Ilija Uzelac i Nemanja Bajagić (Klotljudi): Mi smo ljubavnički emo bend

Ilija: „Jozef Heler“ nije omaž ni piscu niti knjizi, već klubu u kome smo svirali većinu svojih koncerata… Treba da budemo prijatelji sa muslimanima više nego sa bilo kime drugim
Nemanja: Death pop-folk-noise, mislim da je to dobra definicija kako bend zvuči… Ljudi na rat gledaju tek tako, a to je nešto što je najviše oblikovalo moderno društvo

Osim na novcu, muzička industrija je zbog segmentacije tržišta počela da insistira i na razlikama u žanrovima i stilovima. A misija rokenrola bila je upravo da pomiri sve te razlike (white man had the schmaltz and black man had the blues) i ljude (muzičare) stavi u istu ravan. Ali, novac uvek pobeđuje, čak i u klimatskim krizama, pa je bilo neminovno da rokenrol izgubi tu bitku.

No, to nikako ne znači da je rokenrol u potpunosti nestao. I dalje ga ima u tragovima, kod entuzijasta koji odbijaju da se priklone trendovima i budu upakovani u industrijski kalup. U tom razmišljanju pažnju su mi privukle reči Daniela Kovača, gitariste i pevača beogradske grupe Jarboli, koji često naglašava da su mu Klotljudi omiljeni bend i trenutno jedini rokenrol sastav u Beogradu.

Podsetimo, Klotljudi su do sada objavili tri albuma: „Svi oće voće“ (2017), „Fašizam ljubavi“ (2021) i „Moda“ (2024). Do sada sam ih dva puta čuo uživo, a poslednji put je to bilo 2019. godine, u legendarnom (i sada nepostojećem) domu b-612, jednom od poslednjih uporišta alternative u Novom Sadu. Nakon dugih šest godina Klotljudi su nedavno ponovo bili u prestonici Vojvodine, u klubu slične provenijencije (RKC „Matka“), gde fin i upeglan svet ne zalazi često.

To je definitivno bio koncert koji se nije smeo propustiti. Ilija Uzelac (vokal i gitara), Nemanja Bajagić (vokal), Pavle Stanković (gitara), David Debeljević (bas), Nikola Perić (klavijature) i Oliver Mladenović (bubanj) Novosađanima su priredili nešto više od sat i po čistog i sirovog (klot)rokenrola. To je bila i prilika da sa frontmenom Ilijom (nekada se zvao Milan Stevanović, poznat i kao Kimi) i Nemanjom, novopečenim članom benda, porazgovaramo o ljudima i Klotljudima, njihovoj muzici, modi, policiji, Kosovu…

Ko su „klotljudi“ u nekoj vašoj izvornoj interpretaciji? Jesu li to ljudi u svom fizičkom pojavnom obliku, obični i goli kao od majke rođeni? Ili se to odnosi na stanje duha: otvoreni i iskreni, odnosno emotivno ogoljeni ljudi?

Ilija: Iskreno, nemam neki konkretan odgovor na to. Interpretacija je potpuno otvorena.

Nemanja: Ja sam tek došao u bend, ali sam slušao Klotljude od samog početka. Bio sam na jednoj od njihovih prvih svirki, u Klubu Petak u Lominoj ulici. Mislim da si to „klot“ lepo objasnio: to su ogoljeni ljudi, naročito u emotivnom smislu.

Ilija: Da, Nemanja je u jednom trenutku kao fan benda bio sa druge strane, a sada je član. On veoma dobro piše i vrlo brzo smo se skontali po nekim ključnim pitanjima.

„Klotčovek“ i moda baš i ne idu zajedno, te dve stvari su nekako kontradiktorne…

Ilija: Naš album se zove „Moda“, ali to ne znači da mi pratimo modu. To je samo reč koja komentariše neka dešavanja oko nas.

