Milan Marković i Marko Aleksić (Nemi pesnik): Romantike više nema

Ne računajući rap autore, mi imamo najviše teksta po minutu od svih bendova u Srbiji… Ako slušaš „trenere života“, to može da rezultira samo tvojom ličnom katastrofom… Danas je malo anahrono objavljivati albume, ta ideja baš i ne pripada ovom vremenu… Svima nama se 2020. čini kao prošla, a 2019. kao da se desila pre 20 godina…

Pa, gde su danas ti pesnici u pop i rok muzici? Zašto ih više gotovo i nema? Ne brinite, nisu u potpunosti nestali. Samo, u ovo vreme nije baš popularno biti otvoren, iskren, emotivan i romantičan, pa su i pesnici „zanemeli“. Po potrebi će isplivati na površinu i pustiti neki probni balon, čisto da vide da li se i u kojoj meri situacija menja. Pa, ako je status quo i dalje na snazi, vraćaju se u svoj mulj do nekog boljeg momenta.

To je verovatno i razlog zašto sam donedavno slušao uglavnom svoje savremenike, odnosno bendove sa dužim stažem. Mislio sam da u poetskom smislu mlađi umetnici nemaju šta da ponude. Sada ponosno mogu da konstatujem da sam pogrešio i da mi je drago što jesam. Tekstovi novijih generacija su zagonetni, mistični, prepuni skrivenih i subliminalnih poruka, ali ima i onih koji su na tragu gorepomenutih kantautora iz prošlog veka.

Jedno od tih prijatnih iznenađenja bio je novosadski sastav Nemi pesnik. Dovoljno svoji da budu reprezent generacije kojoj pripadaju, ali i dovoljno intrigantni da starije od sebe nateraju da se zamisle. E, tako sam se i ja zamislio kada sam po prvi put čuo „Okeane rozea“ sa njihovog prvog albuma „Slobodna volja“, s obzirom da ta pesma slavi rokenrol kao način života, što negde rezonira i sa mojim razmišljanjima.

Putujući tim „okeanima“ brzo sam uvideo da Marko Aleksić, kao tekstopisac, gitarista i tihi lider iz pozadine, na veoma zanimljiv način opisuje mesta, stvari i ljude sa kojima se svakodnevno srećemo. Istovremeno, svojom specifičnom bojom glasa i tonalitetom Milan Marković tim pesmama daje dodatu vrednost, a u svemu ih lepo prate i ostali članovi sada već osmočlanog benda! „Slobodnu volju“ nisam pošteno ni sažvakao, a početkom maja ove godine etar je postao bogatiji i za njihov drugi album „Ima li od jutros nešto novo?“. Da ne zaboravimo i dva zapažena singla „Radna subota“ i „Samo prijatelji“.

Preslušavam prvi album, potom prelazim na drugi, pa se opet vraćam prvom… I imam utisak kao da sam otvorio drugu stranicu jedne te iste knjige. Oba albuma su prilično konceptualna, a usudio bih se da kažem da će i ceo opus Nemog pesnika biti takav. Sjajan nastup na manifestaciji „Ritam Evrope“, novi album, vrelo koncertno leto… Povoda za razgovor je na pretek, pa zovemo dvojicu prvih među jednakima. Marko je tačan kao švajcarski sat, a Milan malkice kasni zbog obaveza na poslu, pa se priključuje nešto kasnije…

Marko, moram na početku da konstatujem da si se lepo obukao za grad…

Marko: Da, da… Kako da ti kažem, u međuvremenu sam odlučio da smršam kako bih mogao da se oblačim za grad. Inače, moj ormar je bio poprilično ograničenog tiraža odeće, u njemu su bile uglavnom stare stvari. Sada sam nabavio nešto novo i evo me u punom sjaju (smeh).

