Reports. To je bila prilika da ga (konačno) privolimo na razgovor u kome smo rekapitulirali njegov dosadašnji rad i opus, ali i pričali o predstojećem albumu Seine, novom izdavaču i planovima za budućnost. Za razliku od haiku minimalizma u svojim stihovima, „Polusvećenik“ je u razgovoru bio znatno rečitiji.

Mišo Petrović, tvoj kolega iz benda, za tebe kaže da si „izraziti minimalist“, dok je on „eklektični maksimalist“. Ako ćemo suditi po stihovima, to jeste tako. No, ako se uzme u obzir to u koliko projekata učestvuješ, teško bi se moglo reći da si minimalist.

Ivan: Mi smo se uvijek natezali, pogotovo kada smo bili samo nas dvojica u bendu. Mišo uvijek hoće još layera, još syntheva… To je neka dijalektika našeg odnosa. Ja se lako zadovoljavam pjesmama. Kada sa svoje strane završim pjesmu, ona me dalje ne zanima. Slušam tu snimku beskrajno samo ako mi je baš dobra. A to kaj se tiče bendova i tih stvari… Pa, nema tu toliko bendova, zapravo. Seine, Eine i litl itali, ali to je sve tak blisko. Neke stvari su se organski dešavale u tim nekim pauzama. Kada Seine nije svirao zbog pandemije, mi smo pokrenuli litl itali sa Vatrićem. Eine već godinama nekak sporo egzistira, a sada se to malo ubrzalo. Čul sam već te komentare kak sviram u previše bendova, ali ja zaista nemam takav utisak. Postoje ti neki trenuci kada se sve stvari zapletu istovremeno i to bude baš onak intense i naporno, kad svi neš hoće izdat istovremeno. Ali, u principu, sve nekak ima svoj timeline, tak da mi je to OK.

Ko je Vlasta Popić? Zvuči kao heroina iz narodnooslobodilačkog rata…

Ivan: Ne smijem ti to reć javno. Mogu ti reć intimno, off the record. Imam jednu igru koja se dešava u vezi sa time, tak da… Ne znam da li postoji službeni zapis te priče, mislim da ne, i volio bih da to tak ostane. Definitivno nije narodna heroina. Znam da je u Srbiji Vlasta muško ime, ali ovdje se konkretno radi o ženskoj osobi.

Interesantno je da je prvi album Vlaste Popić iz 2012. godine producirao Boris Mladenović iz Jarbola, a da je izdavač bio SKC Kragujevac. Malo čudno, priznaćeš…

Ivan: Pa, je, da… U to vrijeme je bilo dosta tih nekih demo festivala di možeš osvojit sve i svašta, pa i snimanje albuma. Mi smo full pratili tu takozvanu “novu srpsku scenu”. Svi koji su dio nje mrze taj naziv, ali je nama sa druge strane granice ona dala osjećaj kolektiva, neke zajedničke scene i jako smo je voljeli. Tu su bili Repetitor, Nežni Dalibor, Petrol… Jarbole i Veliki prezir sam, doduše, malo kasnije otkril, ali to su i malo stariji bendovi, djedovi te neke scene. I onda se nekak desilo da smo mi nastupali na Demofestu u Banjaluci 2010. godine. Ušli smo u finale, ali nismo niš osvojili. Iduće godine smo na Šumadijskom Demo festu u Kragujevcu bili mi i Felon (članovi Vlaste Popić zajedno sa Denisom Katanecom). Mi smo bili prvi na tom festivalu, a Felon je bil drugi. I onda smo osvojili snimanje nekog EP-ja, pa smo to uspjeli proširit u album. Borisa Mladenovića u tom trenutku nismo ni znali, ali smo čuli da je on producirao prvi album Repetitora, pa smo nekak željeli da radimo s njim. Ako bend puno svira i putuje posvuda, onda upoznaš gomilu ljudi, pa sve to skupa i nije tak čudno.