Nemanja: Lično nisam učestvovao u snimanju „Mode“ iako je i tada trebalo da sarađujemo, pošto smo Kimi i ja zajedno pisali neke tekstove. Na kraju je samo jedan moj refren završio na tom albumu. Ja sam to „moda“ više doživeo kritički nego kao nešto što mi predstavljamo. Živimo u vreme u kome su moda i trendovi prenaglašeni. Ako sa jedne strane pogledaš naziv albuma, a sa druge pesme koje su na njemu, shvatićeš da one nemaju mnogo veze sa modom.

Promenili ste izdavača, video produkcija je postala malo intenzivnija i ozbiljnija… U tom smislu ste kao bend malo moderniji, na to sam mislio.

Nemanja: Da, ali je „Moda“ i dalje samo naziv albuma. Uvek treba neki koncept da postoji.

Ilija: Treba razgraničiti ono što priča Nemanja i ono što pričam ja. On je tek sada došao u bend i mi ćemo četvrti album praviti zajedno. Stoga, njegovi odgovori su rezultat njegovog doživljaja dok je bio van benda.

Nemanja: Ja sam, u neku ruku, dugogodišnji Ilijin saradnik, ali tek odnedavno sam i zvanično član benda.

Ilija: Zanimljiva je priča kako smo se mi upoznali i skontali. On je meni prišao 2020. godine i rekao „hajde da radimo neki art“. Ja sam tada hteo da radim trap, a Nemanja nikako nije bio u tom fazonu. Inače, čovek je dobro potkovan rap i trap muzikom, ali je želeo da radi art. I onda sam ja mozgao kako da to izvedemo, pa sam ga pozvao sa predlogom da imamo dva pevača u bendu. Potom smo krenuli zajedno da pišemo tekstove i to je bilo super. A onda sam ja u jednom trenutku istripovao da sam ja njega zvao samo zbog toga što nisam imao dovoljno samopouzdanja da uradim taj treći album, pa sam ga na kraju, ipak, uradio sam. Međutim, sada kad sam ga uradio, shvatio sam da imam samopouzdanja i da pozovem čoveka koji je, po mom mišljenju, bolji pevač i tekstopisac, ili makar jednako dobar tekstopisac kao što sam ja.

Nemanja: Ja se ne bih složio sa time.

Ilija: I onda sam obrnuo taj krug nazad do one prvenstvene ideje da radimo art, pa mi to sada i radimo. Nemanja je ušao u bend kao drugi pevač i videćemo kako će to nadalje da ide.

Nemanja: Svakako, radimo četvrti album zajedno, već smo neke pesme završili.

Neki bendovi nisu bendovi… Šta u današnje vreme bend čini bendom?

Nemanja: Ne mogu da ulazim u neku preteranu dubinu, ali mislim da su Klotljudi najbolji bend u smislu rizika koji se preuzima, baš kao i u smislu originalnosti. Važno je istaći i to kakvi ljudi sačinjavaju taj bend, jer ovo je već neka treća ili četvrta postava. Ilija je tu spiritus movens, a mi smo saradnici i svi smo jednaki pred Bogom.

Ilija: Bend je jedna radna grupa ljudi gde svako sa svojom individualnošću doprinosi kolektivnoj estetsko-filozofskoj slici.

Zašto je Milan Stevanović postao Ilija Uzelac?

Ilija: To su baš neke duboke i lične stvari vezane za smrt moje majke i neka dešavanja pre toga, pa ne bih previše pričao o tome. Ali, da, Ilija Uzelac je sada moje ime, promenio sam ga i papirološki, u svim dokumentima. I to nema nikakve veze sa Klotljudima.

Šta je „fašizam u ljubavi“?

Ilija: Fašizam je, u opštem smislu, nešto vrlo hladno, čisto i jasno. Isto važi i za fašizam u ljubavi.