Evo nas u jednom lokalu u tvom kraju. No, čudi me da niste predložili onaj čuveni pab („Škripa“) u Jevrejskoj ulici…

Marko: Pa, mogli smo i tamo, pretpostavljam da bismo i predložili „Škripu“ da su vremenska ograničenja bila manja. Ovako, ti si predložio ovo mesto koje se nalazi na dvadesetak metara od mog stana, pa nisam mogao da te odbijem.

Ili, prosto… U „Škripu“ vodite samo devojke?

Marko: U „Škripi“ se stvari dešavaju uglavnom noću, tako da… Dobro, ponekad tamo odemo i danju, ali uglavnom se noću dešava ono važno.

Ja tek sad kontam… Čoveče, ti pričaš! Uopšte nisi nem!

Marko: Nisam nem, iako bi se u mom slučaju to možda i moglo reći s obzirom da sam uvek negde u pozadini i drugima prepuštam da pričaju i pevaju. I sasvim sam u redu sa time.

Dakle, i pričate i pevate… Nemate nijedan instrumental?!

Marko: Da, možda je to, zapravo, zanimljiv način da se iznevere očekivanja ljudi. Kao, od „nemog pesnika“ očekuješ da ništa ne progovara, ali eto nas… Imamo apsolutno najviše teksta po minutu od svih bendova u Srbiji, ako izuzmemo rap autore.

Pa, zašto ste onda „nemi“?

Marko: „Nemi pesnik“ je, zapravo, fraza iz jedne pesme čiji autor nisam ja, već Nikola Vlajić, čovek koji nam se nedavno ponovo pridružio.

Misliš na pesmu „Saučesnik“?

Marko: Nije „Saučesnik“, to je druga priča. Pesma se zvala „Nemir“, ne mogu baš tačno da se setim kako je išla, jer to je bilo veoma davno. Ali, u nekom trenutku se pojavila fraza „nemi pesnik“ koja je nama bila zanimljiva zbog toga što je sama po sebi bila tako paradoksalna. I kada smo razmišljali o tome kako da damo ime bendu… Hajde da demistifikujemo tu situaciju! Sediš u „Škripi“ i uz pivo dva sata lupetaš različite fraze i gledaš koja će da ti se primi. „Nemi pesnik“ je zazvučala dobro, pa smo se odlučili za nju. A onda, nešto kasnije… Shvativši da smo se zaleteli sa bendom, da on funkcioniše i ima neku priču, ja sam odlučio da se vratim toj frazi, da napišem pesmu „Saučesnik“ u kojoj sam pokušao da interpretiram šta ona za mene znači. Tako sam sebi dao temu šta da pričam kada me ljudi pitaju kako je nastao naziv benda.

Dakle, „Saučesnik“ je samo alibi?

Marko: Tako je, lakši način. Eto, ti si sad uspeo da me nateraš da počnem sa zadnje strane, pa nisam uspeo da se spremim na vreme da ti to tako i objasnim, da ti spomenem samo pesmu „Saučesnik“ (smeh). Ali, da, to je prava istina o imenu benda.

Kada smo već kod te pesme… „Nemi pesnik“ je u glavi, a spolja je ta neka „glasna budala“ iliti glasnogovornik. Dihotomija u stilu Dr Jekylla i Mr Hydea. Jesi li tako nešto imao na umu?

Marko: Apsolutno! Kao kad kažeš „koji me je đavo terao da ovo izgovorim“? Nemi pesnik! Ali, u kom smislu? Pričam iz svoje perspektive, a verujem i iz perspektive velikog broja ljudi koji nas slušaju. Živiš neki svakodnevni život od danas do sutra, pokušavaš da preživiš u ovom svetu, radiš dosadne stvari, ponekad pričaš sa dosadnim ljudima… Ali, ti negde u sebi uvek imaš romantizaciju celog ovog univerzuma i na pamet ti pada gomila stvari koje bi želeo da kažeš. Želiš da izgovoriš mnoge stvari, ali znaš da te ljudi ne bi razumeli. I, sad, šta je to što govori iz tebe, a ti moraš da ga kontrolišeš? To je taj „nemi pesnik“.