Možemo da kažemo da je taj prvi album Vlaste Popić bio pod snažnim uticajem Repetitora. Recimo, pesma “Sebe” zvuči baš onako “repetitorski”, samo što je ne peva Boris Vlastelica, već Ivan Ščapec.

Ivan: Zanimljivo je da ti to tak vidiš, jer ta pjesma je nastala posljednja na albumu. Za mene je to bil neki prvi trenutak gdje smo se malo jače odvojili od Repetitora, ja to tak čujem. Ali, da, bili smo pod jakim utjecajem Repetitora i taj bend je bil početni impuls za formiranje Vlaste Popić. Tadašnji basist Riža i ja smo gledali Repetitor na Rokaj Festu u Zagrebu, bili smo treći srednje i imali sedamnaest godina. To je bil prvi nastup Repetitora u Zagrebu, a možda i u Hrvatskoj uopće. Pet je popodne, apsolutno nikog nema, prži neko sunce i na poljani za hiljadu četvero ljudi sluša Repetitor. I onda smo se, zapravo, prek njih nakačili na sve to skupa. Čuje se u zvuku da su oni utjecali na nas, tek sa drugim albumom smo se poprilično odmaknuli od njih.

A kako je došlo do tog odmaka? Kada posmatramo beogradsku i zagrebačku scenu, vidimo da Beograd više vuče na noise, dok Zagreb ima neki nežniji, emotivniji, introspektivni pristup, falsetto pevanje…

Ivan: To se desilo nekak organski. Vlasta je bila melodičniji i šareniji bend, malo smo više brijali na melodije. Tu su svakojaki utjecaji, i moji i naši, koji su se kasnije nastavili kroz Eine, a imali su čak i mjesto na ranoj Vlasti. A onda se “Kvadrat” organski desil jer smo jako puno svirali, džemali i imali puno proba. Mislim da se najveći odmak desil kad sam ja prestal svirat straight rifove, petu i šestu žicu sa distorzijom, već umjesto toga puni noise sa više žica istovremeno, tak da ih pustim da zvone.

I danas postoji veliki stepen kompatibilnosti te dve scene iako su one po svojoj prirodi sasvim drugačije. Repetitor je uticao na vas, pa ste vi uticali na Hali Gali ekipu, preneli im tu neku introspekciju i emotivni izraz. Bilo je i dosta primera saradnje, Boško Mijušković je svirao sa vama i Lollobrigidom… Kako objašnjavaš tu povezanost i kompleksne odnose dve scene?

Ivan: Mali je ovo prostor, kad pogledaš. Nema tu tak puno ljudi, još manje je muzičara, a tek je malo muzičara koji su u nekoj takozvanoj alternativi. I onda je prirodno da svirate i slušate jedni druge, pa se stvari dešavaju same od sebe. Tak je to generalno u umjetnosti, svi samo grade jedni na drugima. U mladosti odem na gig, čujem neki bend i budem u fazonu “hoću svirat ovakvu muziku”. Taj te neki bend tak zaposjedne i toliko ti bude gotivan da poželiš svirat dark blues, ali te to pusti nakon mjesec dana. Jednostavno, nitko nije otok… Ja imam tu neku metaforu, ne znam da li sam to već pričal nekad. Ljudi vide šumu, vide odvojeno drveće. A ispod, brate moj… Sve je to povezano jako duboko, tak nekak stvari funkcioniraju. Fora je što se dešavaju neki feedback loopovi, jer Repetitor je utjecal na Vlastu, a Vlasta je opet možda malo utjecala na Repetitor u nekom trenutku. Slično se desilo i sa bendom Rusti, ne znam da l’ si slušal Đutka. Kada je Vlasta malo stasala, Đutko i ekipa su se baš ložili na nas, pa su nas malo i obrađivali, a mi smo ih onda zvali da sviraju s nama. I onda je bilo da oni nekaj sviraju, a mi kažemo “wow, ovo je baš dobro”. Opet se desi ta neka povratna informacija, to tak sve kruži.