Nemanja: Ja nikako ne mogu da se složim sa doktrinom fašizma, ali u smislu umetničke slobode mislim da fašizam u ljubavi predstavlja neku vrstu borbe ljudi koji su u ljubavnoj vezi, odnosno pokušaj nametanja nekog autoriteta.

Američki pisac Joseph Heller napisao je poznati roman „Kvaka 22“. A vaša pesma „Jozef Heler“ je, zapravo, zanimljiv omaž beogradskom klubu „Kvaka 22“, koji je za vas kao bend veoma važan.

Ilija: Da, to si lepo primetio. To nije omaž ni Helleru niti knjizi, već klubu u kome smo svirali većinu naših koncerata. I to je, opet, nešto što je na nekom personalnom nivou. Mi smo oduvek bili ljubavnički emo bend i planiramo da u istom stilu nastavimo još jače.

Nemanja: Postoje tu i jake primese folka, ali je to više nekako ideološki. Narodno, ljubavno, simbolički… Death pop-folk-noise, mislim da je to dobra definicija kako bend zvuči.

Interesantno je da je, barem nominalno, ovaj koncert zakazan za 22 sata. Vaš prethodni izdavač je bio „Krava 22“, omiljeni klub vam je „Kvaka 22“. Svesno ili nesvesno, čini se da broj 22 ima veliki značaj za vas.

Ilija: A taj broj je istovremeno i četvorka (2+2). To je sad već ezoterija, da ne idemo previše u to…

Zanimljiv je snimak sa koncerta u „Kvaki 22“ iz 2017. godine. Vi svirate u centru prostorije, publika vas okružuje, a u jednom trenutku atmosfera dostiže vrhunac. Tantrički rokenrol, reklo bi se…

Ilija: Da, to je pesma „Sunce svinja“, a taj koncert je i lansirao celu tu scenu. To je bio i prvi koncert ikada u „Kvaki 22“, nakon toga je bilo još 300 koncerata u tom klubu. Dogs In Kavala i mi smo te večeri imali zajednički nastup. I, da, bio je 22. januar.

Kako se vas dvojica sećate tog koncerta?

Ilija: Sećam se da sam popio litar rakije i da sam jedva stajao na nogama. Bio sam obučen u belo. Pre nego što sam krenuo u „Kvaku 22“, majka me je slikala i rekla mi je da izgledam kao da ću nekoga da ubijem. I sećam se te katarze koja se dogodila na tom koncertu.

Nemanja: Mislim da je to bio drugi koncert Klotljudi na koji sam došao. Bilo je to pravo ludilo, meni se bend tada mnogo dopao jer je bio potpuno drugačiji od svih drugih. Zbog rizika koji su preuzimali sve je izgledalo mnogo ozbiljnije. Možda ne odmah po zvuku, ali po energiji sasvim sigurno. Taj koncert mi je bio neverovatan pomak u odnosu na sve što sam prethodno čuo i video.

Pošto imate onu pesmu „Policija crvena vatrogasci plavi“… Zamislite da ste u Matrixu i da vam se nude plava i crvena pilula. Koju biste odabrali i zašto?

Ilija: Uzeo bih plavu za policajca.

Nemanja: Blue lives matter!

Ilija: Nije to bezveze, moj ćale je bio inspektor DB-a i ja se, u suštini, celog svog života borim sa time. Sada mi je to u glavi, a to se često i menja, da bih se zvao Policajac kada bih radio nešto solo. Kod mene se u lirici taj motiv redovno pominje zato što je to neka vrsta umetničkog razračunavanja sa psihom, odnosno sa mojim ćaletom, tako da bih ja izabrao plavu pilulu zbog policije.

Nemanja: Mogu da kažem da mi je u moderno vreme izjednačavanje policije sa kriminalcima degutantno.

Ilija: Kada je policija nastala u Americi, šerif je bio čovek koji je održavao red u kraju i nisu ga smatrali za nekoga ko je loš.