Sudeći po tvojim stihovima, taj „nemi pesnik“ je jedno veoma romantično biće…

Marko: Da, neki bi čak rekli da je ponekad i patetičan. No, zar takav nije svako ko malo više razmišlja, ko je introspektivan, introvertan, ko misli da ima da ponudi svetu malo više nego što se čini na prvi pogled?

Da li zaista postoje „normalni ljudi“? Ako postoje, ko su oni?

Marko: Mislim da je tu problem u definiciji termina „normalan“. Plašim se da normalni ljudi postoje, ali oni koje bismo mi smatrali normalnim zapravo nisu normalni. To je sad neka filozofija za koju bi mi trebalo neko vreme da je raščivijam, ali hoću da kažem ovo. Da bi danas bio normalan, moraš da budeš prosečan, nezanimljiv i sebi i drugima, da nemaš šta da kažeš ni na koju temu, i onda će te svi percipirati kao normalnog. Ako razmišljaš svojom glavom, ako nešto želiš da kažeš naglas, uvek ćeš se suočiti sa ljudima koji će te nazvati ludakom.

Obradili ste temu „trenera života“ (life coaches) na veoma efektan način. Među njima su Slavica Squire, Ana Bučević, Milan Strongman, Pepe Imaz i ostale secikese i manipulatori. Kako gledate na činjenicu da broj tih ljudi sve više raste?

Marko: Ako napišem pesmu koja nije ljubavna, to je uglavnom nešto što me nervira. A zašto me to nervira? Zato što se mi kao društvo sada baziramo na tim nekim instant zadovoljstvima, imamo kratku pažnju i ništa nas ne interesuje duže od 15 sekundi. U takvim situacijama samo te sažete „visprenosti“ koje oni ispaljuju mogu da se zakače za čoveka. Jednostavno, čovek nema vremena da razmišlja, oseća se loše, ne zna šta mu je, a eto njih da ponude lagano rešenje kojim će da ti objasne da si ti, u suštini, sve u pravu, da si ti najbolji na svetu i da možeš sve što hoćeš. Ako slušaš te ljude, to može da rezultira samo tvojom ličnom katastrofom. Dakle, oni su prirodan proizvod ovog društva, internet psiholozi, ljudi koji su svoju slavu stekli preko Instagrama, Facebooka i sličnih platformi. Niko od njih se nije odvažio da napiše neku dužu knjigu, jer znaju da to niko ne bi pročitao. Ne mislim da su oni samo prevaranti, oni su i direktno štetni po društvo.

Interesantno je to što je ljude sramota da odu kod psihoterapeuta, ali će vrlo rado sarađivati sa „trenerom života“, i to za mnogo veći novac.

Marko: Ljudi znaju da će im psiholog reći nešto što će oni morati da primenjuju u praksi neko duže vreme, što će im biti naporno, što će verovatno boleti i tražiti od njih da se suoče sa samim sobom. To se podsvesno i oseti, da to nije nešto zbog čega bi ti želeo da odeš kod terapeuta i za to daš novac. Ali, nije ti problem da daš novac samo da bi ti neko rekao da si ti sve u pravu i da sve dobro radiš, samo da treba „to“ da osvestiš.

Evo nama i Milana…

Milan: Da, ključno pitanje je koliko neko zaista želi da se bavi samim sobom. Ako hoćeš da ti neko pruži bezuslovnu podršku, da te tapše po ramenu i govori ti da si strava, onda odeš kod tog nekog konsultanta ili životnog trenera. Ako zaista hoćeš da radiš na sebi i da se suočiš sa stvarima koje te tište, onda odeš na psihoterapiju. Tu se neko neće složiti s tobom, reći će ti da nisi u pravu, da na neke stvari ne gledaš ispravno, da možda treba da promeniš neku perspektivu… Ali, smatram da je ohrabrujuće što ljudi to sve češće rade i što je fama oko toga sve manja. Barem je u mom okruženju tako.