Kako je Marina uticala na tebe u kreativnom i umetničkom smislu? Kako u vašem slučaju izgleda taj proces „kruženja“?

Ivan: Ona me je promjenila jako kaj se tiče vizualnog pogleda na stvari i uopće nekakvog razumijevanja vizualne kulture i interesa za nju. Nije utjecala na mene u songwriterskom, muzičkom smislu, ali bitan mi je njezin input kad napravim nešto novo. Ako joj se to sviđa, znam da sam na dobrom tragu. Mi u Vlasti uopće nismo imali spotove, bili smo full DIY bend. Tek kad je ona počela raditi spotove, mene je povuklo u to da ja njoj pomažem, da neke stvari zajedno razrađujemo. Ja sam prije stvarno bil jako slab kaj se tiče tih stvari. Nisam se nikad neš bavil crtanjem, to niti umijem niti me je naročito zanimalo. I onda sam tek s njom stekel razumijevanje kulture i vizualnog jezika. S njom gledam gomilu filmova i serija, svega i svačega, pa sam počel razmišljat malo drugačije.

Kako je nastao pseudonim „Polusvećenik“?

Ivan: Gledali smo neku seriju i u njoj je bio neki lik za koga sam ja odmah rekel: „Ovo je neki polusvećenik“. Potpuno bezveze… A onda sam pomislil: „Polusvećenik? Nije loše, baš mi se sviđa“. I onda se to onak zadržalo…

… a onda si ti naprasno počeo da nosiš plaštove sa kapuljačom u svojim spotovima…

Ivan: To mi je fora sa litl italijem, da izgledam kao svećenik. To sam počel furat kao neku estetiku tog benda, čisto da se to malo udalji od Seine i Eine pošto drugačije čak i pišem za litl itali. Jednostavno, drugačija je muzika, drugačije me to radi i vozi, pa se i moj lik drugačije razvija.

Završio si ruski jezik i književnost. Koliko je to nezgodna stavka u CV-ju u trenutku kada se zbog agresije na Ukrajinu ceo svet okrenuo protiv Rusije?

Ivan: Sve je to bilo jako intense na početku, stvar je potpuno suluda. Ali, to da ti izbacuješ Dostojevskog iz lektire i pališ njegove knjige… Kakve to veze ima jedno s drugim? To su najbolji izdanci te kulture i ti sad to povezuješ sa nekim političkim režimom koji pravi kaos. Tko je iole razuman, ne treba to spajat. Ja nisam nikad osjetil da mene neko sad nešto… Ne zna baš možda ni puno ljudi za to da sam ja rusist. Ja se bavim prevođenjem ruskog i engleskog i u tom smislu je meni dobro, I guess, jer ovdje ima sve više Rusa, pa bi onda trebalo bit i više posla.

Šta bi istakao kao milestones ruske kulture, a naročito književnosti i muzike?

Ivan: Moj apsolutni milestone su „Braća Karamazovi“, to je knjiga koja mi je bila jako bitna, a Dostojevski u cjelini mi je možda i najdraži pisac. Svakih par godina zabodem i neki bend koji me oduševi i onda samo to slušam, a generalno baš slabo onak pratim muziku u zadnjih par godina. Ali, full sam se zakačil za lika koji se zove Maslo Černogo Tmina (ulje crnog kima). On je Kazahstanac koji radi ruski hip-hop, ali to je hip-hop jako uvjetno rečeno. Mislim, je, ima on tvrđe hip-hop pjesme, ali strahovito je šaren, puno pjeva i to mi je fenomenalno. To mi je veliki muzički milestone, neš najbolje kaj se desilo. A posle Dostojevskog, Viktor Peljevin mi je sigurno najdraži ruski pisac, oduval me je i potpuno mi promjenil pogled na stvarnost. Te tri stvari mogu baš jasno istaknut kao neš veliko što je imalo jak utjecaj na mene.