Nemanja: Ja se u tom smislu zalažem za reformu policije. Da li da se referišem na Pasolinija i ono što je rekao 1968. godine za vreme onih studentskih protesta?

Ilija: Šta je rekao?

Nemanja: Ne znam da li da kažem, razapeće nas zbog toga… U Francuskoj i Italiji je već u to vreme sve bilo obojeno, a kada su se policajci tukli sa mladim studentima u Parizu, Pasolini je imao čuveni citat „da su policajci veći proleteri nego što su to studenti“. Ne kažem da se ja slažem sa time, to više pominjem kao fenomen da je mržnja prema autoritetima postala veliki šik.

Ilija: Šik, odnosno moda. A čim je nešto šik, onda je to laž.

U vašem spotu za pesmu „Vampir AB“ glavni lik vuče kamen kroz vodu, što me je asociralo na životni teret koji svi mi kao ljudske individue nosimo na svojim leđima. Šta vi smatrate za najveći ljudski teret?

Nemanja: Uff… Svako ima neki svoj određeni teret, ali mislim da je u moderno vreme ljudima najveći teret klasa.

Ilija: Genetika, jer to je nešto što ne možemo da promenimo.

Nemanja: No, ne treba očajavati zbog toga. Treba se informisati, čitati knjige… I videti kako neke stvari mogu da se promene.

Kada si već pomenuo knjige… Šta vas dvojica čitate?

Ilija: Ja uglavnom čitam beletristiku, ne čitam teoriju. Volim Ernesta Sabata i Dostojevskog, ponekad čitam Nietzschea i Schopenhauera, što bi se moglo nazvati teorijom, ali oni su više pesnici u teoriji i filozofskoj priči. Neke od omiljenih knjiga su mi „Divlje palme“ Williama Faulknera i „Pol i karakter“ Otta Weiningera.

Nemanja: Ja sam, u principu, odrastao na stripovima i horor novelama. Uopšte nisam želeo da čitam lektiru koja mi je ponuđena, bio sam očajan đak, ali krajem srednje škole sam malo više počeo da se interesujem za književnost i umetnost. Krenuo sam od egzistencijalista, od Sørena Kierkegaarda i Alberta Camusa, „Mit o Sizifu“ mi je genijalna knjiga. Posle toga sam prešao na Ruse, na Dostojevskog i Gogolja, koji je izuzetno mističan i mračan. U poslednje vreme sam zgotivio norveškog pisca Karl Ove Knausgårda. Imam problem sa time što me loži postmoderna, a malo me je i blam zbog toga što me loži. Iz tog žanra sam čitao Peljevina i Michela Houellebecqa. Svakako, nas dvojica se po većini stvari slažemo, čak i kada je reč o literaturi.

Veoma je zanimljiv igrokaz koji ste napravili sa „Boye pravde“…

Ilija: … da, na to sam baš ponosan…

Nemanja: … a tu negde možemo da vidimo i Peljevina.

Ilija: Nemanja i njegova devojka su režirali taj spot.

Pa, hajdemo malo u brainstorming… Boye pravde su crvena, plava i bela, kao na našoj zastavi. A to su, takođe, i ruske boye pravde, a „pravda“ na ruskom znači „istina“…

Ilija: Da, ali to su boje i na francuskoj i holandskoj zastavi.

Nemanja: To su, zapravo, panslovenske boje.

Ilija: Da, plava predstavlja nebo, a crvena krv.

Nemanja: Nisam siguran šta predstavlja bela boja, ali volim taj momenat da crvena predstavlja krv prolivenu za svoju domovinu. Živimo u vremenu gde ljudi na rat gledaju tek tako i nisu svesni da je to stvar koja je najviše oblikovala društvo.

Ilija: Da, moderno društvo od momenta kada je čovek „upao“ u istoriju, odnosno od nastanka civilizacije.