Da li u ovo vreme postoji ta neka istinska ljubav o kojoj vi govorite ili je sve čista „matematika“?

Milan: To je moja omiljena tema. Retko se desi da se dvoje istovetno dopadnu jedno drugom i žive neku bajku gde postoji reciprocitet davanja i primanja. Nekako mi se čini da mnogi ljudi ulaze u određene odnose samo zbog toga da ne bi bili sami ili žele da iskuse nešto što do sada nisu. Ja sam trenutno sam i moje viđenje je takvo, a Marko možda ima drugačiju perspektivu.

Marko: Ja jesam u srećnom odnosu, ali gledano sa sociološke strane mislim da smo mi kao civilizacija prestali da romantizujemo stvari. Od vremena kada je Byron sekao vene zbog toga što ga je u XIX veku žena pogrešno pogledala, stigli smo do toga da bi njega danas gledali kao najveću budaletinu na svetu zbog takvog ponašanja. I ne odnosi se to samo na ljubav između muškarca i žene, već i na naciju, umetnost… Šta danas znači kada je neko umetnik? Niko na to više ne gleda na isti način kao ranije. Šta su ljudi nekada mislili o doktoru, učitelju, svešteniku? O njima smo imali neke romantične stavove, kao i kada govorimo o osobama u koje smo zaljubljeni. Ja sam odrastao sa takvim nekim razmišljanjima. Možda sam ja bio iza svog vremena, kao što verovatno i jesam. Tokom ranih dvehiljaditih to se možda još i moglo ponegde proturiti. Danas više niko nema vremena da se bavi takvim stvarima, pa više nema ni romantične ljubavi. Svakako, čast izuzecima kojih i dalje ima.

Milan: Isto tako, kada dođeš u neke zrele godine u odnose ulaziš više racionalno nego emotivno. Ulazim u odnos, ova osoba mi odgovara, lepo pričamo i razumemo se, zanimljiva je… Možda to nije nešto što ja osećam kao zaljubljenost, nešto što sam nekada osećao, već sa tog nekog racionalnog nivoa kažem da je ta osoba dobra za mene. Ali, ono što mene muči je pitanje da li je to ispravno ulaženje u odnose. Da li mora emotivno da te pukne, da li moraš da se zaljubiš, da patiš svakog dana zbog toga što ti neko nije poslao poruku, zbog toga što je uradio ovo ili ono… ? Meni je potrebno da se zaljubim kako bih krenuo u nekakav odnos. Ako je to samo racionalno, onda to može da bude sa bilo kime. Dakle, nađi mi nekoga na ulici, ja ću da blejim sa njim nedelju dana, dve nedelje, mesec dana i skontaćemo se. Ali, moraš da osećaš nešto što te radi, što te vozi, što je više emocionalno nego racionalno. Izromantizovao sam sebe kroz filmove, serije, knjige… Ja sam izmaštao sebi kako to izgleda i sada imam tu viziju. Ako se to ne ostvaruje, ja onda nisam zadovoljan.

Na prvom albumu se pojavljuje Kalifornija, a na drugom San Francisko. Šta vas to vuče ka „zapadnoj obali“? Da li, možda, neko od vas ima tetku u Kanadi?

Marko: Na žalost, nikada u zapadnim zemljama nisam imao rođake koji bi mogli da mi šalju neke zanimljive stvari u vreme inflacije. Gde možemo da odemo veoma daleko, a da bude zanimljivo? Recimo, u Kaliforniju. Ne znam, možda sledeći put to bude Australija. Kako god, treba mi nešto veoma daleko, neko mesto gde može da se pobegne. A u slučaju San Franciska to je direktna aluzija na pokret s kraja šezdesetih godina prošlog veka, jer ceo album je, na neki način, omaž tom hippie pokretu. Oni su voleli San Francisko, pa hajde da ga volimo i mi.