Pričali smo o stvarnosti… Hajdemo sada malo u snove, pošto su oni veoma važan deo tvog izraza. Zbog čega si toliko fokusiran na njih i šta je to što ti sanjaš?

Ivan: Mhm, da, jako mi se sviđaju snovi. Sve skupa je, zapravo, počelo sa „Sno sna“, taj neki naglasak na snove. Imaš tu neku stvarnost koju živiš dnevno, u nekom si lošem periodu, stvari te muče… Kad si budan, ti to koliko-toliko možeš hendlat. Ali, onda zaspiš, frende. Onda te sve počne bombardirat, neka podsvijest i stvari koje ti se dešavaju u malom mozgu, a koje ne kužiš. Ja sam još kao klinac počel brijat dosta na te neke lucidne snove, pa sam vodil dnevnike snova, da pojačam živopisnost snova i bolje ih pamtim. Postoje razne tehnike koje stvarno funkcioniraju, koje možeš iskoristit da se bolje prisjećaš snova, meni je to užasno interesantno. Ponekad imam te snove koji su tak nekak zaigrani, pustolovni, zabavni i veseli. Nisu česti, ali su urnebesni. I onda se ponekad probudim i budem u fazonu „Isuse, kak je ovo bilo zabavno“. Nešto sam sanjal da sam u nekom kampu gdje sam studiral davno, pre nekih deset godina, i da hodam okolo sa nekom ekipom. Kao da sam u Hogwartsu, sve je tak nekak smiješno, neke životinje me prate… I onda se u snu zapitam: „Imam 34 godine, kak ja još studiram? Kak je to moguće? Pa, samo jednu godinu sam uzel dodatno“. I to su mi neki najbolji trenuci u snovima kad osvijestiš da sanjaš, a to se ne dešava prečesto. Obično čim skužim da sanjam, samo me izbaci, netko stisne sklopku i samo se probudim, pa mi sve bude ogroman šok. Sve postane vrlo živopisno i to mi je fenomenalno. Stvarno volim snove, kao da propuštaš puno toga ak ne znaš kaj sanjaš. To je još jedna cijela stvarnost koja ti se dešava i koja ti u puno slučajeva može sugerirat neke stvari, neka rješenja, neke važne pinpointe.

Jesu li snovi način, potreba i želja da se pobegne od sumorne stvarnosti?

Ivan: Zapravo, u mojem slučaju je to bil pokušaj bijega od snova u stvarnost, a ne suprotno. U vrijeme albuma „Sno sna“ ta stvarnost je bila intimna ljubavna priča, prekid s nekim, pa te takve stvari jednostavno sabiju kad sanjaš. Cijeli taj album je baš o tome da neke stvari možeš ignorirat dok si na javi, ali kad zaspiš one samo krenu udarat. Za mene snovi nikada nisu bili bježanje od stvarnosti, već prije njena dopuna, još jedan svijet koji se tebi dešava, ali ga konstantno zaboravljaš.

Dakle, bežiš iz snova u realnost, a tamo te čekaju liberalni kapitalizam, ratovi, korupcija… Kako ti, zapravo, vidiš stvarnost koju živimo?

Ivan: Sad sam već u tridesetima i nekak čovjek otupi na sve te stvari. Neki full revolucionarni žar koji osjećaš kad upisuješ faks, u ranim dvadesetim, sve te stvari vremenom oslabe. Ljudi se, jednostavno, moraju zaštitit jer sve je preintenzivno. Ne mreš razmišljat o svim sranjima koja se događaju, moraš blokirat neke stvari da bi uopće mogao normalno funkcionirat u društvu. U suprotnom, svaki bi dan bil na prosvjedima i gubil živce zbog svega i svačega. Mislim da je to taj neki mehanizam koji svi koristimo za obranu.

Za odbranu? Pa, zašto onda ne pokazujemo očnjake kada ih već imamo?