Nemanja: Brate, Kain je ubio Avelja. Kraj priče…

Ilija: Kada je čovek počeo da razvija jezik i da piše, počeli su i neki veliki ratovi u ime zajednice.

Jesi li nekada bio u Tirani?

Ilija: Nisam, ali planiram da idem.

Šta te vuče na tu stranu?

Ilija: Ne znam, grad mi deluje nekako živopisno, nije ništa ideološki. Voleo bih da sviram i na Kosovu, ali ne kao statement, već zbog toga što celog života želim da odem na Gazimestan. Između ostalog, Klotljudi su mi pružili priliku da proputujem pola Evrope, a nadam se da će mi pružiti priliku da vidim i Gazimestan. Dakle, ako budemo išli na Kosovo da sviramo, to će biti i tržišna i lična stvar. Ali, moraće to da plate, pošto su to američke krvave pare. Moraće da plate više nego svi ostali.

Nemanja: Kada je Ilija prvi put rekao da bi išao da svira na Kosovu, ja sam mu rekao da ja tamo ne želim da idem. Prosto, preskočio bih svirku na okupiranoj teritoriji.

Često se u pesmama benda pominju Kosovo, Srbija i Albanija u tom nekom istorijskom kontekstu. Šta mislite, hoćemo li uspeti da skinemo taj teret i to pitanje razrešiti na neki normalan način?

Nemanja: Mislim da je to u moderno vreme nemoguće razrešiti na normalan način.

Ilija: Dok smo mi živi, to će ostati u pat poziciji.

Nemanja: Kao što su u jednom razgovoru rekli Malcolm X i Fidel Castro: „Svako koga osuđuje Uncle Sam je dobar čovek“. Možda preterujem, ali ja zaista mislim da postoji prostor u kome pravoslavci i muslimani mogu da se udruže.

Ilija: Da, i ja mislim da je to jedna od najvažnijih stvari. Islam je mlada religija koja je trenutno tamo gde je hrišćanstvo bilo u srednjem veku. Treba da budemo prijatelji sa muslimanima više nego sa bilo kime drugim.

I sami ste rekli da vam je 2024. godina bila izuzetno dobra i produktivna. Izbacili ste novi album, mnogo svirali po regionu, a „Moda“ je ocenjena kao jedan od najboljih albuma na prostoru bivše Jugoslavije. Kakve vam je to promene donelo?

Ilija: Meni je to donelo duhovno velike promene. Ja sa sada osećam kao čovek koji može da napravi nešto još bolje. Malo su glupe te etikete, top 5 ili top 10, ali to, ipak, čoveku nešto znači.

Nemanja: Ja nisam radio na „Modi“, ali sam ceo taj period proveo sa Ilijom i ostatkom ekipe, svi smo mi dobri drugari. I, što kaže Ilija, koga zabole uvo da li je album na top 5 ili top 10 listi. Ali, godi nam ako to napiše neki muzički kritičar koga mi poštujemo, lepo je kada te istomišljenici spomenu.

Ilija: Da, to je prvi album kojim sam ja zaista zadovoljan.

Pošto ćete naredni (četvrti) album raditi zajedno, dajte nam neke naznake u kom će pravcu Klotljudi ići.

Ilija: I dalje vagamo, zezamo se da će se to zvati „emo nacionalni rock“.

Novi žanr koji ste izmislili?

Nemanja: Da, to je naša nova krilatica.

Ilija: A možda će ostati death pop, pa uz to ubacimo emo nacionalni rock, folk i noise. Pričamo o tome, ali mnogo na tome i radimo.

Nemanja: Imamo jako jezgro i čini se da se ono neće poljuljati tek tako. Kao i svi drugi, imali smo i neke nesuglasice, ali ništa nije uspelo da nas poremeti.

Ilija: Stoga, očekujemo velike stvari u narednom periodu.

Oxajo: I dalje nismo „all in“

Tagovi: Ilija Uzelac, Klotljudi, Nemanja Bajagić