Jeste li u toku sa dešavanjima na internetu?

Milan: Mislim da jesmo. Ja sam aktivan na Facebooku i Instagramu, nemam TikTok, ali pratim društvene mreže i preko njih saznajem šta se dešava na internetu. Uglavnom su to muzika i sport, to je nešto što mene najviše zanima. Ne pratim šta se dešava na estradi, ja i ne znam šta je to uopšte. Ali, pratim šta se dešava u sportu, muzici i geopolitici.

Marko: Recimo da bi se slično moglo reći i za mene. Ja sam nekada bio mnogo veći korisnik društvenih mreža. I dan-danas me proganjaju sećanja na Facebooku, stvari koje sam objavio pre 12 ili 13 godina… Iz svega toga mogu da zaključim da sam i dalje mudar (smeh).

 

Uz to ide i sve veće tehnološko ludilo, zavisnost od mobilne telefonije, veštačka inteligencija… Kuda ide čovečanstvo u tom smislu?

Marko: Jedne stvari smo se već dotakli… Gubimo sposobnost da se fokusiramo na stvari više od 15 sekundi, nemamo mogućnost da ih doživimo. Dok one dođu na red da budu doživljene, nama je već sledećih pet stvari na pameti. Negde u svetu se desi atentat na čoveka, a već nakon tri dana se o tome više uopšte ne priča. To je, prosto, „news cycle“, što bi rekli Amerikanci. To traje maksimalno 24 sata, a posle toga se prelazi na sledeću stvar. Tako je i sa životom, TikTokom, video zapisima i sličnim stvarima. A šta nam još radi veštačka inteligencija? Bolje da ne pričam o tome… Ja radim kao tehnički pisac u jednoj kompaniji i čini mi se da uskoro neće biti potrebe za mojim uslugama. Tako da… Stolarija je uvek opcija.

Milan: Ljudima je teško da pogledaju film koji traje dva i po sata. Oni pogledaju tutorijal u kome se navodi u kom minutu ti možeš da odeš na pauzu dok taj film traje, što je meni potpuno suludo. Ali, tako je… Sve je postalo mnogo brže, stvari se konzumiraju sa što je moguće manje energije, proizvodi i usluge se prodaju za što kraće vreme… Sve je to zaista poražavajuće.

Marko: Da ne bude da stalno nešto mračim… Ja samo mislim da se mi kao civilizacija nalazimo u nekom prelaznom periodu. Imali smo neku životnu dinamiku, konzumirali smo neke stvari, razmišljali smo na određeni način… Sada nam je ovo došlo veoma brzo i treba nam neko vreme da se prilagodimo tome. A šta će biti za 30 godina… Možda ćemo naći neki modus operandi.

Pa, kako se vi uklapate u tu priču sa dužinom pesama, odnosno albuma?

Marko: Da… Sada se muzika objavljuje putem singlova. Objaviti album danas je ionako malo anahrono, ta ideja baš i ne pripada ovom vremenu, ali mi volimo albume. Sviđa mi se ta ideja da imaš neki koncept, da ispoštuješ priču od početka do kraja. Pesme funkcionišu same za sebe, pa se nadam da tri minuta i dalje nisu prevelika vremenska investicija za ljude. Gledamo da svaka pesma ima neku svoju priču, a ko želi da se posveti malo detaljnije, uvek ima opciju da presluša njih deset zaredom.

Nakon sedam godina postojanja benda, logično je postaviti pitanje… Ima li neke finansijske vajde od svega ovoga što radite? Ili je sve za minimalac?