Ivan: Hmm… To je dobro pitanje. Pa, ne znam… Mislim, pokazujemo ih svi u nekoj mjeri, pretpostavljam. Zavisi koliko hoćeš dozvolit tim stvarima da dopru do tebe i koliko si u fazonu da hoćeš djelovat i probat promjenit neke stvari, a to je na svakom pojedincu da sam prosudi. Nije za sve isto, nekome je lakše, a nekome teže. Netko ima obitelj, a netko nema… Kad imaš puno, možeš puno i izgubit.

Šta bi u ovom trenutku bila „radosna vijest“ i hoćemo li ikada dočekati „mir i dobro“?

Ivan: Ja se nadam da hoćemo. Bilo bi lijepo da se kod vas sve ovo završi na način na koji svi skupa priželjkujemo, tak da držim fige svemu ovome. Marinu to baš lomi, jer je ona otud i osjeća se kao da bi trebala bit tu, kao da bi trebala sudjelovat, a ne gledat prijenos prosvjeda u Beogradu na N1.

Nedavno ste objavili „Iskru“, prvi singl koji će se naći na novom albumu Seine. Rekao si da su inspiracija za tu pesmu bili bend Animal Collective i već pomenuti ruski pisac Viktor Peljevin sa svojom knjigom „Nepobedivo sunce“. Kako si povezao te dve stvari i upakovao ih u „Iskru“?

Ivan: Nema tu baš nekog dobrog objašnjenja. To je bend koji se meni jako svidjel u to vrijeme. Ali, nekad ti se desi da ti se nekaj jako dopadne, ali ne odeš dalje i taj bend istražiš proper, što se meni desilo s Animal Collective. Imam nekog frenda koji ih jako voli, pa sam s njim poslušal još neke albume i bil u fazonu „Isuse, ovo je isto vrh“. I kad sam pisal pjesme, osjetil sam da ta njihova pjesma ima neki vibe i onda smo krenuli u tom smjeru da „Iskra“ nekak zvuči slično, da se slažu aranžmani. Dosta je ljudi to primjetilo, kaj je baš fora. A to kaj se tiče Peljevina… Knjige na mene često djeluju sa nekim delayom. Ja sam tu, zapravo, malo slagal u smislu da je to baš ta knjiga koja je sve skupa pokrenula, a njega se ne da baš čitat samo kroz jednu knjigu. No, filozofija je više-manje jako slična. I onda čitam njegovu sedmu knjigu i kužim da sam ovo već čital, ali on opet to objasni na malo drugačiji način i još malo približi. Tak se nekak to spakiralo, nemam baš kontrolu nad tim stvarima. Ljudi briju da namjerno radiš nekaj, da mi hoćemo bit čudni, ali to uopće nije tak. Mi, jednostavno, radimo to kaj nam se radi u tom trenutku i napravimo stvari kak se nama sviđaju.

U tvojim stihovima su stvari retko jednoznačne, uvek postoji neko skriveno značenje. Recimo, u „Iskri“ se pojavljuje „udarac“, a tu je i „prazan prostor“. Sve ukazuje na neku fiziku, hemiju, možda čak i metafiziku. Kao što vodonik gori, ali ne može da gori bez kiseonika, odnosno „praznog prostora“…

Ivan: To je baš poteklo od Peljevina, ne nužno iz te knjige, već iz cijele njegove percepcije stvari. Pjesma je prilično jednostavna u tom nekom smislu. Uvijek je bilo interesantno kaj je um, a kaj je tijelo, na koji način oni surađuju i kaj si, zapravo, ti u svemu tome. Da li si ti jedno, drugo, kombinacija ta dva ili si, možda, nekaj treće, a sve ovo se dešava negdje drugdje. To mi je full zanimljivo… Pjesma ne daje nikakav odgovor, samo postavlja pitanja. Generalno, mislim da postavljam jako puno pitanja u svojim pjesmama umjesto da dajem odgovore.

Jesi li, možda, mislio i na „prazan prostor između reči“?