Milan: Praktično i nema, mi to radimo iz ljubavi. Svaki put kada ljudima pomenem da nešto pevam i radim u bendu, oni me pitaju da li ima nekih para od svega toga. A ja kažem: “Brate, nemoj to da me pitaš. Ja to radim iz ljubavi”. Meni pričinjava zadovoljstvo da se srećem sa svojim prijateljima, da probamo, družimo se, sviramo… Ja imam posao pored benda, ne zavisi mi život od muzike. Da zavisi, možda bih drugačije razmišljao i ponašao se. Mi smo srećni kada nam organizatiori pokriju putne troškove za neku svirku. Ne moram ništa da zaradim, samo da mi plate put i da popijem koje pivo, da sviram, upoznam neke nove ljude… I ja sam zadovoljan. Sad, da li je to dobro, da li to tako treba, da li je to pokazatelj koliko se ceni ono što mi radimo…

Marko: To je bilo tako još u vreme kada smo mi počinjali. Nismo se mi odjednom obreli u takvom svetu, znali smo mi ko zgrće pare, a ko ne. Mogao sam ja da pišem različite vrste tekstova i mislim da bih to radio sa priličnim uspehom. No, ja radim ono što mene zanima, što će reći da stvaram muziku koja se prvenstveno meni sviđa, a da li će se svideti još nekome… Da citiram Lude krave, punk bend iz Bačkog Petrovca: “Možda i nemam baš sve što sam hteo, gomilu para i atletsko telo, ali sve nedostatke zamenjuje sad pedeset vas ispred nas”. To je ono što oni kažu, a mi se sa time apsolutno slažemo. Kada dođe 50 ljudi i ti vidiš da oni zaista uživaju u tome što ti radiš, zašto bi ti želeo da ih bude hiljadu ili dve?! Mislim, u redu, još lepše je ako dođe hiljadu njih, ali neću da nipodaštavam 50 ljudi koji su došli zbog mene. Svirali smo mi i pred velikim brojem ljudi, a svirali smo i pred njih 50. I zaista, koliko god to zvučalo kao fraza, nama je svejedno za koliko posetilaca sviramo. Možda me je čak učinilo nervoznim kada bih svirao pred hiljadu ljudi, a pred pedesetoro se osećam nekako optimalno.

Ono što je zanimljivo u vašoj muzici je da nema pravila. Nije sve poezija, neke pesme su veoma prozaične, bez izraženih rima. Slično je i sa melodijama, ima i parnih i neparnih ritmova, popa, rokenrola… Ako bih pokušao da opišem ovo što vi radite, rekao bih da to muzički liči na Kings Of Leon, a poetski na Miladina Šobića.

Marko: To je prilično dobar opis, iako ja ne bih ni njih ni njega pomenuo kao prve asocijacije. Ali, da, to što si rekao ima smisla. Kings Of Leon sasvim sigurno spadaju u neki žanr koji smo mi u početku sebi zadali kao osnovu. A zašto kažem da Šobića ne bih spomenuo? Zato što sam ja veliki fan Đorđa Balaševića i za mene je on vrhunac poetskog izraza kod nas. Pretpostavljam da se to negde i vidi u mojim stihovima. Neću da kažem da su jednako dobri, ali na sličan način razrađujem teme. A kada je reč o muzici… Ne pravimo planove, već se skupimo svi zajedno i počnemo da sviramo.

Milan: Da, kod nas se sve to dešava sasvim spontano. Mi smo ljudi koji slušaju relativno sličnu muziku, ali smo po nekim pitanjima različiti. Nas dvojica dolazimo iz različitih perioda, to su generacije među kojima je 10 godina razlike. Odrastali smo uz različitu muziku, različite stvari nas lože… I kada se stvara pesma, obično Marko dođe sa nekim tekstom i melodijom, a ljudi na to nadgrade ono što osećaju.

Šta ima novo od jutros osim albuma?

Marko: Eh, sada si nam oduzeo glavnu foru (smeh). Možda je i bolje da ne znamo šta ima novo od jutros, ja danas neću pogledati vesti. Ne želim da vidim šta sada treba da me iznervira.

Milan: Ja sam sve više ubeđen da treba da živimo u momentu. Živim iz dana u dan, nemam neke velike planove za budućnost, već želim da budem u momentu i da proživljavam stvari koje mi se dešavaju. Da ne prolaze pored mene, već da budem prisutan, baš kao i u ovom razgovoru. To mi je najbitnije, ali i najnovije, da svakog dana bude nešto novo.

Kažete da su likovi na novom albumu isti kao i na „Slobodnoj volji“, ali da su izmenjeni godinama i okolnostima. Pa, šta se to kod vas promenilo između dva albuma, odnosno za poslednje četiri godine?

Marko: Pesme sa prvog albuma su nastajale 2019. godine, a onda je došla 2020, kada je zbog korone počela nova era čovečanstva. Ne znam ni sam da kažem šta je to tačno drugačije, ali svima nam se 2020. čini kao prošla, a 2019. kao da se desila pre 20 godina. Privatno, kod mene se mnogo toga desilo u međuvremenu. Oženio sam se, dobio dete, dogodila mi se gomila velikih i malih stvari… No, to smo negde i dalje mi, samo su nas godine malo pojačale.

Milan: Baš tako, život nam se suptilno dešava, a da toga nismo ni svesni. Nikola (basista) se, takođe, oženio, ja sam napredovao na poslu i upoznao neke nove ljude… I mi na probama nekako sazrevamo kada je reč o muzici, malo smo napredovali u sviranju gitare, ja u pevanju… Mi smo se definitivno promenili, a samim tim i naša muzika. I to se dešava veoma suptilno, polako. Nije bilo nikakvih iznenadnih rezova.

Dakle, niste lažno živi?

Marko: Trudimo se da ne budemo. Mi smo snimali prvi album za vreme karantina, u vreme kada je bilo dozvoljeno da izađemo napolje. I završili smo album u to isto vreme, pa je promocija albuma trpela zbog toga što nije moglo da se svira niti da se bilo šta slično radi napolju. Ali, kada smo počeli da pričamo o drugom albumu i temama za njega, meni se prirodno nametnula ideja da mi imamo prvi album koji nam se već tada činio jako dalekim. U međuvremenu su se desile stvari koje ni u naučno-fantastičnim filmovima nisam mogao da zamislim. Rodio mi se u glavi koncept „šta ako bismo zamislili da je ovo sada nekakav postapokaliptični Novi Sad i da ti naši likovi moraju da se prilagode tom nekom novom životu“. I, šta oni rade? Povlače se u svoje male prijateljske krugove i kažu „odbijamo da nas interesuje sve što se nalazi okolo, mi ćemo da se družimo i volimo, a sve ostalo je manje važno“. To je jedini način da ne budeš lažno živ.

Da li vidite „oazu iza dine“ kada je reč o našoj zemlji i životu uopšte?

Milan: Uh… Znaš kako, ne bih mogao da živim, a da ne vidim neku nadu. To je nešto što me pokreće. Mislim da studentske akcije i slične aktivnosti pokazuju da je ljudima potrebna promena, a mi smo tu da to zabeležimo i pevamo o tome.

Marko: Ta oaza mora da postoji. Ne znam koliko će vremena proći i šta će se sve desiti, ali na kraju mora da postoji jedan momenat kada ćemo reći „sada će biti bolje“.

Milan: Da, mora da postoji momenat u kome mi verujemo, to je najbitnije. Inače bih otišao negde daleko i radio nešto što mi se možda ne radi, ali ja verujem, ostajem ovde i bivam sa istim ljudima i na istim mestima samo zbog toga što verujem da će se desiti nešto drugačije. I koliko god da mogu da utičem na to, ja ću uticati. Kako kroz bend, tako i kroz svakodnevnu interakciju sa ljudima, gde ja govorim neke svoje stavove, pa možda menjam nečiji pogled na svet. Dakle, verujem i radim na tome.

Kako se, inače, oblačite za grad?