Ivan: U ovom slučaju nisam. Ali, da, na albumu „Naizust“ mi je to bilo jako zanimljivo. Kak su riječi povezane jedne s drugima, na koji način od jedne riječi dolaziš do druge, da li možeš iskoristit jednu riječ ili neki stih koji podsjeća na nekaj drugo ili baca neku asocijaciju na nekaj treće… No, to je na slušatelju da interpetira na taj način, ja sam kao lingvist samo bacil mali cookie. Kad sam učil na faksu kognitivnu lingvistiku, bilo mi je spektakularno na koji se način misao formira, te kategorije u glavi, na koji način sve to skupa međudjeluje…

Neke od tema se kod tebe ponavljaju, kako iz albuma u album, tako i iz projekta u projekat. Negde se te ideje čak i nadovezuju. Recimo, u „Podočnjacima“ imaš stih „ne znam gori li u meni išta više“, a sada se pojavljuje „Iskra“ koja pali neku novu vatru…

Ivan: To je zanimljivo, da… Nisam to nikad povezal. Sigurno postoje neke nadteme koje te okupiraju i koje su ti zanimljive, a meni to je to pitanje stvarnosti, odnosno postojanja, kaj uopće sve ovo skupa je. Bez da ulazim u neku duboku religiju, koje i nema puno u mojim pjesmama, mene fascinira kak svi živimo i kak nam je sve ovo skupa normalno. Meni ovo niš nije normalno! Ti kad sagledaš svijet kao svijet: fizika, val, svjetlo, struja… Ali, kaj je to uopće? Uzimamo stvari za gotovo i onda tak živimo. To je sve tak, to je Bog. Meni je sve to full ludo, samo to pitanje stvarnosti i svijesti, kaj mi uopće tu radimo i kak smo svi samo to progutali i sve nam je to legit. Rađamo se i umiremo, a zakaj? Budemo saznali možda, a možda i ne budemo… Kužim, moramo živjeti. Da smo stalno u toj dubiozi, da stalno razmišljamo o tome, vjerojatno bismo poludjeli. Tak da se ta tema sigurno provlači kroz moj rad bar pet do sedam godina. Samo ti neš padne na pamet, pa onda probaš sve to nekako objasnit, pa nastane neka pjesma.

U šta će se rasplamsati ova „iskra“? Šta možemo očekivati od predstojećeg, još neimenovanog albuma Seine? Hoće li to ponovo biti neki igrokaz, hoćeš li nastaviti da se baviš snovima ili ćeš se vratiti novcu kao na „22“?

Ivan: Ne vraćam se u tom smislu, barem ne svjesno. Za sada ne vidim naziv za novi album, još ne uspjevam to povezat u nekakvu cjelinu. Pjesme su o svemu i svačemu, a album bude življi, kak da velim. „Naizust“ je prilično meditativan i introspektivan, po mom nekom sudu. Ljudi vele da je hermetičan, a meni je to suludo. Meni je „22“ hermetičan album, a „Naizust“ nije uopće. Mislim, meni se tak čini da je meditativan, tih, šaptav i spor. Novi album bude dosta brži, življi, glasniji… I elektronički.

Da primetimo da ste napravili još jedan iskorak. Imate novog izdavača, prešli ste u Menart.

Ivan: Sigurno je to neki korak nekud. Ovo je sad međulabel i super je. Imamo nekog drugog da nam miksa album kaj je super jer je to jedan baš dugotrajan i iscrpljujuć posao. Ne moramo se bavit time, nego da samo složimo pjesme, napišemo ih i aranžiramo. Složimo neku generalnu sliku i onda nekom drugom damo da to zaokruži i pretvori u nekakav proizvod. Tak da je zanimljivo i uzbudljivo, da. Neka nova faza, bumo vidjeli.

Gazorpazorp: Ponovo smo se rodili

Tagovi: Eine, Ivan Ščapec, litl itali, Seine, Vlasta Popić