Milan: Ja volim da to bude nešto elegantnije, da to budu neke pantalone i košulja. Kada idem u grad, bitno mi je da garderoba bude zadovoljavajuća za mene. Ne znam za Marka, pošto je on u međuvremenu prestao da izlazi (smeh).

Marko: Ja sam oduvek preferirao laganije odevanje. Dakle, trenerka je moja „narodna nošnja“, ali za grad se treba malo uljuditi i ja se trudim da to bude nešto modno prihvatljivo.

S obzirom na vaš stav prema „najluđoj noći“, gde planirate da idete za doček naredne nove godine?

Milan: Uh, prerano je razmišljati o tome… Generalno, mnogo su važniji ljudi nego mesto gde se to dešava. Poslednju novu godinu sam proveo na kućnim žurkama, sa prijateljima koji su mi bliski. Mislim da će tako biti i za narednu, jedino ću birati ljude koji mi prijaju, a možemo da budemo bilo gde.

Marko: Sad mi pade na pamet… Nikada ga nismo snimili, ali nam je uvek bila želja da snimimo novogodišnji spot za pesmu „Ček na poček“. Mogli bismo tako nešto uskoro da uradimo.

Milan: Kao što smo i opisali u toj pesmi, nova godina mi često bude depresivna. Novogodišnja noć od tebe očekuje da se ti veoma dobro provedeš, da sretneš nekoga s kime ćeš da se ljubiš, da doneseš neke važne odluke (prestajem da pušim, smršaću, radiću više)… To je veoma oprerećujuće. Mislim da ljudi samo treba da se opuste i ne razmišljaju o tome. Ako im se dešava neka promena, to može da se desi i u februaru, potpuno je nebitno.

Osim frizure, kakva nam je još promena potrebna na ličnom planu?

Marko: Frizura ne može da pomogne, to smo ustanovili (smeh). Spolja smo svi prelepi i sjajni, ali unutra se nalaze stvari koje treba da se promene. Lako ćemo za modne detalje kada smo mi lepi unutra.

Milan: Mislim da nam je potrebno da osvestimo što više stvari kod sebe, to je ta promena koja nam treba. No, za tako nešto je neophodno da uđemo u što više interakcija, da što više pričamo s ljudima, tražimo što više feedbacka, da razmišljamo o sebi… Da izađemo iz zone komfora i ne tražimo laka rešenja. Tada upoznajemo sebe i tada se zaista dešava ta promena.

Hoćete li, na kraju, ipak pokušati da letite?

Milan: Ja hoću. Sećam se trećeg dela „Matrixa“, u kome Neo sa svojom devojkom Trinity na kraju odleti. Poenta je pronaći ljubavni odnos u kome su ljudi toliko kompatibilni i tako se dobro se kontaju da to izgleda kao letenje. Ja zaista verujem u tako nešto. Ne znam da li će mi se to i desiti, ali ja bih voleo da poletim sa jednom osobom i da nam bude savršeno.

Na kraju, šta će se desiti „kada se Mars i Jupiter poravnaju“?

Milan: Onda će doći „age of aquarius“. Da, dolazi vodolija, med i mleko kreću da teku u neverovatnim količinama i svi će biti srećni i zadovoljni. Plašim se da se, ipak, to neće desiti. No, gledaj sebe i svoje prijatelje, da vam vodolija bude svakog dana, a ne da je čekate. To poravnanje može da bude metafora za bilo šta. Da li ćeš se ti pronaći na poslu, u prijateljskom, partnerskom, romantičnom odnosu… Važno je samo da se desi to poravnanje, a ono će doprineti da budemo relativno srećni, zdravi i bezbedni. Ja verujem u to, mislim da će se to desiti i tako nešto želim svim ljudima.

Mario Knezović (Zoster): Nisam čovjek od pameti, već od nadahnuća

Tagovi: Bojan Božić, Marko Aleksić, Milan Marković, Nemi pesnik